Станко Црнојевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Станиша Црнојевић
Датум рођења 1457.
Датум смрти 1530.
Место смрти Црна Гора
Отац Иван Црнојевић

Станиша Црнојевић или Станко Црнојевић (14571530) је био трећи син Ивана Црнојевића, владара Црне Горе. У младости је као талац послат у Цариград, где је примио ислам и добио име Скендер. Био је први и једини управитељ (санџак-бег) Црногорског санџака, од 1513. до 1530. године, са седиштем у Жабљаку Црнојевића.[1]

Младост[уреди]

Да би показао оданост и признање врховне власти новом турском султану, Иван Црнојевић је 1485. године свог најмлађег - четрнаестогодишњег сина Станка (Станишу) послао султану као таоца. Турци су младог Станка преобратили у ислам и том приликом он је добио име Скендер.

Владавина[уреди]

После губитка самосталности (1496-1499) Зећани су задавали доста тешкоћа турској власти. У тој ситуацији Турци су се сетили потурченог Ивановог сина Скендера и захваљујући само његовом пореклу постављају га 1513. за црногорског санџакбега.[2] Као турски управитељ, Скендер-бег је користио печат Црнојевића, са двоглавим орлом. Потписивао се као: „санџак црногорски и всој диоклитијанској земљи господин“. Скендербег је за време своје власти у Црној Гори био омражен међу Црногорцима, због наметања виших пореских обавеза од прописаних и чинећи многе злоупотребе своје власти. Због његовог зулума и похлепе 1519. године Црногорци подижу буну која је угушена интервенцијом турске војске (околних санџак-бегова, са више од 10.000 војника). Након ових догађаја Скендербег остаје и даље на власти и влада још суровије све до смрти 1530. године.[3]

Каснија предања[уреди]

По доласку у Црну Гору, према народном предању, Станко је једно време био у селу Бушате, па су га зато прозвали Бушатлија Станко. Вероватно су се по томе његови наследници звали Бушатлије, као на пр. у XVIII веку скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија.

Махмуд-паша Бушатлија из Скадра, који крајем 18. века предузимао опсежне војне походе Црну Гору, тврдио је да је директан потомак Станише Црнојевића и да му је Црна Гора и престоница Цетиње дедовина. У тим походима Бушатлија током битке на Крусима 1796. дословно изгубио главу од трупа Петра Петровића Његоша. Главу му је одсечена и као језиви симбол црногорске победе однета је у Цетиње. Његов потомак Махмут Бушатлија се 2014. године повратио у православну веру.[4]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]