Пређи на садржај

Рус (народ)

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте страницу Рус.
Прекоморски гости, Николај Рерих (1899).
Карта која приказује главне трговачке путеве Варјага: трговачки пут Волгом (у црвеној боји) и трговачки пут од Варјага до Грка (у љубичастој боји). Скандинавским нападачима и трговцима било је неопходно да имају довољну контролу на упориштима, продајним местима и портажама дуж рута.

Рус (рус, укр. и блр. Русь, грч. Ῥῶς) је назив за групу нордијских Варјага која се, према Повијести минулих времена из својих упоришта на балтичкој обали преселила у унутрашњост сјевероисточне Европе, наметнувши своју власт тамошњим словенским племенима и створивши државу на чије ће чело стати Рјурик. Његов рођак Олег је потом заузео Кијев, створивши Кијевску Русију.[1][2] Рјуријкови потомци су постали владајућа династија Кијевске Русије (од 862.), и њених држава-насљедница Галиције-Волиније (иза 1199), Чернигов, Владимир-Суздаља, Велике московске кнежевине те оснивачи Руског царства.[3]

Историја

[уреди | уреди извор]
Карта која приказује варјашко насеље (црвеном бојом) и локацију словенских племена (сиво), хазарски утицај средином 9. века означен је плавим обрисима.

Након што су населили Алдејгју (Ладога) током 750-их, скандинавски колонисти су одиграли важну улогу у раној етногенези руског народа,[4][5] и у формирању Руског каганата. Варјази (Varyags, на старом источнословенском) први пут се помињу у Примарној хроници, према којој су 859. године наметнули данак словенским и финским племенима.[6][7] Било је то време брзог ширења присуства Викинга у северној Европи; Енглеска је почела да плаћа Данегелду 865. године,[8] а Курши су се отприлике у исто време суочили са инвазијом Швеђана.[9]

Варјази се први пут помињу у Примарној хроници,[10] што сугерише да је израз Рус коришћен за означавање Скандинаваца све док нису постали чврсто повезани са сада већ увелико славонизованом елитом Кијевске Русије.[11] У том тренутку нови израз Варјази се све више преферира за именовање Скандинаваца,[12] вероватно углавном оних што су обитавали на подручју која је сада Шведска,[13] и који су пловили речним путевима између Балтичког, Црног и Каспијског мора.[14][15][16][17] Релативно мали број рунског камења које су Варјази оставили у родној Шведској говори о њиховим иностраним путовањима,[18] на места попут данашње Русије, Украјине, Белорусије,[19] Грчке и Италије.[20] Већина овиг рунског камења може се видети данас, и они представљају значајне историјске доказе. Варашко рунско каменње говори о многим значајним варашким експедицијама, чак и о судбинама појединих ратника и путника.[21]

У руској историографији два града се користе за описивање почетака земље: Кијев и Новгород.[22] У првом делу 11. века први је већ био словенска метропола, богата и моћна, брзо растући центар цивилизације усвојен од Византије.[23] Потоњи град, Новгород, био је још једно средиште исте културе, али основано у другом окружењу, где су неке старе локалне традиције претвориле овај трговачки град у главни град моћне олигархијске трговачке републике, институције која је иначе непозната у овом делу Европе.[24] Ови градови су настојали да засене значај других места која су постојала дуго пре оснивања Кијева и Новгорода. Два првобитна центра Русије била су Стара Ладога и Рјуриково городишче, две тачке на Волхову, реци која тече 200 км између језера Иљмењ на југу до језера Ладога на северу.[22] Ово је територија коју су Нордијци највероватније назвали Гардар, име које је дуго након Викиншког доба придобило много шире значење и постало Гардарики, деноминација за целу стару руску државу. Подручје између језера био је првобитни Рус, и одатле се његово име пренело на словенске територије у средњем Дњепру, које су на крају постале Кијевска Русија (Руска земља).[22]

