Рото-роман

С Википедије, слободне енциклопедије
Кримићи и љубићи и данас су најпопуларнији жанр „лаке” литературе. Примери насловница америчких рото-романа (pulp magazine) из 40-их и 50-их година

Рото-роман је назив за јефтина издања белетристике која су на нашим просторима била популарна у другој половини 20. века. Најчешће су обухватала дела тривијалне књижевности. Штампани су у великим тиражима и били намењени најширој публици. Најчешће су сматрани штивом без било какве литерарне или друге вредности осим забаве.[1] Жанровски, у овој форми најчешће се објављују „кримићи” и „љубићи” и често су илустровани цртежима који прате радњу. Међу ауторима ових романа налазе се и познати писци и новинари, који ову врсту литературе пишу под псеудонимом.[2] У Америци су се оваква издања појавила крајем 19. века и била су позната као Палп часопис (енгл. Pulp magazine).

Етимологија[уреди | уреди извор]

Назив „Рото-роман” настао је зато што су овакви романи, због јефтине и масовне продукције, штампани на рото-машинама и јефтином рото-папиру, у великом тиражу, попут дневних новина.[3]

Ни самим теоретичарима књижевности није често јасно како исправно дефинисати и називати овакву литературу. У зборнику текстова Тривијална књижевност из 1987. хрватски књижевник и историчар књижевности Павао Павличић дефинише их као „штиво које се репродукује штампарском техником, масовно дистрибуира и продаје (најчешће на специјализованим продајним местима-киосцима), припада некоме тривијалном жанру (кримићу, љубићу итд.) и инсистира на својој уметничкој природи и ауторству, па макар био и измишљен”. С друге стране, сами издавачи су уз ове романе везали појам „рото”, називајући тако и саме едиције, па се тако Вјесникова едиција џепних издања из 60-их година звала једноставно Рото роман.[4][2]

Енглески израз „Pulp magazine” настао је на сличан начин. Реч „Pulp” односно „пулпа” односи се на лигноцелулозни влакнасти материјал који се добија хемијским или механичким раздвајањем целулозних влакана из дрвета и од ког се прави јефтина новинска хартија,[5] погодна за штампање великих тиража.

Историја[уреди | уреди извор]

Претеча рото-романа су јефтине верске књижице које су се појавиле у САД у 19. веку. Иако су биле замишљене као поучне приче које упозоравају на погубан утицај порока, неки купци су без сумње читали ове приче „о невиним младим девојкама заведеним животом пуним алкохола и проституције” више ради забаве него због моралног надахнућа. Тако су ови приручници створили публику која је тражила сваковрсну фикцију. У почетку је ова потреба задовољавана причама у недељним новинама које су се појавиле средином 19. века, да би средином 60-их појавили читави романи малог формата у меком повезу, познати као „романи за грош” (енгл. dime novel).

Оцем рото-романа сматра се Френк Манзи (Frank A. Munsey), амерички писац и издавач који је 1882. покренуо недељни часопис за децу и током следеће деценије модификовао га на више начина. У садржај је унео сваку врсту фикције, прилагодио га старијој публици и прешао на јефтину штампу на целулозној хартији. Године 1896. објавио је први палп часопис Argosy. До 20-их година појавила су се издања специјализована за одређене жанрове. На врхунцу популарности, 30-их година 20. века, чинило се да је постојао часопис за свачије интересовање: хорор, спорт, гангстере, романсу, каубоје, Научну фантастику... Пошто су зараде биле мале, издавачи су стално мењали своју понуду и пратили нове трендове. Када би наслов почео да губи читаоце одмах би га одбацили и испробали нови жанр.

Почетком 40-их палп часописи, односно рото-романи, суочили су се са оштром конкуренцијом стрипова. Не само да су јунаци стрипова били блиставији, већ су се и бројни издавачи своје рото-романе претворили у стрипове када се нови медиј показао профитабилним. Затим је Други светски рат донео несташицу папира. Упркос томе, све популарнији био је нови формат — џепна књига (енгл. Pocket Book) у меком повезу (енгл. paperback), који се појавио непосредно пред рат. Џепна књига је нудила садржај рото-романа по истој цени и погодније величине. После рата тржиште џепних књига у Америци је процветало и рото-романи су полако почели да нестају.[6]

Рото-роман на просторима бивше СФРЈ[уреди | уреди извор]

Управо у време када је рото-роман у Америци пао у заборав, на просторима бивше СФРЈ дошло је до експлозије популарности оваквих издања. После 1950. године дошло је до либерализација цена сировина, што је довело до поскупљења књига у ионако слабо развијеној мрежи књижара. Уску повезаност са животним стандардом становништва потврђује и анкета о читалачким навикама спроведена раних шездесетих година испред београдских фабрика, када су радници јединствено одговорили да радије одвоје 100 динара за рото-роман него 1.000 или 2.000 динара за неко „озбиљно” дело у књижари. Други мотиватор ове појаве били су сами издавачи. Наиме, рото-романи били су „златна кока” која је помагала да се одржава скупа производња информативних медија лишених шунда. Да је публика радо куповала ова издања, сведочи и статистика:

  • у Југославији је 1971. године излазила 71 серија рото-романа,
  • Укупан тираж ових издања те године износио је 90.467.000 примерака,
  • то је значило један роман на 375 становника, док истовремено у САД, колевци рото-романа, један примерак долази на 1.171 становника.

