Варјази

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мапа која показује главне трговачке путеве Варјага: Поволшски трговачки пут (црвено) и трговачки пут од Варјага до Грка (пурпурно). Други трговачки путеви из периода од 8. до 11. века су показани наранџанстом бојом.

Варјази (стрнор. Væringjar; грч.: Βάραγγοι, Βαριάγοι) је било име које су Грци и Источни Словени наденули Викинзима,[1][2][3][4] који су владали Кијевском Русијом од 9. до 11. века и образовали византијску Варјашку гарду.[5][6]

Према Повести минулих лета, група Варјага познати по имену Рус[7] под вођством Рјурика су се 862. населили у Новгороду. Пре Рјурика, Руси су можда владали ранијим хипотетичким ентитетом. Рјуриков рођак Олег је освојио Кијев 882. године и основао је Кијевску Русију, којом ће касније владати Рјурикови потомци.[8][9]

Бавећи се трговачки, пиратским и плаћеничким активностима, Варјази су пловили рекама Гардарикија, како је област северно од Црног мора била позната у нордијским сагама. Варјази су контролисали поволшки трговачки пут (пут од Варјага до Арапа), повезујући Балтичко море са Каспијским језером и Дњепарски трговачки пут (пут од Варјага до Грка), који је водио до Црног мора и Цариграда.[10] То су били трговачки путеви од критичке важности који су повезивали Европу из мрачног века са богатим и развијеним Арапским калифатом и Византијским царством.[11] Већина сребрног новца је дошла са Истока на Запад овим путем. Привучени богатством Цариграда, Варјази су започели бројне руско-византијске ратове, а исход неких су били повољни трговачки уговори. Најкасније од почетка 10. века многи Варјази су служили као плаћеници у византијској војсци, чинећи Варјашку гарду, личну стражу византијских царева. Већина њих, и у Византији и у источној Европи, на крају је преобраћена из паганизма у православље, што је кулминирало покрштавањем Кијевске Русије 988. Поклапајући се са окончањем викиншког доба, долаза Скандинаваца у Русију је прекинут, а Варјази су постепено асимиловани у источне Словене до краја 11. века.

Кијевска Русија[уреди]

Гости преко мора, Николас Рерих (1899).

Пошто су се населили у Алдеигји током 750их, скандинавски колонисти су играли важну улогу у раној етногенези народа Рус и оснивању Руског каганата. Варјази се први пут помињу у Повести минулих лета како су 589. приморали словенске и финске народе да плаћају данак. Викинзи су се брзи ширили северном Европом; Енглеска је почела да плаћа данегелд, а Куронци из Гробина су се суочили са инвазијом Швеђана отприлике у исто време. Највише због географских разлога, често се наводи да је већина Варјага који су се населили у источном Балтику, Русији и јужнијим земљама дошли из области данашње Шведске.[12]

У 9. веку, Руси су трговали дуж Поволшког трговачког пута, који је повезивао северну Русију (Гардарики) са Блиским истоком (Серкланд). Трговина Волгом је опала крајем века, а трговина путем од Варјага до Грка га је брзо сменила у популарноси. Осим Ладоге и Новгорода, Гнездово и Готланд су били важни центар варјашке трговине. Велика већина (40.000) свих арапских новчића из арапског периода је пронађено у Готланду. У Сканији, Оланду и Апланду је пронађено укупно 12.000 новчића. Друге скандинавске области имају раштркана налазишта, са 1000 новчића пронађених у Данској и око 500 у Норвешкој. Византијски новчићи (око 400) су пронађени скоро искључиво у Готланду.[13]

Позивање Варјага од Виктора Васнецова: Рјурик и његова браћа Синеус и Трувор стижу у Старају Ладогу.

Према „Повести минулих лета“, финска и словенска племена у области Новгорода су устали против својих варјашких господара и протерали их преко мора назад у Скандинавију, али су убрзо почели да ратују међу собом. Да би учинили крај анархији, северна словенска и финска племена су споразумно решила, да позову Варјаге да дођу и владају над њима. Предвођени Рјуриком и његовом браћом Трувором и Синеусом, позвани Варјази (називани Руси, су се населили око Холмгарда (Новгорода). „Повест минулих лета“ два пута именује Русе међу другим варјашким народима, укључујући Швеђане, Нормане, Англе и Гуте.[8] Нормани је староруски назив за Норвежане, док се Англи могу схватити као Данци). На неким местима „Повест минулих лета“ спомиње Словене и Русе као различите народе, док их у другим примерима меша.

