Синдром болне препоне

С Википедије, слободне енциклопедије
Синдром болне препоне
СинонимиAthletic pubalgia
Синдром болне препоне је најчешћи код фудбалера
Специјалностиспортска медицина

Синдром болне препоне (СБП) који се дефинише и као ентезитис тетиве дугог примицача и/или трбушних мишића јесте хронични синдром бола у доњем делу трбуха и препона, који у поодмаклој фази доводи до дегенеративне артропатије пубичне симфизе. Најчешће се јавља код фудбалера, хокејаша, атлетичара...[1] У почетку се појављују тупи болови у пределу препона као резултат напрезања током спортских активности.[2] У клиничком прегледу посебно је важан адукторски тест.

Назив синдром се користи оправдано, јер у себи садржи много симптома, као и много узрока настанка и појаве болова у пределу препонској регији. Како је један од честих узрока његовог настанка слабост трбушног зида,[3] често се за овај синдром користи и назив спортска кила.[4][5]

Синдром болних препона који је први описао Спинели 1932. године, има посебан значај код спортиста јер је један од најсложенијих синдрома пренапрезања у спорту, како по етиологији, тако и по дијагнози и лечењу.[6] Бол у препонама је важан клинички ентитет који може утицати на активан спортски живот спортисте. Спортска хернија је хронични синдром бола у доњем делу стомака и препона.

Лечење синдрома болних препона је сложено, као и узроци синдрома. У почетку треба смањити интензитет тренинга или потпуно прекинути спортску активност. Користе се нестероидни антиинфламаторни лекови и релаксанти мишића. У оквиру опоравка раде се вежбе за истезање и јачање адуктора, трбушних мишића, илиопсоаса, квадрицепса и мишића задњег дела бутине. Ако конзервативно лечење не доведе до побољшања, неопходно је хируршко лечење, које може бити отворено и лапароскопско.[7]

Дефиниција[уреди | уреди извор]

Синдром болне препоне или спортска кила као нова клиничка болест је у литератури дефинисана различитим називима и претежно је дефинисана као ингвинални бол који се јавља код људи који се активно баве спортом. Он може да прати и друге патологије које доводе до болова у стомаку као што су тендинитис адуктора, остеитис пубиса и пубични симфизитис.[8] Синдром болне препоне је врста бола која је суптилна и акутна на почетку, значајнија у пределу препона поред јаког туберкула; међутим, то још није повезано са очигледном патологијом која објашњава симптоме као код ингвиналне киле. Најмање три од пет клиничких налаза треба да буду присутна да би се поставила дијагноза овог синдрома, а то су:

1) Тачкаста осетљивост где спојна тетива пријања уз туберкулум

3) Бол и/или проширење спољашњег ингвиналног прстена без очигледне киле

4) Бол у пределу дугог мишића адукора

5) Дифузни ингвинални бол који се протеже до перинеума, унутрашње површине бутне кости и прелази средњу линију.[9]

Иако може постојати неколико различитих разлога за ингвинални бол код спортиста, не треба заборавити да ингвинална кила понекад може бити асимптоматска.[10] Синдром болне препоне је често део много озбиљније и шире „повреде ингвиналног поремећаја“. Укључује истовремено неколико патологија; сви они се развијају кроз исти суштински механизам због основног поремећаја стабилизације карлице. Могу бити повезане компоненте укључене у ингвинални поремећај, као што су остеитис пубис, спортска кила (латентна или новонастала директна кила), зглобна тендинопатија, адукторска тендинопатија, удар оптураторног нерва и/или иритација.[10]

Историја[уреди | уреди извор]

Гилмор је након процене групе спортиста са хроничним ингвиналним болом, 1980. године, дао први опис синдрома хроничног доњег абдоминалног и ингвиналног бола, који је хируршки лечио као ингвинални поремећај код ових пацијената.[11] Године 1992. објавио је велику серију са резултатима хируршког лечења које је извео у групи од 313 атлетских пацијената са ингвиналним боловима, од којих су већина били фудбалери.[12][11] Он је ово стање ингвиналног поремећаја које је резултирало ингвиналним болом код спортиста дефинисао као „Гилмореова препона“ (ширење површног ингвиналног прстена услед руптуре косих апонеуроза, руптуре зглобне тетиве и дехисценције између ингвиналног лигамента и руптуре спојнице).[11]

