Селим I

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јавуз Султан Селим I
Yavuz Selim.jpg
Султан Селим I
Пуно име Султан Селим Хан од Бајазита Хана
Датум рођења (1470-10-10)10. октобар 1470.
Место рођења Амасија
 Османско царство
Датум смрти 22. септембар 1520.(1520-09-22) (49 год.)
Место смрти Чорлу
 Османско царство
Гроб Џамија Селим Јавуз
Династија Osmanli-nisani.svg Османска династија
Отац Бајазит II
Мајка Гулбахар Хатун
Вероисповест Ислам
Супружник Султанија Ајше Хафса
Потомство Сулејман I
Султанија Хатиџе
Султанија Фатма
Султанија Бејхан
Султанија Шах
Халиф ислама
Период 1517. — 22. септембар 1520. (3 год.)
Крунисање 1517.
Претходник Ел Мутавакил III
Наследник Сулејман I
9. Султан Османског царства
Период 25. април 1512. — 22. септембар 1520. (8 год.)
Крунисање 25. април 1512.
Претходник Бајазит II
Наследник Сулејман I
Tughra of Selim I.JPG

Селим I (отур. سليم اوّل, тур. Yavuz Sultan Selim; звани Јавуз - Храбри, 10. октобар 147022. септембар 1520) је био османски султан од 1512. до 1520.[1] Селим I се поред свог деде Мехмеда II Освајача и свог сина Сулејмана I Величанственог сматра за једног од најбољих султана Османског царства.

Кад је ступио на престо 1512. године, сместа је убио неколико своје браће и нећака. Венеција, Угарска и Русија су брзо послали своје поклисаре, да осигурају постојеће споразуме о миру. Селим I се концентрисао на Царство шиитских Сафавида, подручје данашњег Ирана и Азербејџана, које је било под владавином Шаха Исмаила. Султан је систематски прогањао шиитско становништво свога Царства и дао их је на хиљаде побити. Године 1514. године дошло је до битке између Селима I и Исмаила, у којој су Турци победили. Наредне године прикључио је султан Селим I источну Анадолију.[2] и Курдистан своме Царству.

Селим није морао заузимати све градове борбом, јер становништво било већином сунитског вјеровања те се зато приклони на страну султана.

Када се султан 1516. године спремао поновно на војни поход против Персије, открио је да се мамелучки (египатски) султан Канзух ел Гхури, ставио на страну персијског шаха Исмаилу. Војске су се судариле код мјеста Алепо у Сирији. Египћани су били потучени, а њихов султан убијен. На његово мјесто је изабран Турман Беј као нови мамелучки султан. Селим је затим успео да заузме Каиро. Туман Беј је побегао у подручје делте Нила одакле се бранио уз помоћ бедуина. Коначно, био је издан и Селим I га је погубио.

Тако је Селим завладао Египтом, а потчинио му се и владар Меке, Баракат. Султан је повјерио свом пашеногу по имену Мехмед Гирау, кану Крима, задатак да брани Исток Османског царства од Персијанаца и Шиита, који су дизали устанке. 1519. године Селим је планирао освајање Родоса са новоизграђеном поморском флотом.

Селим је преминуо 22. септембра 1520. године. Покопан је у једном турбету у Константинопољу. Његов наследник Сулејман I, даде тамо касније изградити познату Сулејман-џамију.

Биографија[уреди]

Минијатура султана Селима I (1512-1520)

Селим је рођен у Амасији 1470. године као трећи по реду син Бајазита II (1481—1512). Селимова мајка је била Гулбахар Ајше Хатун, турска принцеза из државе Дулкадир, њен отац је био Алаудевле Бозкурт-Бег, 11 владар Дулкадира. Неки извори тврде да је Селимова мајка била Гркиња, али хронолошка анализа то не потврђује.

Селим је описан као висок човек, са широким раменима и дугим брковима. Био је веома вешт у политици, и како је говорио волео је борбу. Поред свега тога био је веома вешт ловац. Бавио се књижевношћу, а чак је и сам писао песме на персијском језику.

Селим се 1494. године оженио са Султанијом Ајше Хафсом, са којом је добио престолонаследника Сулејмана.

