Пређи на садржај

Синдром мушице у оку

С Википедије, слободне енциклопедије
Синдром мушице у оку
Симулирана слика раздвојених, незгрудованих мушица на плавом небу
Специјалностиофталмологија, оптометрија
Слична обољењааура код мигрене[1]

Синдром мушице у оку (СМО) или миодесопсија честа је визуелна појава која може бити присутан и у потпуно здравом оку у виду плутајућих тачака. То су ситни комадићи желатина или протеина који се формирају у средњем делу ока познатом као стакласто тело или супстанци налик желеу која помаже у одржавању облика очне јабучице.[2][3]

Синдром мушице у оку настаје као последица постојања мањег замућења, једног или више, у простору стакластог тела ока које се помера са покретима ока. Ту појаву особа описује као да му је пролетела мушица испред ока.

Како замућење настаје због дегенеративних промена у стакластом телу, она је често резултат старења и код пацијенат који су имали операцију катаракте. Старењем се стакласто тело одваја од мрежњаче – дела ока који шаље електричне сигнале у мозак. Ово ствара ситне прстенове или мрежице које бацају сенку, због чега се синдром мушице у оку појављују у видном пољу. Временом, мрежњача може да се поцепа и одвоји, што захтева хитан третман ради заштите вида.[4]

Етиологија

[уреди | уреди извор]

Стакласто тело чини приближно две трећине укупне запремине ока и налази се између сочива и мрежњаче. Супстанца која га чини, названа стакласти хумор, састоји се од 99% воде а преосталих 1% су колаген, хијалуронске киселине, шећер, растворљиви протеини, ћелија стакластог тела (хијалоцити) и стакласта влакна које чине његов скелу. Када гледамо објекат, сочиво фокусира светлост и - након проласка кроз стакласто телоона пада на мрежњачу где се ствара слика као у огледалу. Да би ова функција ока била очувана стакласто тело би теоретски требало да буде савршено провидно; Међутим, мале несавршености су увек присутне чак и ако обично нису видљиве (захваљујући можданим компензационим операцијама и операцијама навикавања). Након оксидативних феномена, колагена влакна имају тенденцију да се фрагментирају, формирајући филаменте различитих облика, који лебде унутар течности стакластог тела и бацају сенку на мрежњачу, што се доживљава као непрозирност. Држањм главе у мирнон положају и гледајући наизменично горе-доле, стакласто тело се меша и сенке постају веома видљиве.

Желатинозна микроструктура стакластог тела се погоршава са годинама: дегенерација почиње са 20-30 година.  Код кратковидних субјеката, клинички знаци се могу појавити и раније.

Главни узроци СМО могу бити:

  • трауме ока,
  • поремећаји метаболизма електролита,
  • задње одвајање стакластог тела,
  • одвајање мрежњаче.
  • старење,
  • кратковидост
  • лоша корекција вида;
  • стрес,
  • умор,
  • дехидрација,
  • интраокуларна запаљења;
  • операције ока, као што је уклањање сочива захваћеног катарактом : као последица могу се појавити бљескови светлости у мраку (фоптсија ), узроковани механичким напрезањима одвајаног стакластог тела на мрежњачу, а то може довести до већих лезија мрежњаче са озбиљним последицама по ретину, па чак и до озбиљних последица по ретину . Очни преглед се препоручује у свим овим случајевима.

СМО (миодесопсија) се сматраа секундарним дефектима вида, а не болешћу, јер она обично не утичу на сам вид. У литератури се настанак СМО сматра сасвим нормалним за зрелу популацију, а недавно је наведено како СМО све више погађаа младе од 20 до 30 година па овај проблем може имати негативан утицај на квалитет живота млађих категорија.

Клиничка слика

[уреди | уреди извор]
Мушице у оку виђене оком уметника

Симптоми мушице у оку могу укључивати: различитих облика - као што су ситне мрље, прстенове, прозирне мале мехуриће, нити или мрежице.[5]

Посебно су видљиви када се гледа у светлу област (као што је плаво небо).

Крећу се како се очи крећу, често са благим заостајањем.

Велике мушице у оку могу се појавити као смањена подручја вида, али то је веома ретко.[5]

Дијагноза

[уреди | уреди извор]

Особи која се жали да види замућења која се померају свакако треба прегледати очно дно на широку зеницу јер постоје и замућења која претходе настанку озбиљних очних обољења (нпр услед постојања руптуре мрежњаче коју хитно треба третирати ласером да не би дошло да аблације мрежњаче).[5]

Према томе, сваку тегобу пацијента треба увек озбиљно схватити и офталмолог би требало да увек прегледа очно дно на широку зеницу.

Терапија

[уреди | уреди извор]

Синдром мушице у оку обично не захтева лечење већ се пацијенту саветује да покуша да наизменичним погледима горе-доле, и са једне на другу страну, у стакластом тело помери мушице са видног пута. Иако ова препорука не функционише увек мушице у оку су обично безопасне и операција није потребна.

Међутим, ако су изражене и симптоматске, или негативно утичу на квалитет живота и радну способност пацијента, можда ће бити потребна употребу одређених врста ласера ​​или других микрохируршких процедура ока (мпр. витректомија — делимично или потпуно уклањање стакластог тела), посебно када је величина мушица таква да изазивају трајну нелагоду виду.[6]

Пожељно је да пацијент верује у своју способност прилагођавања: у ствари, СМО не утичу на пацијентов визуелни капацитет. У литератури се наводи да поиједини људи током времена (месецима или годинама) науче да потпуно игноришу СМО. Док неки други иако имају нормалан вид, опседнути су опсесијом и траже своју муђицу у оку, и тиме појачавају проблем на психолошком нивоу.

Неки очни лекари прописују посебне додатке исхрани, и препоручују унос доста воде. Остаје да се провери ефикасност додатака исхрани (јер је мала вероватноћа да они могу утицати на еволуцију стакластог тела). Добра исхрана богата витаминима, поврћем и храном богатом течностима свакако је од суштинског значаја, посебно у топлој сезони, како би се спречиле промене хемијског састав стакластог тела.[7]

Једноставан тпрепорука која не решава проблем, али га може учинити много мање досадним је ношење наочара за сунце са великим тамним сочивима, по могућности огледалима, посебно у светлим данима, како би се значајно смањио интензитет СМО у видном пољу.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Johnson, D.; Hollands, H. (2011-11-28). „Acute-onset floaters and flashes”. Canadian Medical Association Journal. Canadian Medical Association. 184 (4): 431. ISSN 0820-3946. PMC 3291672Слободан приступ. PMID 22125334. doi:10.1503/cmaj.110686. 
  2. ^ Cline, D.; Hofstetter HW; Griffin JR (1997). Dictionary of Visual Science (4th изд.). ISBN 0-7506-9895-0. . Butterworth-Heinemann, Boston 1997.
  3. ^ „Facts About Floaters”. National Eye Institute. октобар 2009. Архивирано из оригинала 21. 3. 2022. г. Приступљено 8. 9. 2018. 
  4. ^ Optical Express Zagreb”. Optical Express (на језику: хрватски). Приступљено 2023-09-21. 
  5. ^ а б в Services, Department of Health & Human. „Eye floaters”. www.betterhealth.vic.gov.au (на језику: енглески). Приступљено 2023-09-21. 
  6. ^ „Reassessing the Surgical Treatment of Floaters”. Retina Today (на језику: енглески). Приступљено 2025-04-21. 
  7. ^ „Миодесопсија”. sr.healthy-food-near-me.com. Приступљено 21. 4. 2025. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Класификација
Спољашњи ресурси


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).