Рус (народ)

С Википедије, слободне енциклопедије
Прекоморски гости, Николај Рерих (1899).
Карта која приказује главне трговачке путеве Варјага: трговачки пут Волгом (у црвеној боји) и трговачки пут од Варјага до Грка (у љубичастој боји). Скандинавским нападачима и трговцима било је неопходно да имају довољну контролу на упориштима, продајним местима и портажама дуж рута.

Рус (рус, укр. и блр. Русь, грч. Ῥῶς) је назив за групу нордијских Варјага која се, према Повијести минулих времена из својих упоришта на балтичкој обали преселила у унутрашњост сјевероисточне Европе, наметнувши своју власт тамошњим словенским племенима и створивши државу на чије ће чело стати Рјурик. Његов рођак Олег је потом заузео Кијев, створивши Кијевску Русију.[1][2] Рјуријкови потомци су постали владајућа династија Кијевске Русије (од 862.), и њених држава-насљедница Галиције-Волиније (иза 1199), Чернигов, Владимир-Суздаља, Велике московске кнежевине те оснивачи Руског царства.[3]

Историја[уреди | уреди извор]

Карта која приказује варјашко насеље (црвеном бојом) и локацију словенских племена (сиво), хазарски утицај средином 9. века означен је плавим обрисима.

Након што су населили Алдејгју (Ладога) током 750-их, скандинавски колонисти су одиграли важну улогу у раној етногенези руског народа,[4][5] и у формирању Руског каганата. Варјази (Varyags, на старом источнословенском) први пут се помињу у Примарној хроници, према којој су 859. године наметнули данак словенским и финским племенима.[6][7] Било је то време брзог ширења присуства Викинга у северној Европи; Енглеска је почела да плаћа Данегелду 865. године,[8] а Курши су се отприлике у исто време суочили са инвазијом Швеђана.[9]

Варјази се први пут помињу у Примарној хроници,[10] што сугерише да је израз Рус коришћен за означавање Скандинаваца све док нису постали чврсто повезани са сада већ увелико славонизованом елитом Кијевске Русије.[11] У том тренутку нови израз Варјази се све више преферира за именовање Скандинаваца,[12] вероватно углавном оних што су обитавали на подручју која је сада Шведска,[13] и који су пловили речним путевима између Балтичког, Црног и Каспијског мора.[14][15][16][17] Релативно мали број рунског камења које су Варјази оставили у родној Шведској говори о њиховим иностраним путовањима,[18] на места попут данашње Русије, Украјине, Белорусије,[19] Грчке и Италије.[20] Већина овиг рунског камења може се видети данас, и они представљају значајне историјске доказе. Варашко рунско каменње говори о многим значајним варашким експедицијама, чак и о судбинама појединих ратника и путника.[21]

У руској историографији два града се користе за описивање почетака земље: Кијев и Новгород.[22] У првом делу 11. века први је већ био словенска метропола, богата и моћна, брзо растући центар цивилизације усвојен од Византије.[23] Потоњи град, Новгород, био је још једно средиште исте културе, али основано у другом окружењу, где су неке старе локалне традиције претвориле овај трговачки град у главни град моћне олигархијске трговачке републике, институције која је иначе непозната у овом делу Европе.[24] Ови градови су настојали да засене значај других места која су постојала дуго пре оснивања Кијева и Новгорода. Два првобитна центра Русије била су Стара Ладога и Рјуриково городишче, две тачке на Волхову, реци која тече 200 км између језера Иљмењ на југу до језера Ладога на северу.[22] Ово је територија коју су Нордијци највероватније назвали Гардар, име које је дуго након Викиншког доба придобило много шире значење и постало Гардарики, деноминација за целу стару руску државу. Подручје између језера био је првобитни Рус, и одатле се његово име пренело на словенске територије у средњем Дњепру, које су на крају постале Кијевска Русија (Руска земља).[22]