Уз помоћ свога наста, кримског хана Менли Гираја, Селим је са војском кренуо ка Једрену, марта 1511. године. Селим је исте године угушио побуну кизилбаша у Анадолији. Гушењем побуне, учвршћена је Селимова позиција. Његова браћа, Коркут који је оставио Теке побуњеницима и Ахмед, који није био способан да их порази, изгубили су углед. Добивши наименовање у Румелији, Селим је успео да искористи одсуство султана да уђе у Једрене, како би преузео ризницу и поставио своје људе. Отишао је предалеко. Бајазит II, чији су везири подржавали Ахмеда, кренуо је против свог сина, кога је победио 3. августа 1511. године, приморавши га да се повуче на Крим. Ахмед је мислио да ће након тога, уз подстицај великодостојника са Порте, моћи да крене пут Истанбула и да се прогласи наследником престола. Али јаничари, који су га сматрали шкртим и неспособним, побунили су се против њега и приморали га на повлачење. Прогласивши се за султана, он је заузео Караман, што је само увећало његову непопуларност.

Изгледало је да ти догађаји погодују шаху Исмаилу. Почетком 1512. године, шах Исмаил је изазвао другу побуну, коју је убрзо потом подржао принц Мурат, Ахмедов син. Победа побуњеника над трупама овог потоњег разбеснела је јаничаре, који су се, знајући да се Селим вратио у Румелију, подигли на устанак марта 1512. године, тражећи да се њихов миљеник постави за наследника престола. Принуђен на уступке, Бајазит II је позвао код себе свог сина, који је 19. априла стигао у Истанбул. После недељу дана преговора, подржан од јаничара и становништва града, Селим је постигао своје циљеве: Бајазит II је абдицирао у његову корист 24. априла 1512. године. Измучен, стари султан је умро на путу у прогонство 10. јуна 1512. године.Селим I је, не без потешкоћа, ступио на престо. Али, то није био крај његових недаћа. Османско царство се, након пораза код Анкаре, суочило са веома озбиљном кризом. Да би је превазишао, нови султан морао је да спроведе реформе у вођењу послова, како у стратешким, тако и у религијским и економским питањима. Са те тачке гледишта, 1512. година заиста представља прекретницу у османској историји.

Владавина[уреди]

Султан Селим I (1512-1520)

Када је Селим I наследио Бајазита II, 25. априла 1512. године, Османско царство било је изложено најозбиљнијој кризи од битке код Анкаре, сто десет година раније. Опасност је била двострука. С једне стране, слом побуне шаха Кулија није уклонио опасност од новог устанка, који би из даљине водио шах Исмаил. С друге стране, један део Анадолије се још увек није приклонио власти новог султана, чија браћа и рођаци, знајући да су изложени опасности од права на братоубиство, никако нису хтели да се одрекну свог права на престо, тражећи подршлу од хетеродоксних туркменских племена, па чак и од самог шаха. Уложивши изузетно много енергије и уз изражен смисао за вођење политике, Селим је поново успоставио унутрашњи ред у Анадолији, а затим је водећи удаљене операције од тог простора, за пет година, од Османског царства начинио највећу силу исламског света, што је оно и остало, готово до самог свог нестанка у XX веку.

У време ступања на престо, Селим је имао око четрдесет година. Као намесник у Трапезунту већ је имао завидну репутацију изузетног војног команданта који се лично стављао на чело својих трупа, праведног и ефикасног администратора, сунита коме се ништа не може замерити али који није верски затуцан, помало склон луксузу и уживањима. Испод спољашњости окрутног војника, владар је био и човек широке културе, велики поклоник књига које је читао, са наочарима на очима, а добро је писао стихове на персијском. Селим, усамљен и тајновит човек, није се оптерећивао тиме да ли ће савременици схватити његове одлуке или неће, а поверење је указивао само уском кругу проверених пратилаца. То је довело до противречности у неколико ондашњих османских хроника, које су се дивиле делу, али су узмицале пред човеком који је за живота стекао надимак Јавуз- Грозни, толико су биле страшне акције које је предузимао. Јер, заиста је султан до те мере западао у јарост, да је понекад песницама тукао своје везире. Извесно је да су главе високих државних званичника летеле чешће него уобичајено. Али, султан је био уверен у исправност казни, чије жртве готово никад нису биле невине. Коначно, султан је ступио на престо захваљујући одређеним клановима и уз противљење других. Неки су веровали да им много дугује, други су у потаји радили против њега. Ударци су почели да пљуште с обе стране, када су обе схватиле да је царска власт у чврстим рукама.