Под вођством Рјуриковог рођака Олега, Варјази су се ширили на југ, преотевши од Хазара Кијев 882. године и основавши Кијевску Русију, којом ће касније владати Рјурикови потомци.[8] Привучени богатством Цариграда и арапског света, Варјази су започели бројне руско-византијске ратове, а исход неких су били повољни трговачки уговори. У међувремену, Рјурикови потомци су проширили руску државу и ујединили локална племена. Контакти са Византијом су се проширили, што је кулминирало покрштавањем Кијевске Русије 988. за време кнеза Владимира Великог.

Дуги бродови се праве у земљи Словена , Николас Рерих (1903).

Као што је случај са нордијским утицајем у Нормандији и Британским острвима, варјашка култура није преживела ни на Истоку. Уместо тога, варјашка владајућа класа два моћна града-државе Новгорода и Кијева је постепно славинизована до краја 11. века.[14] Међутим, Рјурикови потомци су припадали владајућим династијама средњовековне Кијевске Русије и њених кнежевина-наследница Галиције-Волиније, Чернихова, Владимира-Суздаља, Велике московске кнежевине и били су оснивачи Руског царства.[15] Име народ Рус се задржало у имену данашње Русије и Белорусије и њихових становништва.[16] [17]

Исламски свет[уреди]

Слика Хенрика Сјемирадског (1883) која показује погреб у броду руског поглавара како је описао арапски путописац Ахмад ибн Фадијан који је посетио Кијевску Русију у 10. веку

Руси су се појавили први пут у Серкланду у 9. веку, путујући као трговци дуж Поволшког трговачког пута, продајући крзно, мед и робове. Ризнице сребрног новца кованог у 9. веку у Багдаду су пронађену у Шведској, нарочито у Готладну. Прве мале пљачке су се десиле крајем 9. и почетком 10. века. Руси су прву велику експедицију предузели 913. Након што су дошли на 500 бродова, опљачкали су Горган, на територији данашњег Ирана, и околне области, узевши робове и добра. На свом повратку, пљачкаше су напали и поразили хазарски муслимани из делте Волге, а оне које су побегли убили су локална племена средње Волге.

Током следеће експедиције 943. Руси су заузели Барду, престоницу Кавкаске Абланије у данашњем Азербејџану. Руси су остали тамо неколико месеци, убили многе становнике града и прикупили значајан плен. Тек из је појава дизентерије приморала да оду са својим пленом. Кијевски кнез Свјатослав I је заповедао следећим нападом, који је уништио хазарску државу 965. Свјатославов поход је успоставио руску контролу над трговачким путевима у правцу север-југ, чиме је промењена демографска структура региона. Пљачкашки походи су се наставили током тог периода, а последњи скандинавски покушај да поново успоставе руту ка Каспијском мору је предводио Ингвар Путешественик 1041.

Византија[уреди]

Варјашка стража, цртеж из хронике Јован Скилице из 11. века.

Најранији византијски записи о народу Рус би могли бити написани пре 842. Они су сачувани у грчком Житију светог Ђорђа Амстриског, који говори о пљачкашком походу који је стигао све до Пафлагоније. Истовремени помен о присуству Руса у Византији је записан у франачким Аналима Светог Бертина. Они се односе на изасланство са двора византијског цара које је посетило Лудвига Побожног у Ингелхаму. У овој делегацији су била два човека који су себе звали Rhos. (Rhos vocari dicebant, тј. „говорили су да се зову Руси“) Лудвиг се распитивао о њиховом пореклу и открио је да су они Швеђани. Плашећи се да су они можда шпијуни своје браће Данце, Лудвиг је наредио да се они затворе.

Руси из Кијева су под Аскољдом и Диром 860. покренули свој први напад на Цариград. Исход овог напада је нејасан, али су Варјази наставили са својим напорима, пошто су редовно пловили из Дњепра у Црно море. Арапски хроничари су забележили поход на Каспијско језеро током 870их, 910, 911, 913, 943 и касније. Иако су Руси имали углавном мирољубив трговачки однос са Византицима, владари Кијева су покренули релативно успешну поморску експедицију и неуспешан поход 941. на Цариград, као и велику инвазију Балкана коју је извео Свјатослав I од 968. до 971. Ови походи су били успешни у тој море да су приморали Византице да измене руско-византијске трговачке споразуме; у војном смислу Варјази су обично трпели поразе од надмоћнијих византијских снага, нарочито на мору због византијске употребе грчке ватре.