Потом је Тејлор десет година ксније (1991. године) објавио своје искуство и у сопственој серији дефинисао патологију везану за спортисте са хроничним болом, неспособним да се такмиче и абнормалностима на трбушном зиду (палпабилна хернија, непалпабилна кила, микроскопске раздере и авулзије унутрашњих косих мишића) као пубалгију. Док овај синдром неки описују као синдром хроничног бола повезан са ингвиналним повредама код спортиста, он га је дефинисао као хронични ингвинални бол који се јавља као последица новонастале киле задњег зида препона.[13]

Слично овим описима Полглас је у серији коју је објавио описао поремећај задњег зида код 85% од 64 аустралијска фудбалера са ингвиналним болом.[14][15]

Године 1992, Малик Ловел идентификовали су оток задњег зида код 80% спортиста са недијагностикованим хроничним болом у доњем делу трбуха и ингвинума и закључили да су ови налази повезани са новонасталом директном хернијом препона.[16]

Етиопатогенеза[уреди | уреди извор]

Патологија овог синдрома узрокована је микротраумама које се јављају на мишићно-тетивном комплексу у пределу препона. Најчешће су захваћене тетиве адуктора лонгус, грацилис и ректуса абдоминис, пирамидалиса и латерална апонеуроза спољашњег косог трбушног мишића.[17][18][19][20]

Слабост трбушног зида један од честих узрока појаве синдром болних препона, за који данас постоји популаран назив спортска кила. Сматра се да је узрок бола слабост задњег зида ингвиналног канала без постојања икакве херније или авулзије фасције унутрашњих и спољашњих косих трбушних мишића. И данас је нејасно да ли је узрок бола хернија перитонеума или ентезитис трбушних мишића.[21][22][23]

Синдром болних препона се најчешће јавља код фудбалера, код којих се по истраживањима, 2,5% спортских повреда јавља се у пределу кукова и карлице. Према према истраживању спроведеном у Хрватској, 6,24% фудбалера има синдром болне препоне, док према истраживању у аустралијском рагбију, учесталост болова у препонама је 7%. Осим фудбалера, повреде се јављају и код хокејаша, рагбиста, ватерполиста, мачевалаца.[24][25]

Релевантна анатомија[уреди | уреди извор]

Подручје препона је пресек два мишићна система, мишићљ трупа и мишићи доњих удова.

За разумевање синдрома болних препона важно је добро познавање сложене анатомије ове регије. Велики број мишића има своје припоје у пределу симфизе, горње и доње гране препонске кости, на самом ингвиналном лигаменту, на грани седалне кости, малом трохантеру и илијачном гребену.

Подручје препона је пресек два мишићна система, мишићљ трупа и мишићи доњих удова. У пределу препонске регије налази се ингвинални канал изнад самог лигамента ингуинале и лакуне вазорум и нерворум испод ингвиналног лигамента, затим феморалног и обтураторног канала.

Дијагноза[уреди | уреди извор]

Дијагноза се заснива на анамнези пацијента, клиничким знацима и, све чешће, на МРИ прегледу.[26] Симптоми се често могу репродуковати маневрима као што су трбушњаци или прегиби у препонама, Бол се такође може изазвати код пацијента у „жабљем положају“, у коме пацијент лежи на леђима са савијеним коленима и спојеним петама.[27]

Како се тачна дијагноза лезија може разликовати од стварног налаза, уобичајени патолошки налази током операције су:

  • поцепана спољашња коса апонеуроза
  • пукнуће у зглобној тетиви
  • спојна тетива откинута из пубичног туберкула
  • дехисценција између спојене тетиве и ингвиналног лигамента
  • расцеп у фасцији трансверзалис,[28]
  • абнормално уметање мишића ректуса абдоминиса
  • кидање унутрашњег косог мишића абдомена од пубичног туберкула
  • укљештење илиоингвиналног нерва или генитофеморалног нерва[тражи се извор]

Неколико ових лезија може се појавити истовремено. Такође, многи спортисти имају истовремену слабост или кидање мишића адуктора, па када су адукторни мишићи затегнути након повреде, то може бити довољно да изазове симптоме.