Поход против иранских Сафавида[уреди]

Битка код Чалдирана, минијатура из 1525. године.

Тачно годину дана по ступању на престо, Селим је победио и погубио последњег претендента на престо који је могао да представља одређену опаснос: свог старијег брата Ахмеда. Султан је успео да га доведе на бојно поље код Јенишехира, дајући му лажне извештаје о дејствима и оданости царске војске. Селим је дуго и трајно припремао тај план, који му је у кључном тренутку помогао да порази много мање вештог противника. Тако је криза династије, 1513. године, разрешена у корист Селима и његовог сина јединца Сулејмана, који је постављен за намесника Манисе. Преживели су само Ахмедови синови који су се склонили у Персију или Египат, након чега им се сваки траг губи.

У Анадолији је одмах након тога успостављен мир, непосредном управом у областима у којима су у претходном периоду хетеродоксни устанци нашли погодно тле. Чини се да је тај "лов на вештице" био усмерен на одузимање права компромитованим тимарницима и на погубљење познатих вођа тих устанака. Нема поузданих доказа да је тачна легенда о масакру и погибији 40 000 хетеродоксних лица, 1513. или 1514. године, већ се чини да је тај догађај обојен ,, оријенталним магловитим баратањем бројева".Када је поново установљена царска власт у држави, Селим се окренуо против оних који су методично, од почетка века, покушавали да га омету споља. Спор између шаха Исмаила и Селима продубио се током година које је Селим провео у Трапезунту, јер упркос противљењу оца он није оклевао да оружјем одбије упаде Сафавида. Султан је шаху замерао да примењује доктрину која излази из граница ислама, као и да је стални чинилац урушавања османске Анадолије, за шта је као доказ узимао устанак кизилбаша и ступање на престо Бајазита II.

Шах Исмаил I

Селим је најпре од шејх ул-ислама Сарија Гурза, највишег верског ауторитета у царству, издејствовао фетву која је шаха Исмаила и његове следбенике искључивала из исламског друштва и омогућавала да их се, до последњег, ослободи и да њихове жене и децу претвори у робове. Таква фетва је била у функцији легитимизације уласка у рат против шаха, чије су припреме већ раније отпочеле. Са њима се наставило све до потпуног пораза противника, и оне су остале главно обележје султанове политике до његове смрти. Све друго било је томе подређено.

Поход из 1514. године представља почетак често веома дугих ратова које су све до XVIII века водили османски султани и персијски шахови. Да би се избегле све могуће недоумице о томе је потребно дати неколико уводних напомена. Године 1514. не може бити ни говора о сукобу две нације- Турака Османлија против Иранаца Сафавида. Таква слика, коју су дуго прихватали историчари те две земље, не би могла да издржи озбиљније испитивање. Шах Исмаил био је предводник турског полуномадског света, као што су биле кизилбаше, које су га довеле на власт. Пошто није знао персијски, размишљао је на турском и на турски начин. Иако је његова администрација била у рукама угледник иранских службеника, преузетих из ранијих турских држава Ирана, његова војна сила почивала је на снази турских племена, која су прихватила чудан синкретизам идеја, сједињујући локална преисламска веорвања са степским шаманизмом, , што је тек било познато прикривено шиитским типом ислама, али веома удаљено од дуодецималног шиизма, који ће се касније развити у Ирану. У очима полуномадских, анадолско-турских поданика султана, шах је био оличење Бога, зато што је говорио њиховим језиком, и што је у Азербејџану створио идеалну турску државу, која је за њих била много прихватљивија у односу на централизовано Османско царство и на династију више од века и по одвојену из средине из које је потекла. Њихове потребе династија више није разумела, а административни систем, чији су локални представници бирани из редова урбане елите или путем девширме, за њих су били углавном странци. Шах Исмаил већ је био показао да његови бројни саборци могу да одиграју значајну улогу у дестабилизацији османске власти у Анадолији.

