Хазари

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили музички састав, погледајте чланак Хазари (музички састав).
Мапа Хазарског каганата о периоду од 650. до 850. године.

Хазари су били полуномадско туркијско племе, које је створило политички ентитет који је за вријеме свог постојања био најмоћнија земља произашла од бившег Западног туркијског каганата.[1] Налазећи су се на главној артерији трговине између сјеверне Европе и југозападне Азије, Хазарија је постала једна од најистакнутијих трговачких емпорија средњевјековног свијета, управљајући западном рутом Пута свиле и играјући кључну комерцијалну улогу као раскрсница између Кине, Средњег истока и Кијевске Русије.[2][3] Током отприлике три вијека (око 650965) Хазари су доминирали пространим подручјем које се протезало од Волшко-донске степе до источног Крима и сјеверног Кавказа.[4]

Хазарија је дуго служила као тампон држава између Византијског царства на једној страни и номада из сјеверних степа и Омејадског калифата на другој; касније је служила као заступник Византије против Сасадинског царства. Савез је престао да постоји око 900. године када је Византија почела да охрабљује Алане да нападају Хазарију и ослабе њене посједе на Криму и Кавказу, покушавајући да прибаве савез са растућом моћи Руса на сјеверу, које су жељели да преведу у хришћанство.[5] Између 965. и 969. године, кнез Кијевске Русије Свјатослав I освојио је пријестилницу Итилу и уништеио хазарску државу.

Одређивање поријекла и природе Хазара блиско је повезано са теоријама о њиховом језику, али то ствара сложене потешкоће јер не постоје хазарски записи на матерњем језику, а држава је била полиглотска и полиетничка. Сматра се да је изворна религија Хазара био тенгризам, као и код сјевернокавкаских Хуна и осталих туркијских народа.[6] Полиетничке становништво Хазарског каганата чинило је мултиконфесионални мозаик пагана, тенгриза, јудаиста, хришћана и муслимана.[7] Владајућа елита Хазара је према Јехуди Халевију и Ибн Дауду прешла на рабински јудаизма у 8. вијеку,[8] али обим преласка осталог становништва на јудаизам у Каганату остаје неизвјестан

Могуће хазарско поријекло доводи се у везу са словенским јудајским Суботницима, Бухарским Јеврејима, муслиманским Кумицима и Казасима, Донским козацима, туркијским Кримчацима и њиховим кримским сусједима Караимима, затим молдавским Чангима, Горским Јеврејима и другим.[9][10][11] Крајем 19. вијека, појавила се теорије према којој је језгро данашњих Ашкенаских Јевреја генетски води поријекло од хипотетске хазарске јеврејске дијаспоре која се са простора данашње западне Русије и Украјине пресилила у данашњу Француску и Њемачку. Ова теорије наилази на повремену подршку, али већина научника је сматра скептичном.[12][13] Ова теорија се повремено повесује са антисемитизмом[14] и антиционизмом.[15]

Етимологија[уреди]

Немет Гиула, према Гомбоц Золтану, изводи Xazar из хипотетског *Qasar који одражава туркијски коријен qaz- („лутати, скитати”) што је хипотетски самогласничка варијанта светуркијске ријечи kez-.ref>Golden (2007a). стр. 15.</ref> На фрагменту Тариатског натписа Ујгуског каганата налази се облик Qasar, иако је непознато да ли то представља лично или племенско име, постепено се јављају друге хипотезе. Луј Базен изводи из туркијског коријена qas- („тиранисати, угњетавати, тлачити”) на основу фонетске сличности са ујгурским племенским именом, Касар.[16] Андраш Ронаташ назив повезује са кесаром, пахлавском транскрипцијом римске титуле цезар..[17]

Даглас Данлоп покушао је да повеже кинески термин за Хазаре са једним од племенских имена Токуз Огуз Ујгура, првенствено са Gésà.[18][19] Замјерке су биле то што Gesa/Qasar није било племенско име него презиме поглавице Сираки племена Токуз Огуз Ујгура и да је на средњекинеском етноним „Хазари”, увијек ишао уз ријеч Tūjué (кин. 突厥可薩部, пин. Tūjué Kěsà bù; кин. 突厥曷薩, пин. Tūjué Hésà), што је транскрибовано знаковима разчитим од оних који се користе за коријен Qa- у ујгурској ријечи Qasar.[20][21][22]

Након преобраћања Хазара на јудаизам забиљежено је да су усвојили хебрејско писмо,[23] и да су вјероватно, иако су говорили туркијским језиком, хазарске канцеларије под јудаизмом вјероватно међусобно комуницирале на хебрејском.[24] У Expositio in Matthaeum Evangelistam, Газари, вјероватно Хазари, називају се хунским народом који живи у земљи Гога и Магога и да су обрезани према законима јудаизмам.

Лингвистика[уреди]

Главни чланак: Хазарски језик

Одређивање поријекла и природе Хазара блиско је повезано са теоријама о њиховом језику, али је то питање сложене природе јер не постоје домаћи записи на хазарском језику, а њихова земља је била полиглотска и полиетничка.[25] Док су владар и владајућа елита вјероватно говорили источном варијантом шаз туркијског језика, племена су вјероватно говорила варијантом лир-туркијског језика, као што су огурски, који је идентификован са бугарским, чувашким и хунским (касније засновано на тврдњи персијског историчара Истахрија да је хазарски језик другачији од било ког познатог језика).[26].Golden (2007a). стр. 13–14, 14 n.28. al-Iṣṭakhrī 's account however then contradicts itself by likening the language to Bulğaric. Једна од метода за праћење његовог поријекла састоји се у анализи могућих етимологија етнонима Хазари.

