Тихомир Алексић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Тихомир Алексић
Tihomir Aleksic.jpg
Тихомир Алексић
Датум рођења (1922-02-08)8. фебруар 1922.
Место рођења Равнаја
Краљевина Југославија
Датум смрти 6. јануар 2004.(2004-01-06) (81/82 год.)
Место смрти Београд
Србија
Школа Електротехнички факултет Универзитета у Београду

Тихомир Алексић (Равнаја, 8. фебруар 1922Београд, 6. јануар 2004) је био редовни професор Електротехничког факултета Универзитета у Београду, стручњак за рачунарску технику и информатику и један од најугледнијих српских научника из области рачунарства у другој половини 20. века.

Биографија[уреди]

Рођен је у селу Равнаја код Крупња, а школовао се у Равнаји, Лозници, Шапцу и Београду. Дипломирао је на Електротехничком факултету у Београду јануара 1952. године као један од најбољих студената своје генерације. Докторирао је на ЕТФ у Београду (1958) са тезом: „Серијски логичко-прекидачки елеменат; Анализа и осврт на примену у магнетној прекидачкој техници“. Био је оснивач и први декан Електронског факултета и проректор Нишког универзитета од 1967. године, а затим редовни професор и шеф Катедре за рачунарску технику и информатику на ЕТФ у Београду од 1971. до пензије 1987. године. Пре тога је као научни сарадник радио у Институту Н. Н. „Винча“ (1952—1961) и Институту Михајло Пупин у Београду (1961—1967). У међувремену је држао повремено наставу и на универзитетима у Скопљу, Сарајеву, Подгорици и Новом Саду.

Настава[уреди]

Предавао је следеће предмете на факултетима:

  • Логичко пројектовање дигиталних система
  • Архитектура и организација рачунара
  • Основи рачунарске технике
  • Програмирање дигиталних рачунара

Радови и пројекти[уреди]

Написао је неколико уџбеника и књига: Основи пројектовања дигиталних система (Ниш, 1968), Логичка синтеза дигиталних система (Београд, 1971. и 1975), Системи за обраду података (1975. и 1977), Рачунари — Организација и архитектура (Београд, 1982, 1985, 1989, 1991). Аутор је или коаутор бројних научних и стручних публикација, студија и елабората из рачунарства. Реализовао је први српски дигитални рачунар ЦЕР-10 у Винчи, прототип књиговодственог рачунара ЦЕР-20 и војни рачунар ЦЕР-11, лабораторијски прототип за Кућну електронску телефонску централу, Електронски телепринтер-штампач и Телеметријски систем „Атлас АТ-32“ у Институту Михајло Пупин. Има неколико признатих патената.

Функције[уреди]

Био је оснивач и први председник Друштво за информатику Србије (ДИС, 1973); један од оснивача и члан Научног одбора Друштва за ЕТРАН (од 1953. године); дугогодишњи шеф Катедре за рачунарску технику и информатику у Нишу (1967-71) и Београду (1971-87).

Награде[уреди]

За свој научни и педагошки рад добио је следеће награде и одликовања:

Литература[уреди]

  • Наших 50 година (Електротехнички факултет 1948-1998), стр.9.2-9.3, уредници др Душан Драјић и др Божидар Станић, ЕТФ Београд 2003.
  • Пола века Института Винча, стр.227, уредник др Бранислава Перовић, Институт за нуклеарне науке Винча 2000.
  • Building Computers in Serbia (by Jelica Protic and D.Ristanovic), ComSIS, vol.8,No.3, pp.549-571, June 2011.
  • Српска Енциклопедија, том 1, књ.1, стр.163-164,(гл.ур. др Чедомир Попов), изд. Матица српска, САНУ и Завод за уџбенике, Београд 2010.
  • Развој рачунарства у Србији, Душан Христовић, часопис ФЛОГИСТОН, бр.18/19, стр.89-105, Музеј МНТ-САНУ, Београд, 2010/2011.
  • Подринци за незаборав, стр. 14-15, уредник Лексикона Витомир Бујишић, изд.Чивија Принт, Шабац, 2010. год.