Селиму је био јасан пут којим је морао да иде и по коме је решење проблема у Анадолији било смакнуће шаха. Кад њега не би било, доктрина заснована на његовом божанском карактеру сама би нестала, а његови следбеници би остали напуштени. Анадолско питање, које је представљало унутрашње питање Османског царства, могло би бити решено победом османског султана над турским шахом; а решење тог проблема изазвало би и расплет неких спољних проблема.

Војска на чијем челу се налазио Селим и која је кренула из Истанбула 1514. године, била је једна од најмоћнијих војски тога времена у погледу броја људи, квалитета ватреног наоружања, као и способности бораца. С друге стране, шахове трупе, које су се изузетно добро показале у тешком сукобу у Трансоксијани две године раније, састојале су се од малобројне и веома ефикасне коњице, али нису поседовале топове, а ни пушке.

Окршај се догодио 23. августа 1514. године код Чалдирана, североисточно од језера Ван. Османлијска артиљерија покосила је фанатичне кизилбаше, који су до последњег даха задавали смртоносне ударце, наносећи велике губитке противничком табору. Господар терена, Селим, систематски је убијао заробљенике, али је шах успео да побегне. Османска војска је кренула за њим, успорена комором, преко тешко савладивих планинских области. Кизилбаше су непријатељу оставиле само спаљену земљу, јер је после изузетно сушног лета, прерано дошла зима. Табриз је заузет без борбе, али је војска, углавном састављена од јаничара, одбила да иде даље, и тражила је да ту презими. Султан је морао да попусти и да да знак за повлачење. Изморени од похода на коме су се суочили са врућином, жеђи, глађу, хладноћом и запањујућом борбеношћу кизилбаша, дуго након тога су одбијали да још једанпут крену путем Азербејџана.

У Амасији, у Анадолији, где је провео зиму 1514-1515. године, Селим је могао да процени морал својих трупа, док је шах изгубио већину војске. Дакле, нови поход на Иран не би, с војне стране гледишта, представљао велику тешкоћу, али су постојали проблеми логистичке и политичке природе. Делимично је узрок томе био удаљавање од зоне дејстава и потешкоће у снабдевању бројне војске у готово опустошеној земљи. С друге стране, постојала је опасност да се на крила или позадину османске војске која се креће у правцу истока, обруши нови противник кога би подржавао шах. Селим је донео план акције да под своју власт стави читаву источну Анадолију. Последњи трагови сафавидског отпора у централној Анадолији уништени су током 1515. године, а затим се велики везир окренуо против туркменског бега Зулкадра, који се сумњиво понашао током битке код Чалдирана. Истовремену, изасланици Порте, међу којима је био и чувени хроничар Идрис Битлиси, око султана окупили су курдске локалне господаре, који су били незадовољни начином на који се шах према њима односио. Устанак једног од њих, који је подржала војска Бијикли Ахмед-паше, дефинитивно је 1516. године отерао сафавиде из југоисточне Анадолије, и та област је постала османски беглербеглук Дијарбекир.

Поход на Сирију и Египат против Мамелука[уреди]

Селим I на бојном пољу
Селим I против Мамелука

Од 1501. године у Египту је владао мамелучки султан Кансух ал Гури. Он је одржавао одличне односе са Бајазитом II који је у великој мери допринео да се на Црвеном мору подигне мамелучка флота, предвиђена за ратовање против Португалаца у Индији. Османско царство, средоземна поморска сила, Мамелуцима, који нису били вични војевању на мору, великодушно је слало инжењере, техничаре и све врсте материјала. Од ступања на престо, Селим је прекинуо ту сарадњу, предајући се ратним напорима које се припремио да лично води против јеретичког шаха.

Мамелучко царство је 1516. године могло да делује као водећа сила у исламском свету. Његова територија се простирала од горњег Египта до централне Анадолије, обухватајући Палестину и Сирију. Шериф Меке био је вазал мамелучког султана, који је држао гарнизоне у луци Хеџаз и који је у Каиру издржавао калифу, потомка династије Абасида, од кога су разне муслиманске вође тражиле потврду наименовња, одмах по ступању на престо.

