Франсиско де Сурбаран

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Франсиско де Сурбаран
Sewilla-pomnik Zurbarana.jpg
Статуа Сурбарана у Севиљи
Датум рођења (1598-11-07)7. новембар 1598.
Место рођења Фуенте де Кантос
Шпанија
Датум смрти 27. август 1664.(1664-08-27) (65 год.)
Место смрти Мадрид
Шпанија

Франсиско де Сурбаран (шпански: Francisco de Zurbarán; Фуенте де Кантос, 7. новембар 1598Мадрид, 27. август 1664) био је шпански сликар познат и под надимком „шпански Каравађо“. Уз Дијега Веласкеса (шпански: Diego Rodríguez de Silva y Velázquez) био је водећи сликар шпанског барока. Дело Франсиска де Сурбарана дубоко је религиозно и под знаком црквеног патроната. Сурбаран се родио и одрастао у Екстрамадури где је добио прво сликарско образовање. Године 1629. именован је службеним сликаром града Севиље. Године 1634. добио је задужење да наслика две слике за салон посвећен победама шпанске монархије у новој краљевској палати Буен Ретиро (шпански: Buen Retiro). Сачувана је Одбрана Кадиса (шпански: La Defensa se Cádiz) која слави победу над Енглезима. Због славе коју је постепено стекао у Севиљи и Мадриду добио је бројне поруџбине из колонија - Мексика, Аргентине, Перуа. Од 1638. године био је дворски сликар Филипа IV . Велики број религиозних слика, најчешће приказа Богородице, Сурбаран је насликао за прекоокеанско тржиште, а многе од њих се и данас налазе по колонијалним црквама широм америчког континента.

Биографија[уреди]

Сурбаран је рођен у 1598. у Фуенте де Кантосу, Екстрамадура. Крштен је 7. новембра исте године. Отац му се звао Луис, а мајка Исабела. Од 1615. године наставио је да учи и ради у Севиљи где је упознао чувене сликаре Франсиска Пачека (шпански: Francisco Pacheco) и Алонса Кана (шпански: Alonso Cano). У Севиљи је добио прве важније наруџбине од доминиканаца и припадника Реда наше милосрдне госпе, који су га учинили познатим и признатим севиљанским мајстором. Његов први брак 1617. године био је са Маријом Пает која је била старија од њега чак девет година и са њом је имао троје деце. Међутим, након трећег детета Марија је умрла, па се Франсиско опет оженио богатом удовицом Беатрис де Моралес. Када је добио прву озбиљну понуду, преселио се у Севиљу са женом и децом. И његова друга жена је умрла, тако да се 1644. оженио и трећи пут, и сада богатом удовицом Леонор де Тордер. Године 1658. преселио се у Мадрид у тражећи посао и обновио је пријатељство са Дијегом Веласкесом (шпански: Diego Rodríguez de Silva y Velázquez). Његов стил се мењао под утицајем Веласкеса, те је сликар постепено напуштао каравађовски кјароскуро и усвајао ведрије тонове. Нажалост, Сурбаран је умро у оскудици и сиромаштву у 65. години живота.

Стил[уреди]

Франциско де Сурбаран био је шпански барокни сликар који је био најпознатији због својих слика чланова свештенства, као што су монаси и монахиње. Био је толико добар сликар да су га прозвали „шпански Каравађо“. Копирао је Каравађове слике и усвојио његово реалистичко коришћење тенебризма, али Сурбаранов стил је више резервисан и обуздан него Каравађов. Сликао је директно из природе и направио је велику примену у распореду фигура у проучавању драперијама, у којем је био нарочито вешт. Он је имао посебан дар за беле драперије. Сликар који је можда имао највећи утицај на његове композиције је Хуан Санчес Котан (шпански: Juan Sánchez Cotán). Многобројне скулптуре, које су у време Сурбарановог шегртовања достигле ниво софистицираности у Севиљи који је изненадио локалне сликаре, обезбедиле су још један важан стилистички модел за младог уметника, рад Хуана Мартинеса Монтањеса (шпански: Juan Martínez Montañés) је специјално близак Сурбарановом духу.[1]

Исус на крсту

Заоставштина[уреди]

Листа манастира и редова за које је радио током живота прилично је дуга. Истакнута дела су Поклоњење пастира (шпански: La Adoración de los pastores) и Поклоњење мудраца (шпански: La Adoración de los magos) оба за картузијански манастир у месту Херес де Фронтера (шпански: Heres de Frontera), као и монументална композиција Тријумф светог Томе Аквинског (шпански: El Triunfo de Santo Tomás Aquino) за доминикански ред у Севиљи, Јављање светога Петра светом Петру Ноласку (шпански: La aparación de San Pedro a San Pedro Nolasco) за ред Наше милосрдне госпе. У Сурбарановом опусу изузетном љупкошћу истичу се композиције Свете Маргарите (шпански: Santa Margarita), Свете Агате (шпански: Santa Agueda) и у то време изузетно популарне сцене Безграшног зачећа (шпански: La Inmaculada Concepción). Страдање младе девице Агате представљено је са истом уздржаношћу као и мучеништво Светога Сарапија, без крви и наглашеног бола: љупка мученица страдање за Христа доказује држећи достојанствено послужавник са својим одсеченим дојкама. Из периода када је живео и радио у Севиљи истичу се композиције Христ на крсту (шпански: Cristo en la Cruz) и Свети Серапије (шпански: San Serapio) Прва, у стилу Каравађа, контрастира боје напете мускулатуре распетог Христовог тела у агонији и снежнобелог платна око његових кукова. Наглашена драматика Христових мука и јасан противреформацијски дух ове композиције чине га недвосмислено барокним делом. Мученик Серапије, насликан у дугој белој одори са огртачем, показује уметниково мајсторско владање сликањем драперија, нарочито белих, што ће га учинити посебно омиљеним сликаром Картузијанског реда [2]. Сцене мртве природе, код Сурбарана, развијале су се ка самосталном и оригиналном изразу. Детаљи на већим композицијама попут Богородичиног прибора за шивење, корпе са лимуновима или композиције посуђа, Шоље и чаше (шпански: Tazas y vasos), сведоче о сликарској вештини у теметици која није религиозна. Ипак, многи и од ових приказа носе дубљу, алегоријску поруку, попут платна Агнец Божији (латински: Agnus Dei) на коме је реалистички приказано жртвено јагње везаних ногу. Његови познати ученици су Бернаб де Ајала (шпански: Bernabé de Ayala) [3] и браћа Поланко (шпански: Polanco).

Тријумф светог Томе Аквинског

Галерија[уреди]

Литература[уреди]

  • Далибор Солдатић. Жељко Динић. Свет хиспанистике увод у студије. Завод за уџбенике, Београд, 2011.

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]