Праисторија прве руске територије потиче од развоја око почетка 8. века, када је Стара Ладога основана као производни центар и за трговину, која је служила операцијама скандинавских ловаца и трговаца крзном добијеним из североисточне шумске зона Источне Европе.[25] У раном периоду (други део 8. и први део 9. века), нордијско присуство је видљиво само у Старој Ладоги, а у знатно мањој мери на још неколико локалитета у северним деловима Источне Европе. Предмети који представљају нордијску материјалну културу овог периода ретки су изван Ладоге и углавном су познати као појединачни налази. Ова реткост се наставља током 9. века све док се цела ситуација радикално не промени током следећег века, када се историјски налази на многим местима и у релативно великим количинама састају са материјалним остацима успешне скандинавске културе.[22] За кратко време, нека подручја источне Европе постала су део нордијског света исто колико и данске и норвешке територије на западу. Култура Руса садржавала је нордијске елементе који су се користили као манифестација њиховог скандинавског порекла. Ови елементи, који су били актуелни у Скандинавији из 10. века, појављују се на разним местима у облику збирки многих врста металних украса, углавном женских али и мушких, попут оружја, украшених делова коњских узда и различитих предмета украшених у истодобним нордијским стиловима уметности.[22]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Duczko, Wladyslaw (2004). Viking Rus. Brill Publishers. стр. 10—11. ISBN 9004138749. Приступљено 2009-07-01. 
  2. ^ Rurik | Norse leader | Britannica.com
  3. ^ Rurik Dynasty | medieval Russian rulers | Britannica.com
  4. ^ Wladyslaw Duczko (1. 1. 2004). Viking Rus: Studies on the Presence of Scandinavians in Eastern Europe. BRILL. стр. 67—70. ISBN 90-04-13874-9. 
  5. ^ Gary Dean Peterson (21. 6. 2016). Vikings and Goths: A History of Ancient and Medieval Sweden. McFarland. стр. 203. ISBN 978-1-4766-2434-1. 
  6. ^ Gwyn Jones (2001). A History of the Vikings. Oxford University Press. стр. 245. ISBN 978-0-19-280134-0. 
  7. ^ Sverrir Jakobsson (2020). The Varangians: In God's Holy Fire. Springer Nature. стр. 64. ISBN 978-3-030-53797-5. 
  8. ^ René Chartrand; Keith Durham; Mark Harrison; Ian Heath (22. 9. 2016). The Vikings. Bloomsbury Publishing. стр. 7. ISBN 978-1-4728-1323-7. 
  9. ^ Mickevičius, Arturas (30. 11. 1997). „Curonian "Kings" and "Kingdoms" of the Viking Age”. Lithuanian Historical Studies. 2 (1): 11. doi:10.30965/25386565-00201001Слободан приступ. 
  10. ^ Wladyslaw Duczko (1. 1. 2004). Viking Rus: Studies on the Presence of Scandinavians in Eastern Europe. BRILL. стр. 10. ISBN 90-04-13874-9. 
  11. ^ Elizabeth Warner (1. 7. 2002). Russian Myths. University of Texas Press. стр. 7. ISBN 978-0-292-79158-9. 
  12. ^ Marika Mägi, In Austrvegr: The Role of the Eastern Baltic in Viking Age Communication Across the Baltic Sea, The Northern World, Volume 84 (Leiden: Brill, 2018), p. 195, citing Alf Thulin, 'The Rus' of Nestor's Chronicle', Mediaeval Scandinavia, 13 (2000)
  13. ^ Forte, Angelo; Oram, Richard; Pedersen, Frederik (2005). Viking Empires. Cambridge University Press. стр. 13—14. ISBN 0-521-82992-5. 
  14. ^ Kaplan, Frederick I. (1954). „The Decline of the Khazars and the Rise of the Varangians”. American Slavic and East European Review. 13 (1): 1. ISSN 1049-7544. doi:10.2307/2492161. 
  15. ^ Orest Subtelny (1. 1. 2000). Ukraine: A History. University of Toronto Press. стр. 26. ISBN 978-0-8020-8390-6. 
  16. ^ Ole Crumlin-Pedersen (31. 12. 2013). „Vikling Warriors and the Byzantine Empire”. Ур.: Line Bjerg; John H. Lind; Soren Michael Sindbaek. From Goths to Varangians: Communication and Cultural Exchange between the Baltic and the Black Sea. Aarhus University Press. стр. 297—. ISBN 978-87-7124-425-0. 
  17. ^ Paul R. Magocsi (1. 1. 2010). A History of Ukraine: The Land and Its Peoples. University of Toronto Press. стр. 63—65. ISBN 978-1-4426-1021-7. 
  18. ^ Birgit Sawyer (2000). The Viking-age Rune-stones: Custom and Commemoration in Early Medieval Scandinavia. Oxford University Press. стр. 116—119. ISBN 978-0-19-820643-9. 
  19. ^ I︠A︡ Zaprudnik; Jan Zaprudnik; Ânka Zaprudnìk (16. 8. 1993). Belarus: At A Crossroads In History. Avalon Publishing. стр. 5. ISBN 978-0-8133-1339-9. 
  20. ^ Judith Jesch (2001). Ships and Men in the Late Viking Age: The Vocabulary of Runic Inscriptions and Skaldic Verse. Boydell & Brewer. стр. 86, 90, 178. ISBN 978-0-85115-826-6. 
  21. ^ Sigfús Blöndal (16. 4. 2007). The Varangians of Byzantium. Cambridge University Press. стр. 223—224. ISBN 978-0-521-03552-1. 
  22. ^ а б в г д Duczko, Wladyslaw. Viking Rus : Studies on the Presence of Scandinavians in Eastern Europe. The Northern World. Leiden: Brill, 2004.
  23. ^ John Meyendorff (24. 6. 2010). Byzantium and the Rise of Russia: A Study of Byzantino-Russian Relations in the Fourteenth Century. Cambridge University Press. стр. 10. ISBN 978-0-521-13533-7. 
  24. ^ Wladyslaw Duczko (1. 1. 2004). Viking Rus: Studies on the Presence of Scandinavians in Eastern Europe. BRILL. стр. 99. ISBN 90-04-13874-9. 
  25. ^ Alexander Basilevsky (5. 4. 2016). Early Ukraine: A Military and Social History to the Mid-19th Century. McFarland. стр. 85. ISBN 978-1-4766-2022-0. »The main activity was the production of amber and glass beads for the fur trade where the pelts were bought from local hunters and sold to the Bulgars and Khazars for valuable silver dirhams. In fact, the Staraia Ladoga settlements were built initially as a manufacturing center and to conduct trade in the north and in the Baltic region. This is confirmed by silver dirham finds in some of the earliest log buildings constructed there [...]« 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]