Жанровски, на просторима некадашње Југославије у овој форми најчешће су објављивани кримићи, љубићи, вестерни, а нешто касније и романи о нинџа ратницима.[2]

Неке од најпопуларнијих едиција рото-романа у некадашњој Југославији биле су Ласо, X-100, Љубавни викенд роман, Рото роман, Живот и друге. Међу највећим издавачима рото-романа били су загребачки Вјесник и новосадски Дневник.[7][8]

Конзументи рото-романа[уреди | уреди извор]

Загребачки Вјесник, један од највећих издавача рото-романа, 70-их година спровео право истраживање тржишта своје публике и утврдио да чак 30,3% читалаца њихове едиције рото-романа Ласо има незавршену или само завршену основну школу, а 57,3 % незавршену или завршену само средњу школу, што је пружало додатне аргументе заступницима тезе да су рото романи „нижи” облик литературе.[2] Слична ситуација била је и на америчком тржишту. Рото романи били су привлачни првенствено средњој и образованој нижој класи, али су привлачили страствене читаоце из свих слојева друштва. Хенри Стигер (енгл. Henry Steeger), један од некадашњих издавача рото-романа у Америци, у предговору за књигу The Pulps Тонија Гудстона тврди да су се међу претплатницима његових издања налазили, између осталих, Хари Труман и Ал Капоне.[6] Према неким изворима, редован читалац Луна, једног од најпопуларнијих јунака рото-романа у СФРЈ, био је и Јосип Броз Тито.[9]

Аутори рото-романа[уреди | уреди извор]

Аутори рото-романа углавном су писали под псеудонимом. У некадашњој СФРЈ писци су се редовито скривали иза америчких и енглеских имена. Разлози за то били су вишеструки. Често су аутори били озбиљни писци и новинари који су се стидели због писања тривијалности за новац, али су псеудониме тражили и сами издавачи који су веровали да ће страно име донети више читалаца, односно купаца.

  • Чувени хрватски писац и новинар Ненад Брикси користио је тако за свој серијал хумористично-криминалистичких романа о неспретном новинару име самог главног јунака — Тимоти Тачер.
  • Најбољи пример комбинације доброг псеудонима и узбудљивог садржаја постао је серијал романа о Луну, храбром борцу против злочина. Званично је аутор био Фредерик Ештон,[9] а заиста га је писао новосадски новинар и писац Митар Милошевић. Популарност је Луна довела и на суд. Наиме, сумњало се да је психопата Метод Тробец за своја злодела инспирацију нашао управо у лику једног негативца из Лунових авантура, али је злочинац на суђењу изјавио „За читање криминалистичких романа једноставно нисам имао времена”, па је ова сумња одбачена. Колико су писци рото-романа брижљиво скривали свој идентитет сведочи и податак да је писац Момчило Миланков у једној својој критици написао да је за лош Лунов језик крив преводилац.
  • Осамдесетих година изузетно популаран лик је био и амерички нинџа ратник Лесли Елдриџ. Његове авантуре потписивао је писац Дерек Финеган, псеудоним иза ког се наводно скривао Брана Николић, уредник низа стрипова Дечијих новина.
  • Љубавни романи из Вјесникове едиције Живот 1971. године били су продати у 3.772.456 примерака. Више од 1500 љубавних прича које су излазиле у овој едицији написала је сама уредница ове едиције Ана Жупан, под псеудонимом Ана Жубе.[7]
  • У библиографији Мирослава Антића тинејџерски љубавни роман „Степенице страха“, објављен 70-их година као рото-роман у едицији Љубавни викенд роман, а 2021. као тинејџерски роман.[8]
  • Један од првих писаца рото-романа у Србији био је и Жика Тодоровић, чувени Жика Стрип, који их је писао и сам издавао још крајем 60-их. Како је био првенствено аутор стрипова, он је своје крими романе и стриповао.[10]

Друштвени утицај[уреди | уреди извор]

Као производ палп часопис или рото-роман показао се краткотрајном формом. Од хиљада различитих наслова и ликова већина је заборављена и за њих се интересују само колекционари и историчари. Ипак њихов утицај, посебно у Америци, остао је значајан до данас. Управо су они обликовали сваки жанр популарне фикције и препознају се у сваком суперхероју на филму, телевизији и забавној литератури, поставши извор америчке митологије.[6]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Roto roman”. Vukajlija. Приступљено 6. 7. 2023. 
  2. ^ а б в г Benić, Kristian (31. 8. 2021). „Šund literatura”. XXZMagazin - regionalni portal. Архивирано из оригинала 18. 05. 2022. г. Приступљено 5. 7. 2023. 
  3. ^ „rȍto-ròmān”. Hrvatski jezički portal. Приступљено 5. 7. 2023. 
  4. ^ „ROTO roman”. Moj Strip. 27. 8. 2021. Приступљено 7. 7. 2023. 
  5. ^ „The Pulp Magazines Project”. The Pulp Magazines Project. Приступљено 7. 7. 2023. 
  6. ^ а б в „Pulp Magazines”. Encyclopedia.com. Приступљено 7. 7. 2023. 
  7. ^ а б Benić, Kristian (7. 4. 2012). „Šund literatura”. tportal.hr. Приступљено 10. 7. 2023. 
  8. ^ а б „Roto-ljubić Miroslava Antića: Raritet za vikend”. Laguna. Приступљено 10. 7. 2023. 
  9. ^ а б Karan, Ivona (2. 4. 2021). „Lun, kralj ponoći bio je najčitaniji jugoslovenski roman koji je pisao Novosađanin”. NSUživo. Приступљено 10. 7. 2023. 
  10. ^ Zupan, Zdravko (2017). „Predgovor : Od Žike Stripa do Žaka Sebastijana”. Spavači. Beograd: Rende. стр. 9. ISBN 978-86-6173-061-0. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Рото-роман на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рото-роман&oldid=27439083”