Синајски рукопис

Синајски рукопис

Синајски рукопис (лат. Codex Sinaiticus), означаван са $\aleph$ или 01 (Gregory-Aland), је рукопис Старог завета и Новог завета. Синајски рукопис је најранији препис комплетног Новог завета, из средине 4. века. Садржи већину грчког Старог завета, укључујући девтероканонске књиге и грчки Нови завет, укључујући и Варнавину посланицу и Јерминог пастира. Нови завет написан је на грчком језику, у облику кодекса, на танком пергаменту, унцијалним словима димензија 37×34 cm.

Од великог је значаја за реконструкцију оригиналног текста Светог писма и историју прављења књига на Западу. Име Синајски кодекс (Codex Sinaiticus) дословно значи Синајска књига. Име је добио по манастиру свете Катарине на Синајској гори, у ком је чуван неколико векова. Синајски кодекс је привукао пажњу научника у 19. веку у манастиру Свете Катарине на Синајском полуострву, а додатни материјал је откривен у 20. и 21. веку. Иако су делови кодекса раштркани у четири библиотеке широм света, већи део рукописа се данас чува у Британској библиотеци у Лондону, где је јавно изложен.

Заједно са Кодексом Александринус и Кодексом Ватиканус је један од најранијих и најкомплетнијих рукописа Библије и садржи најстарији комплетан примерак Новог завета.

Опис

факсимил (1862)

Рукопис садржи Варнавина посланица и Пастир Герми.

Нови завет сачуван у целини, у Старом завету недостаје:

• 1 Мојс 23,19 – 1 Мојс 24,46 — фрагменти
• 4 Мојс 5,26–4 Мојс 7,20 — фрагменти
• Прва дневника 9,27–1 Прва дневника 19,17

Грчки текст рукописа одражава александријски тип текста. Рукопис је направљен од велум пергамента, а састоји се од више фолиа (осам листова који су пресавијени на пола како би формирали пун блок) који су затим спајани. Према процени научника за израду ове књиге коришћена је кожа 360 животиња, а према процени научника, трошкови саме књиге, материјала, времена за преписивање писарима и повезивање су били једнаки доживотној плати једне особе у то време. Сваки ред текста има око дванаест до четрнаест грчких унцијалних слова, распоређених у четири колоне, 48 редова по колони, са пажљиво одабраним преломима редова и благо неравним десним ивицама. Кроз цео део Новог завета, речи су написане у scriptio continua стилу (речи без размака између њих) рукописним стилом који је касније назван „библијски унцијал“.

Константин Тишендорф

Пронађен је 1844. године у манастиру Св. Катарине на Синају захваљујући немачком библичару Константину Тишендорфу. Прво целовито фототипско издање је објављено 1911. године.

До 1933. године, 2/3 кодекса се налазио у Лењинграду, кад је продат Британском музеју за 100.000 фунти.

Данас се чува у Британској библиотеци, библиотеци Универзитета у Лајпцигу, на Синају и у Руској националној библиотеци.

Историја

Нису познати сви детаљи око настанка рукописа. Према историчару Хорту, написан је на западу, вероватно у Риму, што сугерише чињеница да се подела на поглавља у Делима апостолским, заједничка за Синајски и Ватикански препис, не јавља ни у једном другом грчком рукопису, али се налази у неколико рукописа латинске Вулгате. Други научници су због египатског облика слова који се поклапа са неким ранијим рукописима на папирусу сматрали да је написан у Египту, док су неки научници везивали порекло књиге за библиотеку Памфила у Цезареји.

Сем одсуства тачних информација о месту настанка рукописа постоји недоумица и о времену настанка, али су научници успели да датирају време настанка рукописа на период између почетка 4. века и почетка 5. века. Није могао бити написан пре око 325. године јер садржи Еусевијеве каноне, а на основу анализе курзивних белешки предпоставља се да датум израде рукописа вероватно није много каснији од око 360. године. Тишендорфова теорија је да је Синајски кодекс један од педесет примерака Библије које је римски цар Константин наручио од Евсевија након његовог преобраћења у хришћанство. Тишендорф је такође веровао да су четири различита писара преписала дело, а пет исправљача изменило је делове. Претпоставио је да је један од исправљача радио у исто време када и оригинални писари, а остали су радили током шестог и седмог века. Већи део ових тврдњи везаних за исправке је потврдила и палеографска студија у Британском музеју из 1938. године.

Данас се рукопис чува на четири места, подељен на четири неједнака дела: 347 листова у Британској библиотеци у Лондону (199 Старог завета, 148 Новог завета), 12 листова и 14 фрагмената у манастиру Свете Катарине, 43 листа у Универзитетској библиотеци у Лајпцигу и фрагменти од 3 листа у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу.

Манастир Св. Катарини на Синају

Види још

• Ватикански рукопис
• Александријски рукопис
• Палимпсест Јефрема

Литература

• Skeat, Theodore Cressy; Elliot, J. K. (2004). The Collected Biblical Writings of T.C. Skeat. BRILL. стр. 9—. ISBN 90-04-13920-6. 
• Tischendorf, Constantin von, „Fragmentum Codicis Friderico-Augustani ex Iesaia et Ieremia”, , http://www.archive.org/stream/Tischendorf.iv.monumentaSacraInedita.newcollection.subscript.6vols.1857-1870/02.MonumentaSacraInedita.NCVP.FragSacra.v2.Tischendorf.Subscript.1860.#page/n269/mode/2up  . In: Monumenta sacra inedita (Leipzig 1855), vol. I, pp. 211 ff.
• Tischendorf, Constantin von When Were Our Gospels Written?, An Argument by Constantine Tischendorf. With a Narrative of the Discovery of the Sinaitic Manuscript. New York: American Tract Society. 1866. .
• Schneider, Ulrich Johannes (ed.) Codex Sinaiticus. Geschichte und Erschließung der «Sinai-Bibel». Leipzig: Universitätsbibliothek Leipzig. 2007. .
• Christian–B. Amphoux, Codex Vaticanus B: Les points diacritiques des marges de Marc, Journal of Theological Studies vol. 58 (2007), pp. 440-466.

Спољашње везе

• Синајски кодекс - званична страница Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (9. јун 2017) (језик: енглески)
• Codex Sinaiticus Project
• Center for the Study of NT Manuscripts. Codex Sinaiticus Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (24. октобар 2008) (JPG)
• 1911 Facsimile of Codex Sinaiticus (PDF)