Варјашка стража[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Варјашка стража.
Илустрација сцене из Скиличине хронике, које приказује Трачанку која убије Варјага који је покушао да је силује, док јој његови другови честитају и дају јој његову имовину.[18]

Варјашка гарда је била део византијске војске и лична гарда византијских царева од 9. до 14. век. У почетку су је чинили Варјази који су дошли из Кијевске Русије.

Гарду је први пут основао цар Василије II, након покрштавања Кијевске Русије и савеза са Владимиром Великим, који је послао Василију 6.000 људи као део споразума о савезу. Василијево неповерење према домаћим византијским стражарима, чија се оданост често мењала са фаталним последицама, као и доказана оданост Варјага, од који су многи и раније служили у Византији, утицало је на цара да их ангажује као своју личну стражу. Током година, нови регрути из Шведске, Данске и Норвешке су чинили претежно скандинавски контигент у стражи све до краја 11. века. Толико много Скандинаваца је долазило да ступи у гарду да се средњовековни шведски закон из Вастерготланда прописивао да нико не може да наследи имање док се налази у Грчкој (Византији).[19] У 11. веку још два европска двора су регрутовали Скандинавце:[20] кијевски (око. 980–1060) и лондонски (1018–1066).[20]

После стотинак година постојања, гарда је упошљавала и Англосаксонце након Норманског освајања Енглеске. До времена цара Алексија I Комнина, Варјашка гарда је регрутовала углавном Англо-Саксонце и друге „који су пропатили од руку Викинга и њихових рођака Нормана“. Англо-Саксонци и друга германска племена су делили са Викинзима традицију верне службе (до смрти ако је потребно), а после норманског освајања Енглеске било је много ратника који су изгубили своје поседе и бивши господара који су тражили неко друго место за живот.

Варјашка гарда не само да је обезбеђивала византијске цареве, већ је и учестовавала у многим ратовима које је водила Византија и играла је кључну улогу, пошто се обично улазила у борбу у критичним тренуцима битке. До краја 13. века Варјази су се углавном стопили са Византинцима, мада је гарда наставила да постоји до половине 14. века, а 1400. је још увек било људи у Цариграду који су се изјашњавали као Варјази.

Референце[уреди]

  1. "Varangian," Online Etymology Dictionary
  2. „Oleg (ruler of Novgorod) - Encyclopedia Britannica“. Britannica.com Приступљено 13. 12. 2013.. 
  3. „Varangian - definition of Varangian by the Free Online Dictionary, Thesaurus and Encyclopedia“. Thefreedictionary.com Приступљено 13. 12. 2013.. 
  4. „væringer – Store norske leksikon“. Snl.no Приступљено 13. 12. 2013.. 
  5. Milner-Gulland (1989), стр. 36.
  6. Schultze (2000), стр. 5.
  7. „Primary Chronicle (in Old Ruthenian and Russian), Year 6370 (В лѣто 6370)“. Pushkinskijdom.ru Приступљено 13. 12. 2013.. 
  8. 8,0 8,1 8,2 Duczko (2004), стр. 10–11.
  9. „Rurik Dynasty (medieval Russian rulers) - Encyclopedia Britannica“. Britannica.com Приступљено 13. 12. 2013.. 
  10. Turnbull (2012).
  11. Schofield (2002), стр. 7.
  12. Forte, Oram & Pedersen (2005), стр. 13–14.
  13. See Arkeologi i Norden 2. Författarna och Bokförlaget Natur & kultur. Stockholm 1999. See also Gardell, Carl Johan: Gotlands historia i fickformat. 1987. ISBN 978-91-7810-885-5.
  14. Encyclopædia Britannica. „Viking“ Приступљено 19. 8. 2011.. 
  15. Encyclopædia Britannica. „Rurik dynasty“ Приступљено 18. 8. 2011.. 
  16. "Russia" Online Etymology Dictionary
  17. „RUS“. CollinsDictionary.com. Collins English Dictionary - Complete & Unabridged 11th Edition. Retrieved October 26, 2012. 
  18. Wortley, John, ed. (2010). John Skylitzes: A Synopsis of Byzantine History, 811–1057. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. стр. 372. ISBN 978-0-521-76705-7. 
  19. Jansson (1980), стр. 22.
  20. 20,0 20,1 Pritsak 1981, стране 386

Литература[уреди]