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Симптоми СБП укључују:[29]

  • јак бол у тренутку повреде
  • потешкоће у одређивању тачног подручја из којег долази бол
  • бол је израженији, посебно при увртању, шутирању, спринту или седењу
  • бол у препонама током кијања или кашља
  • бол се смањује током одмора, али се враћа након што се настави са спортским активностима

Терапија[уреди | уреди извор]

Лечење синдрома болних препона је сложено колико и узроци синдрома. Неоперативно лечење увек треба започети прво. У огромној већини случајева неоперативно третман доводи до решавања проблема. У почетку треба смањити интензитет тренинга или, ако се ради о узнапредовалом случају, потпуно прекинути спортску активност.

Од лекова примењују се нестероидни антиинфламаторни лекови и релаксанти мишића.

У склопу физикалне терапије почиње се са вежбама истезања адуктора, трбушна мускулатура, илиопсоас, квадрицепс и мишић задњег дела бутине. Препоручују се пливање и бициклизам као алтернативне спортске активности. Од процедура физикалне терапије користи се масажа, ултразвук и интерферентне струје. Тек са смањењем и када бол нестане, креће се са статичким вежбама за истезање адуктора и трбушне мускулатуре.

Треба нагласити да вежбе динамичке снаге треба започети само када нису болне На крају рехабилитације, спортиста треба да започне специфичну спортску обуку.

Најчешћа грешка је пребрзи повратак спорту, који може значајно да одужи третмана.

