Сабор против богумила у Рашкој

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Црквено-државни сабор против богумила је око 1186. године сазвао велики жупан Стефан Немања код старе Петрове цркве у Расу. На сабору је богумилство осуђено као јерес чије је помињање забрањено, њиховом поглавару је "урезан језик у грлу његову"[1], верске старешине су спаљене на ломачи, док су многи верници кажњени разним телесним казнама и прогнани из земље, а сва њихова имовина је одузета.

Прилике уочи сабора[уреди]

Стефан Немања 1172. предузима неуспешан војни поход против Византије, приликом којег је одведен у Цариград, као заробљеник цара Манојла I Комнина. По повратку из византијског заточеништва, обавезавши се цару Манојлу да ће му до краја живота остати веран вазал, Стефан Немања започиње своју другу владавину великог жупана (1172—1196). Након повратка из заточеништва, Немања уређује рашку државу по угледу на Византијско царство, а један од првих потеза му је обрачунавање са богумилима[2], који нису прихватали византијску власт и црквену хијерархију.

Након што му је, према предању, један од војника саопштио "да се мрска и триклета јерес већ укорењује у држави твојој"[1], Немања сазива сабор, уз помоћ архијереја Јефтимија, на који позива монахе са игуманима, јереје, старешине и све велможе, од малих до великих.

Ток сабора[уреди]

На том сабору су биле присутни не само црквени великодостојници већ и све важније велможе. Присуство велможа значи да су богумили престали бити само ствар цркве, која са њиховим учењем више не може да се носи, већ су толико ојачали да су постали и ствар државе. Богумили немају упориште само у рашкој сиротињи, већ и међу самим велможама, који се уопше нису трудили да сакрију своје веровање. "И док је говорио овај Свети, и док је била велика препирка..."[1] многе велможе на сабору се отворено противе предложеним мерама, покушавајући да спрече предстојеће прогоне.

Немањин сабор против богумила, фреска из цркве светог Ахилија у Ариљу, око 1290. године.

И док се на Сабору водила велика распра, дође кћи једнога од Немањиних велможа, чији је муж био „кривоверан“, и од ког је побегла. Она паде Немањи пред ноге, говорећи му: "Господине, господине мој, ево видим како држава твоја расправља о овој мрској и одвратној вери. Ваистину, господине мој, по брачном закону бих испрошена од оца мојега, слуге твојега, који је мислио да је једноверство у твојој држави. И бих у тих законопреступника, и видех, господине, где уистини служе отпаднику од славе Божје, самоме сотони. И не могући трпети смрада глувих идола и мрске јереси, истргох се из руке њихове и побегох, и вапијем моћи твојој: порази крстом оне који се боре с нама, да науче нечастиви непријатељи како је моћна вера твоја, господине"[1].

А Свети, изведав ову пред сабор свој, сабран противу те лукаве јереси, изобличи кривоверје њихово, и саветова се са светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима, и са велможама својим, и, нимало не задоцнев, посла на њих војску, наоружану од славних својих, говорећи: `Ревнујући поревновах за Господом Богом сведржиоцем`[1].“

Последице сабора[уреди]

Ускоро је Немањина војска кренула по Рашкој тражећи јеретике[3], и вршећи погром неправоверног становништа. „И он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим.“ Ускоро је Немањи допао шака и сам вођа богумила, који је сурово мучен: „Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, сина божјег.[1]

У овим погромима страдале су и богумилске књиге[2], које би данас биле од непроцењиве вредности, обзиром да би представљале најстарије[4] споменике рашке и македонске школе.[3][5][6] Суров прогон богумила и уништавање њихових књига и јесте разлог што се о њима мало зна, а скоро сва знања долазе од њихових непријатеља.[3]Књиге његове нечастиве спали, и изагна га, запретив да се никако не исповеда нити помиње триклето име. И сасвим искорени ту проклету веру, да се и не помиње никако у држави његовој, него да се слави једнобитна и нераздељива и животворна Тројица: Отац и Син и свети Дух, свагда и сад и увек на веке векова. Амин.[1]

Велики део богумила тада бежи у суседне земље, а посебно у Босну, где налазе уточиште код Бана Кулина, због чега ће му проблеме правити папа и Угарска. Иако је мноштво богумила било протерано, а мноштво страдало, ипак Рашка и даље остаје њихово средиште. Они су још дуго живели у Србији, али углавном притајено, јер им је јавно исповедање вере било забрањено. И наредни српски владари ће предузимати акције против њих, али никада више тако драстичне као Немања.

На старој фресци у једном селу близу Ужица, приказан је државни сабор на ком се Симеон Немања обрачунао с богумилима, изнад чијих глава пише „полуверци“.

Напомене[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Стефан Немањић, Житије светог Симеона, Приступљено 24. 4. 2013.
  2. 2,0 2,1 Владимир Ћоровић, Историја српскога народа, Београд 2001.
  3. 3,0 3,1 3,2 Жељко Фајфрић, Света лоза Стефана Немање, Шид 1998.
  4. ^ За сада је Маријинско јеванђеље из XI века најстарија сачувана српска књига.
  5. ^ Бранко Бјелајац, Срби и рукописно Свето писмо, Приступљено 24. 4. 2013.
  6. ^ „Богумили су у X, XI и XII веку преводили апокрифне црквене књиге на ондашњи српски књижевни језик." Наведено према: Срећковић, Славков Пантелија: историја српскога народа, књига прва, Београд, 1884. године.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]