Праисторија прве руске територије потиче од развоја око почетка 8. века, када је Стара Ладога основана као производни центар и за трговину, која је служила операцијама скандинавских ловаца и трговаца крзном добијеним из североисточне шумске зона Источне Европе.[25] У раном периоду (други део 8. и први део 9. века), нордијско присуство је видљиво само у Старој Ладоги, а у знатно мањој мери на још неколико локалитета у северним деловима Источне Европе. Предмети који представљају нордијску материјалну културу овог периода ретки су изван Ладоге и углавном су познати као појединачни налази. Ова реткост се наставља током 9. века све док се цела ситуација радикално не промени током следећег века, када се историјски налази на многим местима и у релативно великим количинама састају са материјалним остацима успешне скандинавске културе.[22] За кратко време, нека подручја источне Европе постала су део нордијског света исто колико и данске и норвешке територије на западу. Култура Руса садржавала је нордијске елементе који су се користили као манифестација њиховог скандинавског порекла. Ови елементи, који су били актуелни у Скандинавији из 10. века, појављују се на разним местима у облику збирки многих врста металних украса, углавном женских али и мушких, попут оружја, украшених делова коњских узда и различитих предмета украшених у истодобним нордијским стиловима уметности.[22]

Археологија

[уреди | уреди извор]

У северној Русији пронађени су бројни артефакти скандинавског афинитета (као и артефакти словенског порекла у Шведској). Међутим, размена између северне и јужне обале Балтика одвијала се још од периода гвозденог доба (иако је била ограничена на непосредно приобална подручја).[26] Северна Русија и суседне финске земље постале су економски исплативи простори народе различитог порекла, посебно за трговину крзном, и привучене присуством оријенталног сребра из средине 8. века нове ере.[26] Неоспорно је присуство робе и људи скандинавског порекла; међутим, преовлађујући популус је остао локални (балтички и фински) народи.[26]

У 21. веку, анализе археолошких доказа даље су донеле закључке да су сахране мушкараца и жена високог статуса од 9. до 10. века у близини Горње Волге указивале на културу која је у великој мери конзистентна са оном у Скандинавији (мада ово је мање случај даље од реке, или даље низводно). Ово је виђено као додатна демонстрација скандинавског карактера елита у „Старој Русији“.[27][страна потребно][28]

Неизвесно је колико је мала била скандинавска миграција али неки недавни археолошки радови тврде да се значајан број 'слободних сељака' настанио у горњој Волги.[28][29]

Историографија

[уреди | уреди извор]

Пре 18. столећа, консензус руских идеолога/историчара био је да су ' настали из староседелачаког словенског становништва. Ово становише се променило након презентације немачког историчара Герхарта Фридриха Милера из 1749. године пред Руском академијом наука, делимично базираном на ранијим радовима Готлиба-Зигфрида Бајера и заснованог на примарним изворима, посебно Повести минулих лета. Он је сугерисао да су оснивачи Рус ' били етнички скандинавски Варјази, што је постало познато као 'норманистички' поглед. Иако је Милер наишао на непосредну националистичку осуду,[30] до краја века његови ставови су постали нови консензус у руској историографији.[31][32] Приписивање словенског порекла ' је довело до политички мотивисаног „анти-норманистичког” оживљавања у 20. веку унутар Совјетског Савеза, а овај ревизионистички поглед такође је задобио националистичку подршку у постсовјетским државама, али општи консензус научника јесте да порекло Руса лежи у Скандинавији.[33][34][32][35]

Наслеђе

[уреди | уреди извор]
„Витез на раскршћу“ (Витазь на распутье), Виктор Васњецов (1882)

Сматра се да је нордијски утицај оставио много трагова на староисточнословенском закону, Руској правди, и на књижевним делима као што је Слово о Игоровом походу, па чак и на Биљине, који су старе херојске приче о раној Кијевској Русији. ( Владимир Велики и други),[36][37] где је једна од речи за хероја изведена из речи Викинг, односно vitjaz' (витязь).[37][38] Неколико научника примећује да је ово „уопштено од великог значаја, што се тиче друштвене и културне историјске позадине језика“.[37]