Ако конзервативно лечење не доведе до побољшања, неопходна је операција. Избор хируршког лечења зависи од узрока синдрома болних препона. Ако је узрок синдрома ентезитиса адуктора и смањене покретљивости у симфизи, препоручује се хируршко лечење у смислу дезинсерције или пресецања адукторске тетиве лонгуса. Истраживања су показала да се покретљивост повећава након тенотомије адуктора у пубичној симфизи, што касније доприноси смањењу оптерећења и болова. Постоперативно у другој недељи пацијент почиње вежбе истезања, у трећој недељи почиње да плива и вози бицикл. Пуна спортска активност се препоручује након 8 недеља.[30]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Lacroix, Vincent J.; Kinnear, Douglas G.; Mulder, David S.; Brown, Rea A. (1998). „Lower Abdominal Pain Syndrome in National Hockey League Players”. Clinical Journal of Sport Medicine. 8 (1): 5—9. ISSN 1050-642X. PMID 9448949. doi:10.1097/00042752-199801000-00002. 
  2. ^ PeÊina M. Sindromi prenaprezanja sustava za kretanje. Zagreb: Globus; 1992.
  3. ^ Taylor, Dean C.; Meyers, William C.; Moylan, Joseph A.; Lohnes, John; Bassett, Frank H.; Garrett, William E. (1991). „Abdominal musculature abnormalities as a cause of groin pain in athletes”. The American Journal of Sports Medicine. 19 (3): 239—242. ISSN 0363-5465. PMID 1831010. S2CID 32544802. doi:10.1177/036354659101900306. 
  4. ^ Fredberg, U.; Kissmeyer-Nielsen, P. (2007-01-30). „The sportsman's hernia - fact or fiction?”. Scandinavian Journal of Medicine & Science in Sports. 6 (4): 201—204. ISSN 0905-7188. PMID 8896091. S2CID 10986308. doi:10.1111/j.1600-0838.1996.tb00091.x. 
  5. ^ Fon, L J; Spence, R A J (2000). „Sportsman's hernia”. British Journal of Surgery. 87 (5): 545—552. ISSN 0007-1323. PMID 10792308. S2CID 8032157. doi:10.1046/j.1365-2168.2000.01462.x. 
  6. ^ Hackney, R G (1993-03-01). „The sports hernia: a cause of chronic groin pain.”. British Journal of Sports Medicine. 27 (1): 58—62. ISSN 0306-3674. PMC 1332110 Слободан приступ. PMID 8457816. doi:10.1136/bjsm.27.1.58. 
  7. ^ Paksoy, Melih; Sekmen, Ümit (2015-08-18). „Sportsman hernia; the review of current diagnosis and treatment modalities”. Turkish Journal of Surgery/Ulusal Cerrahi Dergisi. 32 (2): 122—129. ISSN 1300-0705. PMC 4942157 Слободан приступ. PMID 27436937. doi:10.5152/UCD.2015.3132. 
  8. ^ Falvey, E C; Franklyn-Miller, A; McCrory, P R (2009-03-01). „The groin triangle: a patho-anatomical approach to the diagnosis of chronic groin pain in athletes”. British Journal of Sports Medicine. 43 (3): 213—220. ISSN 0306-3674. PMID 19019912. S2CID 943975. doi:10.1136/bjsm.2007.042259. 
  9. ^ Sheen, Aali J; Stephenson, B M; Lloyd, D M; Robinson, P; Fevre, D; Paajanen, H; de Beaux, A; Kingsnorth, A; Gilmore, O J (2013-10-22). „'Treatment of the Sportsman's groin': British Hernia Society's 2014 position statement based on the Manchester Consensus Conference”. British Journal of Sports Medicine. 48 (14): 1079—1087. ISSN 0306-3674. PMID 24149096. S2CID 19076025. doi:10.1136/bjsports-2013-092872. 
  10. ^ а б Garvey, J. F. W.; Read, J. W.; Turner, A. (2010-01-12). „Sportsman hernia: what can we do?”. Hernia. 14 (1): 17—25. ISSN 1265-4906. PMID 20066552. S2CID 28801225. doi:10.1007/s10029-009-0611-1. 
  11. ^ а б в Gilmore, O. J. A. (2001), „Sports Injuries and Groin Pain”, Abdominal Wall Hernias, Springer New York, стр. 657—661, ISBN 978-1-4612-6440-8, doi:10.1007/978-1-4419-8574-3_99, Приступљено 2023-10-02 
  12. ^ Ingoldby, C. J. H. (1997). „Laparoscopic and conventional repair of groin disruption in sportsmen”. British Journal of Surgery. 84 (2): 213—215. ISSN 0007-1323. PMID 9052437. S2CID 10581968. doi:10.1046/j.1365-2168.1997.02460.x. 
  13. ^ Smedberg, Sam G.G.; Broome, Albert E.A.; Gullmo, Åke; Roos, Harald (1985). „Herniography in athletes with groin pain”. The American Journal of Surgery. 149 (3): 378—382. ISSN 0002-9610. PMID 3976996. doi:10.1016/s0002-9610(85)80112-4. 
