Слепић

С Википедије, слободне енциклопедије

Слепић
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Reptilia
Ред: Squamata
Породица: Anguidae
Род: Anguis
Врста:
A. fragilis
Биномно име
Anguis fragilis
Слепић покрај шуме Головец код Љубљане.

Слепић је безноги гуштер из породице Anguidae.

Изглед[уреди | уреди извор]

Одрастао примерак је дуг око 30 до 50 cm, од чега на реп отпада више од половине дужине тела, гладак је и сјајан, сивкасте до бакарне боје, али боја варира у току развића. Горња страна тела му је оловносива или сивомрка и има по једну тамну пругу са стране. Крљушти потпуно глатке, не образују попречне низове. Бубна опна не постоји.[1]

Име[уреди | уреди извор]

Назив је добио по томе што када је убијен очни капци му се склопе. У народу су познати и други називи за слепића: шљепак (од слијепић → слијепак → сљепак → шљепак), сљепић, ужак, гладиш (у Црној Гори) и гуж.

Начин живота и исхрана[уреди | уреди извор]

Сунча се у пролеће и јесен, а остатак године се током дана или укопава или крије испод клада и камења. Храни се након заласка Сунца или после кише када лови ситне животиње као што су пужеви голаћи.[2] Од инсеката лови скакавце, а хоће да напада и младе змије.[3]

Узнемирен, споро се склања, пошто коштане плоче у кожи смањују покретљивост и савитљивост тела.[1] Нападнут може да одбаци реп[2], али се нов не формира.[1]

Слепићи су дуговечне животиње. Један примерак који је одгајен у зоолошком музеју у Копенхагену је живео 54 године.[2]

Размножавање[уреди | уреди извор]

Крајем августа или почетком септембра женка снесе 6-25 јаја са кожастом, танком и прозирном опном из којих одмах измиле младунци.[3]

Станиште[уреди | уреди извор]

Насељава светле шуме, травнате површине и пустаре. Посебно воли станишта која су влажнија.[1]

Распрострањеност (ареал)[уреди | уреди извор]

Насељава Европу, југозападну Азију и северну Африку.[2]

Галерија[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Калезић М. 2000. године. Хордати (ауторизована скрипта). Биолошки факултет: Београд.
  2. ^ а б в г Чинери, М. 2001. Велика енциклопедија животиња. ИТП „Змај“: Нови Сад. ISBN 978-86-489-0303-7.
  3. ^ а б Гојковић, М. 1953. Природописни атлас: Гмизавци и водоземци. Знање: Београд.


Спољашње везе[уреди | уреди извор]