Станко Црнојевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте чланак Скендербег (вишезначна одредница).
Станиша Црнојевић
Датум рођења 1457
Датум смрти 1530
Место смрти Бушате
Црна Гора
Отац Иван Црнојевић

Станиша „Станко“ Црнојевић (14571530) (управитељ Црногорског санџака, као санџак-бег, од 1513—1530. са сједиштем у Жабљаку Црнојевића) је трећи син Ивана и представник Црнојевића. Они су играли велику улогу у Зети од половине XV до прве половине XVI века. Познат и као Скендербег Станко Бушатлија.

Младост[уреди]

Да би показао оданост и признање врховне власти новом турском султану, Иван је 1485. године свог најмлађег - четрнаестогодишњег сина Станка (Станишу) послао султану као таоца. Турци су младог Станка преобратили у ислам и том приликом он је добио име Скендербег.

Владавина[уреди]

После губитка самосталности Црногорци су задавали доста тешкоћа турској власти. У тој ситуацији Турци су се сетили потурченог Ивановог сина Скендербега и захваљујући само његовом презимену - Црнојевић постављају га 1513. за црногорског Санџакбега. Као турски управитељ, користио је печат Црнојевића, са двоглавим орлом. Потписивао се као: „санџак црногорски и всој диоклитијанској земљи господин“. Скендербег је за време своје власти у Црној Гори био омражен међу Црногорцима, због наметања виших пореских обавеза од прописаних и чинећи многе злоупотребе своје власти. Због његовог зулума и похлепе 1519. године Црногорци подижу буну која је угушена интервенцијом турске војске (околних санџак-бегова, са више од 10.000 војника).

Крај живота[уреди]

Након ових догађаја Скендербег остаје и даље на власти и влада још суровије све до смрти 1530. године.

Легенда[уреди]

По доласку у Црну Гору, према народном предању, Станко је једно време био у селу Бушате, па су га зато прозвали Бушатлија Станко. Вероватно су се по томе његови наследници звали Бушатлије, као на пр. у XVIII веку скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија.

Занимљивост[уреди]

Махмуд-паша Бушатлија из Скадра, који крајем 18. века предузимао опсежне војне походе Црну Гору, тврдио је да је директан потомак Станише Црнојевића и да му је Црна Гора и престоница Цетиње дедовина. У тим походима Бушатлија током битке на Крусима 1796. дословно изгубио главу од трупа Петра Петровића Његоша. Главу му је одсечена и као језиви симбол црногорске победе однета је у Цетиње. Његов потомак Махмут Бушатлија се 2014. године повратио у православну веру.[1]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Ћоровић, Владимир (1997). Историја српског народа. 
  • Редакција за историју Црне Горе, Историја Црне Горе,(Књига 2, том 2), Титоград, 1970.
  • Редакција за историју Црне Горе, Историја Црне Горе,(Књига 3, том 1), Титоград, 1975.
  • Историја Српског народа, књига II, Доба борбе за очување и обнову државе (1371—1537), Српска к њижевна задруга, Београд 1982.
  • Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Београд 1991.
  • Ердељановић Ј., Стара Црна Гора, Славољубље, Београд 1978.
  • Црна Гора, Књижевне новине, Београд 1976.
  • Станојевић с., Народна енциклопедија, књига IV, 1929.
  • Група аутора: Историјски лексикон Црне Горе, књига 5 „Daily Press-Вијести“, 2006.