Узрок Селимовог изненадног удара против Мамелука није била жеља да постане заштитник Светих места и да припоји Египат. Проучавање географске ситуације у Анадолији 1516. године показује да после заузимања емирата Зулкадр и Дијарбекира, османске територије нису биле међусобно повезане, већ су окруживале мамелучке територије северне Месопотамије који се простирао преко Ајн Таба и Малатије, до Дивригија на северу, између Сиваса и Ерзинџана. То је била султанова главна стратешка брига, имајући у виду претходеће операције против Ирана. Штавише, Селим је знао да је шах нудио савез Кансух ал Гурију и да би, упркос познатој нетрпељивости коју је он осећао према шаху, услед османског ширења у централној и источној Анадолији, султан Каира, забринут за своје северне територије, могао да заузме непријатељско држање. За османског султана, наставак рата на истоку утицао је на претходно започете операције на југу. За њега је пут за Табриз ишао преко Каира.

Мачеви пророка Мухамеда
Османско царство на крају владавине Селима I

Селим је почео да осамнаест месеци унапред припрема замку, коју је Кансух препознао тек у последњем тренутку и од које је страдао. Заузимање Зулкадра било је храбар потез, јер се од давнина сматрало да су Мамелуци господари те провинције. Наименовање у тој области сина најснажнијег противника, као у неколико претходник деценија, као наследног бега и османског беглербега, сматрало се непријатељским чином. Селим је желео да привуче Кансуха у северну Сирију, где би могао да га контролише, као што је учинио приликом битке код Чалдирана, а затим да га изненада нападне. Преко својих присталица на мамелучкој територији, пре свих преко намесника Алепа, султан из Истанбула стварао је препреке султану из Каира, да би га нагнао да крене са војском ка жељеној области, док се он званично упутио ка истоку, у правцу Ирана. Одвајало их је неколико дана хода, када му је Селим, тврдећи да је Кансух затворио пролаз преко његових анадолских територија и тиме се ставио на страну шаха, објавио рат и пресрео га код Марџ Дабика, северно од Алепа 24. августа 1516. године. Битка је трајала веома кратко, јер се, у складу са раније скованим планом, наиб Алепа одметнуо са делом војске, која је била неорганизована и покошена османским топовима. Селим се дочепао Сирије, а затим, јануара 1517. године Каира, пошто је потукао последње Мамелуке. Ту је остао до септембра преузевши све територије, титуле и права султана из Каира, којима је додао право наследства над абасидским калифатом, иако је та ствар остала прилично нејасна. Шериф Меке је пожурио да призна власт новог господара. Убрзо након тога, 1519. године, османски гусар који је постао заповедник Алжира такође се потчинио: био је то Хајрудин Барбароса, будући велики адмирал и стварни оснивач османске поморске силе на Средоземљу.

Када је Селим ступио на престо, Османско царство била је држава која се дичила заузимањем Цариграда и светим ратом против неверника у Европи, али је у поређењу са Мамелучким царством, које му је доскора наносило редовне поразе у Киликији, било другоразредна сила. Од државе која је 1512. године била на ивици распада, Селим је постао једини наследник Византије и Багдада, огромног царства које се простирало на три континента. Такво ће остати у наредна четири века.

Али, то је био само део плана Османског султана, који је напустио Каиро, најавивши да је његов наредни циљ Иран, где је желео да једном заувек заврши са шахом. После дугих припрема током зимовања у Дамаску, стигао је на обалу Еуфрата маја 1518. године. Стигавши дотле, његова војска је одлучно одбила да крене даље ка истоку. У страху од побуне, господар великог дела света одлучио је да сачека. Вратио се у Истанбул, где је осмислио нови поход против шаха Исмаила, стављајући акценат на етапе и снабдевање. До тога никада није дошло, јер је, након кратке болести, султан Селим I преминуо 20. септембра 1520. године.