Руски језик садржи неколико слојева германских позајмљеница које треба одвојити од северногерманских речи које су ушле у староисточнословенски језик током викиншког доба.[39] Процене броја позајмљених речи из старонордијског у руски варирају од аутора до аутора и крећу се од више од 100 речи (Форсман)[36][37] до чак 34 (Кипарски)[37][40] и 30 (Струмински) [37][41] укључујући лична имена.[37]

Нордијски досељеници су такође оставили многе топонима широм северозападне Русије, где имена насеља или оближњих потока откривају име нордијског досељеника или одакле је дошао.[37]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Duczko, Wladyslaw (2004). Viking Rus. Brill Publishers. стр. 10—11. ISBN 9004138749. Приступљено 2009-07-01. 
  2. ^ Rurik | Norse leader | Britannica.com
  3. ^ Rurik Dynasty | medieval Russian rulers | Britannica.com
  4. ^ Wladyslaw Duczko (1. 1. 2004). Viking Rus: Studies on the Presence of Scandinavians in Eastern Europe. BRILL. стр. 67—70. ISBN 90-04-13874-9. 
  5. ^ Gary Dean Peterson (21. 6. 2016). Vikings and Goths: A History of Ancient and Medieval Sweden. McFarland. стр. 203. ISBN 978-1-4766-2434-1. 
  6. ^ Gwyn Jones (2001). A History of the Vikings. Oxford University Press. стр. 245. ISBN 978-0-19-280134-0. 
  7. ^ Sverrir Jakobsson (2020). The Varangians: In God's Holy Fire. Springer Nature. стр. 64. ISBN 978-3-030-53797-5. 
  8. ^ René Chartrand; Keith Durham; Mark Harrison; Ian Heath (22. 9. 2016). The Vikings. Bloomsbury Publishing. стр. 7. ISBN 978-1-4728-1323-7. 
  9. ^ Mickevičius, Arturas (30. 11. 1997). „Curonian „Kings” and „Kingdoms” of the Viking Age”. Lithuanian Historical Studies. 2 (1): 11. doi:10.30965/25386565-00201001 Слободан приступ. 
  10. ^ Wladyslaw Duczko (1. 1. 2004). Viking Rus: Studies on the Presence of Scandinavians in Eastern Europe. BRILL. стр. 10. ISBN 90-04-13874-9. 
  11. ^ Elizabeth Warner (1. 7. 2002). Russian Myths. University of Texas Press. стр. 7. ISBN 978-0-292-79158-9. 
  12. ^ Marika Mägi, In Austrvegr: The Role of the Eastern Baltic in Viking Age Communication Across the Baltic Sea, The Northern World, Volume 84 (Leiden: Brill, 2018), p. 195, citing Alf Thulin, 'The Rus' of Nestor's Chronicle', Mediaeval Scandinavia, 13 (2000)
  13. ^ Forte, Angelo; Oram, Richard; Pedersen, Frederik (2005). Viking Empires. Cambridge University Press. стр. 13—14. ISBN 0-521-82992-5. 
  14. ^ Kaplan, Frederick I. (1954). „The Decline of the Khazars and the Rise of the Varangians”. American Slavic and East European Review. 13 (1): 1. ISSN 1049-7544. doi:10.2307/2492161. 
  15. ^ Orest Subtelny (1. 1. 2000). Ukraine: A History. University of Toronto Press. стр. 26. ISBN 978-0-8020-8390-6. 
  16. ^ Ole Crumlin-Pedersen (31. 12. 2013). „Vikling Warriors and the Byzantine Empire”. Ур.: Line Bjerg; John H. Lind; Soren Michael Sindbaek. From Goths to Varangians: Communication and Cultural Exchange between the Baltic and the Black Sea. Aarhus University Press. стр. 297—. ISBN 978-87-7124-425-0. 
  17. ^ Paul R. Magocsi (1. 1. 2010). A History of Ukraine: The Land and Its Peoples. University of Toronto Press. стр. 63—65. ISBN 978-1-4426-1021-7. 
  18. ^ Birgit Sawyer (2000). The Viking-age Rune-stones: Custom and Commemoration in Early Medieval Scandinavia. Oxford University Press. стр. 116—119. ISBN 978-0-19-820643-9. 