  14. ^ Paksoy, Melih; Sekmen, Ümit (2015-08-18). „Sportsman hernia; the review of current diagnosis and treatment modalities”. Turkish Journal of Surgery/Ulusal Cerrahi Dergisi. 32 (2): 122—129. ISSN 1300-0705. PMC 4942157 Слободан приступ. PMID 27436937. doi:10.5152/UCD.2015.3132. 
  15. ^ Ekberg, Pavel Kesek, Olle (1999-06-10). „Herniography in Women Under 40 Years Old with Chronic Groin Pain”. The European Journal of Surgery. 165 (6): 573—578. ISSN 1102-4151. PMID 10433142. doi:10.1080/110241599750006488. 
  16. ^ Malycha, Peter; Lovell, Greg (2010-09-06). „INGUINAL SURGERY IN ATHLETES WITH CHRONIC GROIN PAIN: THE 'SPORTSMAN'S' HERNIA”. Australian and New Zealand Journal of Surgery (на језику: енглески). 62 (2): 123—125. PMID 1586300. doi:10.1111/j.1445-2197.1992.tb00009.x. 
  17. ^ Renström, P. A. (1992). „Tendon and muscle injuries in the groin area”. Clin Sports Med. 11 (4): 815—31. PMID 1423700. doi:10.1016/S0278-5919(20)30487-7. .
  18. ^ Syme, G.; Wilson, J.; MacKenzie, K.; MacLeod, D. (1999). „Groin pain in athletes”. Lancet. 353 (9162): 1444—5. PMID 10227251. S2CID 28871786. doi:10.1016/S0140-6736(05)75970-5. .
  19. ^ Fredberg, U.; Kissmeyer-Nielsen, P. (2007-01-30). „The sportsman's hernia - fact or fiction?”. Scandinavian Journal of Medicine & Science in Sports. 6 (4): 201—204. ISSN 0905-7188. doi:10.1111/j.1600-0838.1996.tb00091.x. 
  20. ^ Fricker, Peter A.; Taunton, Jack E.; Ammann, Walter (1991). „Osteitis Pubis in Athletes”. Sports Medicine. 12 (4): 266—279. ISSN 0112-1642. doi:10.2165/00007256-199112040-00005. 
  21. ^ Taylor, D. C.; Meyers, W. C.; Moylan, J. A.; Lohnes, J.; Bassett, F. H.; Garrett Jr, W. E. (1991). „Abdominal musculature abnormalities as a cause of groin pain in athletes. Inguinal hernias and pubalgia”. Am J Sports Med. 19 (3): 239—42. PMID 1831010. S2CID 32544802. doi:10.1177/036354659101900306. .
  22. ^ Lacroix, V. J.; Kinnear, D. G.; Mulder, D. S.; Brown, R. A. (1998). „Lower abdominal pain syndrome in national hockey league players: A report of 11 cases”. Clin J Sport Med. 8 (1): 5—9. PMID 9448949. doi:10.1097/00042752-199801000-00002. .
  23. ^ Greene W. Pediatric orthopaedics. U: Snider RK, urednik. Essentials of musculoskeletal care. Rosemont (IL): American Academy of Orthopaedics; 1997. str. 653.
  24. ^ Rangaswamy, Leela (1999). „ORTHOPAEDIC DECISION MAKING. ED. 2. Edited by Robert W. Bucholz. St. Louis, Mosby-Year Book, 1996. $92.95, 535 pp.”. The Journal of Bone & Joint Surgery. 81 (6): 900. ISSN 0021-9355. doi:10.2106/00004623-199906000-00023. 
  25. ^ Roberts, W. Neal; Williams, Robert B. (1988). „Hip Pain”. Primary Care: Clinics in Office Practice. 15 (4): 783—793. ISSN 0095-4543. PMID 3068695. doi:10.1016/s0095-4543(21)01295-1. 
  26. ^ Weber, AJ; Wybier, M; Laredo, JD; Bardin, T (2001). „SAT0201 Improvement of myositis ossificans circumscripta diagnosis by magnetic resonance imaging”. Speaker Abstracts 2001. BMJ Publishing Group Ltd and European League Against Rheumatism. S2CID 220028638. doi:10.1136/annrheumdis-2001.698. 
  27. ^ LeBlanc, Kim Edward; LeBlanc, Karl A. (2003). „Groin pain in athletes”. Hernia (на језику: енглески). 7 (2): 68—71. ISSN 1265-4906. PMID 12820026. S2CID 24609449. doi:10.1007/s10029-002-0105-x. 
  28. ^ Joesting, David R. (2002). „Diagnosis and Treatment of Sportsmanʼs Hernia”. Current Sports Medicine Reports (на језику: енглески). 1 (2): 121—124. ISSN 1537-890X. PMID 12831721. doi:10.1249/00149619-200204000-00010. 
  29. ^ Tan, Sharlene. „What Is a Sports Hernia (Athletic Pubalgia)?”. WebMD (на језику: енглески). Приступљено 2023-10-02. 
  30. ^ Le Picard, P.; Reboul, G.; Vuckovic, Z. (2013). „Le traitement chirurgical des pubalgies”. Science & Sports. 28 (4): 233—238. ISSN 0765-1597. doi:10.1016/j.scispo.2013.07.006. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Синдром_болне_препоне&oldid=27543516”