Администраторски и правни уређаји[уреди]

Селим I је још и као млади принц сматран за великог дипломату и политичара: По доласу на престо, султан Селим је обновио сва Османска документа, администрацију и важне папире, чак је и измењивао законе који су писали његови преци и претходници. Током своје владавине, султан Селим је наредио да се направи листа свих докумената Османског царства, на том пројекту се радило мало више од годину дана, с обзиром да је архива докумената Османске империје постојала још од 1320. године. Султан Селим је такође посвећивао велику пажњу уређивању и стабилизовању правних уређаја Османског царства, те је у својем времену сматран за политичког генија.

Смрт[уреди]

Селим I је на походу у Египту зарадио инфекцију, која је кулминирала појављивањем чира, црног пришта, на његовим леђима. Након дужег боловања, његови болови су постали неподношљиви, те је наредио да му у хамаму исцеде чир. Међутим, болест је доста напредовала и тиме јако ослабила Селима. Преминуо је 20. септембра 1520. године читајући Куран.

На престолу га је наследио његов син јединац Сулејман, историји познат као Сулејман I Величанствени.

Личност[уреди]

По многим изоврима, Селим је имао ватрен темперамент и пунокрвни карактер. Чини се да је имао велика очекивања од свих подређеника, те је погубио многе своје Везире. Такође, његов двор је био врло динамичан, са многим наградама као и ризицима. Султан Селим је био врло енергичан и ефектан, иако понекада окрутан владар. Његова владавина је била кратка, али је свакако отворила пут могућности за његовог сина. Позната легенда каже да је Селим напунио царски трезор до врха и да га је након тога закључао својим печатом. Тада је рекао:

Викицитати „Онај ко накупи више блага од овог има право да откључа ово благо, и придружи га своме.”

Његов трезор је остао неотворен све до пада Османског царства.

Селим је био један од најбољих и највећих владара Османског царства. Током кратких осам година владавине, он је остварио значајан успех. Упркос дужини његове владавине, многи историчари се слажу да је са Селимом почело златно доба Османског царства, које ће престати тек након смрти његовог наследника Сулејмана Величанственог.

Селим је такође био истакнути песник који је написао један стих на турском и персијском језику под називом Mahlas Selimi. Колекције његових персијских песама постоје и данас. У једној од својих песама написао је:

Селима је један од савременика описао на следећи начин:

Односи са страним државама[уреди]

Односи са шахом Исмаилом[уреди]

Док су Селим и његова војска марширали у Персију 1514, Селимове трупе су патиле од спржене земље, ово се данас преписује као тактика шаха Исмаила. Султан се надао да ће намамити Исмаила у отворену битку пре него што његови војници умру од глади, и почео је да шаље увредљива писма шаху, називајући га кукавицом:

Уважени шаху Исмаиле, ако си довољно храбар, изађи на Чалдиран и сукоби се са мном, као прави вођа, уколико се ипак бојиш мојих трупа; немој себе више никад називати шахом и вођом.

Исмаил је одговорио на Селимову трећу поруку, цитирану горе, тако што је изасланик доставио писмо које се налазило у кутији олијума. Шахово писмо је исто било увредљиво, где је прозивао Селима да не сме да дође до Табриза. Селим се због овога разбеснео, и наредио је да се персијски изасланик одмах погуби и да се његова глава однесе Исмаилу.

Односи са Бабуром[уреди]

Селим се удружио са првим царем Могулског царства у Индији, Бабуром, они су заједничким снагама водили ратове против Сафавида, Бабур је драстично помогао Селиму када му је послао војнике за напад на Персију. Селимов син Сулејман је такође имао добре односе са Могулским царством.

Породица[уреди]

Супруге

Мушка деца

Женска деца

Референце[уреди]

  1. Yavuz Sultan Selim Biography Retrieved on 2007-09-16, Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 29, 2007) (енглески)
  2. The Rise of the Turks and the Ottoman Empire Retrieved on 2007-09-16
Селим I
Рођен/а: 10. октобар 1470 Умро/ла: 22. септембар 1520[старост: 49]
Регналне титуле
Претходник:
Бајазит II
Султан Османског царства
25. април 1512 — 22. септембар 1520
Наследник:
Сулејман I
Сунитске титуле
Претходник:
Ел Мутавакил III
Халиф ислама
1517 — 22. септембар 1520
Наследник:
Сулејман I