Руска идеја

С Википедије, слободне енциклопедије
Храм Василија Блаженог, главни симбол Русије

„Руска идеја“ (рус. Русская идея) је скуп концепата који изражавају историјску посебност, посебну позваност и глобалну сврху руског народа и, шире гледано, руске државе.[1] Руска идеја је добила изразиту важност након распада Совјетског Савеза и духовног вакума који је уследио након догађаја везаних за распад СССР.[2]

Руски филозоф Арсениј Гулига је 2003. године написао: „Руска идеја данас пре свега звучи као позив на национални препород и очување овог материјалног и духовног препорода Русије. Руска идеја је данас актуелна као и увек, јер је човечанство (и не само Русија) дошло до ивице провалије. [...] Руска идеја је део свељудске хришћанске идеје уређене у термине модерне дијалектике“.[3]

Историја[уреди | уреди извор]

Претпоставља се да се руска идеја формирала у 16. веку и да је изражена у идеји православне хришћанске монархије (идеја да је Москва Трећи Рим од стране Филотеја Псковског).[4] У исто време, извор руске идеје је наводно настао у јеврејском месијанизму.[5]

Питање посебности Русије и вокације руског народа и државе први је поставио филозоф Петар Чадајев,[6] али на ово питање није дао позитиван одговор. Словенофили су предложили Чадајеву сопствене верзије одговора (са критиком западњаштва и апологијом православног хришћанства).[7]

Сам термин „руска идеја“ увео је Фјодор Достојевски 1860. године [8] и постао је познат у иностранству након извештаја под називом „L'Idée russe“ који је дао филозоф Владимир Соловјов у Паризу 1888.[9] Руски филозоф Арсениј Гулига је написао: „Верзија руске идеје Достојевског је концепт универзалног морала који има патриотску форму. [10]

Термин су широко користили руски филозофи као што су Јевгениј Николајевич Трубецкој, Василиј Розанов, Вјачеслав Иванович Иванов, Семјон Франк, Георгиј Федотов, Лев Платонович Карсавин . У свом најисправнијем облику, концепт „руске идеје“ је дефинисан кроз идеје филозофа и мислилаца с почетка 20. века, као што су Николај Берђајев, Владимир Соловјов, Иван Иљин, Николај Данилевски, али и савремени мислиоци попут Виктора Владимировича Аксјутича., Арсенија Гулага и Александра Солжењицина. Њихови радови истичу значај овог концепта, његов „цементирајући“ квалитет за руски народ. Савремени руски писац Виктор Пелевин има своје виђење идеје, а у свом најпотпунијем облику овај поглед је детаљно приказан у његовом роману Генерација „П“ .

Руска идеја, по мишљењу присталица концепта, изражава „Божји план за Русију“,[11] односно свету и, често, есхатолошку мисију руског народа и државе. Руска идеја садржи у себи идеју о томе да су руски народ и држава „богоносац“. Овом чињеницом је наглашена универзалност и соборност руске идеје. Присталице руске идеје снажно верују да Русија има глобалну сврху и да је важна за свеукупно хришћанско спасење.[12]

Неки мислиоци (Александр Лвович Јанов, 1988) сматрају да иза руске идеје крију скривене геополитичке амбиције, заједно са идеологијом руског великодржавног шовинизма и империјализма. Насупрот ставовима сличним Јановљевом и чланку из Коммуниста, Арсениј Гулига је написао да није чудо што се ставови антикомуниста и посткомуниста поклапају, јер „у оба случаја постоји жеља да се оклевета духовна историја Русије“.[13]

Постоји мишљење да главна противречност између руске идеје и Запада лежи у домену односа између друштва и државе.[14] Док је на Западу историјски представљен принцип „држава за људе“, руски принцип је „људи уједињени, живе и жртвују се за веће добро“. Неки примећују да је сакрални статус државе био карактеристична особина и совјетског и царског периода руске историје.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Tsygankov, Andrei P. “National Ideology and IR Theory: Three Incarnations of the ‘Russian Idea.’” European Journal of International Relations, vol. 16, no. 4, Dec. 2010, pp. 663–686
  2. ^ Aizlewood, Robin. “The Return of the 'Russian Idea' in Publications, 1988-91.” The Slavonic and East European Review, vol. 71, no. 3, 1993, pp. 490–499.
  3. ^ Gulyga 2003, стр. 33, ch. 1 Русская идея как постсовременная проблема (in Russian).
  4. ^ Strémooukhoff, Dimitri. "Moscow the Third Rome: Sources of the Doctrine"
  5. ^ Siljak, Ana. Nikolai Berdiaev and the Origin of Russian Messianism
  6. ^ «Русская идея»: антиномия женственности и мужественности в национальном образе России
  7. ^ Полемика славянофилов и западников. Русская идея
  8. ^ Достоевский, Ф. М. (1993). „<Объявление о подписке на журнал «Время» на 1861 год>”. Собрание сочинений. 11. Л.: Наука. стр. 7. 
  9. ^ Zenkovsky, V.V. (1953). „Chapter XVI: Vladimir Solovyov”. A History of Russian Philosophy. 2. 
  10. ^ Gulyga 2003, стр. 105, Глава 4. «Я видел истину» (Достоевский).
  11. ^ Русская Идея
  12. ^ Горелов Анатолий Алексеевич (2017). „Ф. М. Достоевский: русская идея и русский социализм”. Знание. Понимание. Умение (на језику: руски) (Знание. Понимание. Умение изд.): 50—66. 
  13. ^ Gulyga 2003, стр. 12, Глава 1. Русская идея как постсовременная проблема.
  14. ^ «What Russia wants: From cold war to hot war», The Economist, Feb 14th 2015

Литература[уреди | уреди извор]

  • Berdyaev, Nikolai Alexandrovich The Russian Idea (1948, originally published in Russian in 1946)
  • Gulyga, Arseny Vladimirovich (2003). „Глава 4. «Я видел истину» (Достоевский)”. Русская идея и ее творцы (на језику: руски). М.: Эксмо. стр. 106—107. ISBN 5-699-02718-1. *
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Руска_идеја&oldid=25731867”