Сократова смрт

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Сократова смрт, Жак-Луј Давид (1785)

Сократова смрт (франц. La Mort de Socrate) слика је Жака-Луја Давида из 1787. године која приказује смрт грчког филозофа Сократа како ју је описао Платон у свом делу Федон (о бесмртности душе).[1] Наиме, Сократ је био осуђен на смрт због „искваривања“ атинске омладине својим учењем, те му је дат избор између изгнанства, чиме би се одрекао свог учења, и смрти испијањем кукуте. Сократ је искористио своју смрт као последњу лекцију својим ученицима и мирно је прихватио осуду, што Платон спомиње и у својим делима Еутифрон (о побожности), Апологија (обрана Сократова) и Критон (о послушности законима). Жак-Луј Давид овом сликом на свој начин даје моралну поуку француским револуционарима како се за идеје треба борити и умирати. Сократ, који се спрема да испије путир са отровом, приказан је овде не само као пример античке врлине, већ и као оснивач „религије разума”, лик сличан Христовом (у призору на слици учествује дванаест ученика).

Карактеристике[уреди]

Сократ је приказан у тренутку узимања путира са отровом од ученика, док десном руком показује према небу као знак поштовања према боговима и бесмртности душе. Сократ свесно посеже за путиром док равнодушно наставља да говори о ономе што је заиста важно, о идеалима и циљевима. Овај његов положај руке снажно подсећа на приказ Платона на Рафаеловој слици Атинска школа. Композиција слике је хоризонтална и шири се попут античког рељефа, паралелно са планом слике. Ликови су такође моделовани хладним колоритом и цртежом као темељним ликовим елементом, па остављају утисак да су чврсти и непомични попут кипова. Сократ и његови ученици, међу којима је најпознатији Платон, су насликани у једноставном архитектонском окружењу и изразито хладном колориту. Дубина простора наглашена је приказом детаља из суседне собе која се назире кроз лучни отвор на зиду. Осветљење је оштро и баца прецизне сене, чиме детаљи на слици, попут руку, ногу и намештаја, изгледају веома реалистично.

Давид се потписао на два места на слици; иницијале је ставио испод лика Платона (први слева, седи окренут леђима) како би одао почаст његовом делу по ком је настала слика, док је свој пуни потпис сместио испод лика Критона који саосећајно стеже Сократово бедро, јер се највише идентификовао с тим ликом. Наиме, Давид се осећао као особа која се чврсто држи за моралне вредности које представља Сократ.[2]

Референце[уреди]

  1. ^ De Nanteuil, Luc (1990). Jacques-Louis David. New York: Harry N. Abrams, Inc. стр. 64. 
  2. ^ Necklines 1990, стр. 57.

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]