  19. ^ I︠A︡ Zaprudnik; Jan Zaprudnik; Ânka Zaprudnìk (16. 8. 1993). Belarus: At A Crossroads In History. Avalon Publishing. стр. 5. ISBN 978-0-8133-1339-9. 
  20. ^ Judith Jesch (2001). Ships and Men in the Late Viking Age: The Vocabulary of Runic Inscriptions and Skaldic Verse. Boydell & Brewer. стр. 86, 90, 178. ISBN 978-0-85115-826-6. 
  21. ^ Sigfús Blöndal (16. 4. 2007). The Varangians of Byzantium. Cambridge University Press. стр. 223—224. ISBN 978-0-521-03552-1. 
  22. ^ а б в г д Duczko, Wladyslaw. Viking Rus : Studies on the Presence of Scandinavians in Eastern Europe. The Northern World. Leiden: Brill, 2004.
  23. ^ John Meyendorff (24. 6. 2010). Byzantium and the Rise of Russia: A Study of Byzantino-Russian Relations in the Fourteenth Century. Cambridge University Press. стр. 10. ISBN 978-0-521-13533-7. 
  24. ^ Wladyslaw Duczko (1. 1. 2004). Viking Rus: Studies on the Presence of Scandinavians in Eastern Europe. BRILL. стр. 99. ISBN 90-04-13874-9. 
  25. ^ Alexander Basilevsky (5. 4. 2016). Early Ukraine: A Military and Social History to the Mid-19th Century. McFarland. стр. 85. ISBN 978-1-4766-2022-0. „The main activity was the production of amber and glass beads for the fur trade where the pelts were bought from local hunters and sold to the Bulgars and Khazars for valuable silver dirhams. In fact, the Staraia Ladoga settlements were built initially as a manufacturing center and to conduct trade in the north and in the Baltic region. This is confirmed by silver dirham finds in some of the earliest log buildings constructed there […]” 
  26. ^ а б в Franklin & Shepard (1996).
  27. ^ Duczko (2004). harv грешка: више циљева (2×): CITEREFDuczko2004 (help)
  28. ^ а б Jonathan Shepherd, 'Review Article: Back in Old Rus and the USSR: Archaeology, History and Politics', English Historical Review, vol.
  29. ^ I. Jansson, ‘Warfare, Trade or Colonisation? Some General Remarks on the Eastern Expansion of the Scandinavians in the Viking Period’, in The Rural Viking in Russia and Sweden, ed.
  30. ^ Pritsak, Omeljan, "The Origin of the Rusʹ", Russian Review, vol.
  31. ^ Serhii Plokhy, (2008). Ukraine and Russia: Representations of the Past. Toronto: University of Toronto Press. , chapter 1.
  32. ^ а б Elena Melnikova, 'The "Varangian Problem": Science in the Grip of Ideology and Politics', in Russia's Identity in International Relations: Images, Perceptions, Misperceptions, ed.
  33. ^ Omeljan Pritsak, "Rus'", in Medieval Scandinavia: An Encyclopedia Архивирано 26 април 2023 на сајту Wayback Machine, ed.
  34. ^ Duczko 2004, стр. 3–9. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFDuczko2004 (help)
  35. ^ Abbott Gleason, 'Russian Historiography after the Fall', in A Companion to Russian History, ed.
  36. ^ а б Forssman (1983). Skandinavische Spuren in der alt-russischen Sprache und Dichtung. 
  37. ^ а б в г д ђ е ж The Nordic Languages (2002)
  38. ^ „"витязь". "Vasmer's Etymological Dictionary" online”. Архивирано из оригинала 3. 8. 2021. г. Приступљено 5. 2. 2021. 
  39. ^ Proto-Germanic: glaz, duma, knjaz', skot, tyn, chižin, chlev, cholm, šolom.
  40. ^ Kiparsky, V. (1975).
  41. ^ Strumiński, Bohdan.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рус_(народ)&oldid=28506904”