Историја[уреди]

Овај стари турски народ се у 2. веку раширио по северним деловима Кавказа а касније заузео подручја доње Волге. Поновно се као јака сила појављују у 7. веку да би се већ од 8. до 10. века њихово царство простирало све од обала Црног мора и Каспијског језера до Урала а и даље на запад до Кијева. Главни град Итил, постаје велико трговачко средиште. Освојили су земље поволшких Бугара и Урал и насилно ударили данак Источним Словенима.

Недуго после су заратили са Арапима, Персијанцима и Јерменима. Хазари се нису уплитали у религију покорених племена и народа, религиозна слобода на освојеним територијама је била потпуна. Неки извори наводе да су у 8. веку поједина хазарска племена преузела јудаизам (највише племенско племство) а наводе се и примери да је међу њима у 9. веку било и хришћана.

Кабарска побуна и спајање са мађарским племенима[уреди]

Овај чланак је део серије о историји Русије
Историја Русије
Coat of Arms of the Russian Federation.svg
Ископине Хазарског утврђења Саркел из 1930.

У 9. веку, по извештају Константина VII Порфирогенита, група од три хазарска племена, Кабари, се побунила против хазарске централне власти. Разлог побуне је по неким изворима[27], била верска несугласица. После ратног сукоба и пораза Кабари су се придружили Мађарима и њиховој федерацији од седам мађарских племена.

Крајем 9. века Хазари су напали Печењезе који су их угрожавали. Печењези су били приморани да се повуку западније где су дошли у сукоб са тамошњим мађарским племенима. Печењези су успели да истисну Мађаре из Донско-Дњепарског базена. Под вођством Леведа а касније Арпада, Мађари крећу према Панонској низији и остављају празан простор у Хазарском царству.

Хазари су у 10. веку ушли у савез са Византијом где су се истакли у борбама против Арапа. Године 965. војвода од Кијева, Свјатослав, је потукао Хазаре и њихово царство је пропало.

Поједина хазарска племена су наставила живети ван бившег хазарског царства и утопила се у народе нових држава.

Опис народа[уреди]

Хазари су били степски ратници: на коњима, наоружани копљем, луком и стрелом, сабљом уобичајеним за степу а имали су и неку врсту секире. Сами су себе у борбама штитили примитивним кожним оклопима. Њихова утврђења у којима су живели су била чврста и већином изграђена од камена. Тврђава у Саркелу, изграђена од цигала показује Византијаски утицај, уз чију помоћ су је и саградили.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Sneath (2007). стр. 25.
  2. Noonan (1999). стр. 493.
  3. Golden (2011). стр. 65.
  4. Noonan (1999). стр. 498.
  5. Noonan (1999). стр. 499,502–3.
  6. Golden (2007a). стр. 131.
  7. Golden (2007a). стр. 28.
  8. Golden (2007a). стр. 149.
  9. Kizilov (2009). стр. 335.
  10. Patai & Patai (2987). стр. 73.
  11. Wexler (1987). стр. 70.
  12. Wexler (2002). стр. 536.
  13. Rubin (2013)
  14. Davies (1992). стр. 242.
  15. Vogt (1975)
  16. Golden (2007a). стр. 16 и n.38.. citing L. Bazin, 'Pour une nouvelle hypothèse sur l'origine des Khazar,' in Materialia Turcica, 7/8 (1981–1982): 51–71.
  17. Golden (2007a). стр. 16.. Compare Tibetan dru-gu Gesar (the Turk Gesar).
  18. Dunlop (1954). стр. 34–40.
  19. Golden (2007a). стр. 16.
  20. Golden (2007a). стр. 17.. Kěsà (可薩) would have been pronounced something like kha'sat in both Early Middle Chinese/EMC and Late Middle Chinese/LMC while Hésà (曷薩) would yield γat-sat in (EMC) and xɦat sat (LMC) respectively, where final 't' often transcribes –r- in foreign words. Thus, while these Chinese forms could transcribe a foreign word of the type *Kasar/*Kazar, *Gatsar, *Gazr, *Gasar, there is a problem phonetically with assimilating these to the Uyğur word Qasar/ Gesa (EMC/LMC Kat-sat= Kar sar= *Kasar).
  21. Shirota (2005). стр. 235,248.
  22. Brook (2010). стр. 5.
  23. Golden (2007b). стр. 148.. Ibn al-Nadīm commenting on script systems in 987-8 recorded that the Khazars wrote in Hebrew.
  24. Erdal (2007). стр. 98–99.. "The chancellery of the Jewish state of the Khazars is therefore also likely to have used Hebrew writing even if the official language was a Turkic one."
  25. Erdal (2007). стр. 75, n.2..'there must have been many different ethnic groups within the Khazar realm ... These groups spoke different languages, some of them no doubt belonging to the Indo-European or different Caucasian language families.'. The high chancery official of the en:Abbasid Caliphate under en:Al-Wathiq, Sallām the interpreter (Sallam al-tardjuman), famous for his reputed mastery of thirty languages, might have been both Jewish and a Khazar.Wasserstein (2007). стр. 376, and n.2. referring to.Dunlop (1954). стр. 190–193..
  26. Golden (2006). стр. 91.. 'Oğuric Turkic, spoken by many of the subject tribes, doubtless, was one of the linguae francae of the state. Alano-As was also widely spoken. Eastern Common Turkic, the language of the royal house and its core tribes, in all likelihood remained the language of the ruling elite in the same way that Mongol continued to be used by the rulers of the Golden Horde, alongside of the Qipčaq Turkic speech spoken by the bulk of the Turkic tribesmen that constituted the military force of this part of the en:Činggisid empire. Similarity, Oğuric, like Qipčaq Turkic in the Jočid realm, functioned as one of the languages of government.
  27. Артамонов, Михаил Илларионович је вршио ова истраживања

Спољашње везе[уреди]