Цвијан Стјепановић
Цвијан Стјепановић | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 1877. |
| Мјесто рођења | Тобут,, Османско царство |
Цвијан Стјепановић (Тобут, 1887—?) био је српски родољуб из Босне који је учествовао у припреми Сарајевског атентата.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је око 1877. године у селу Тобут од оца Илије. Био је ожењен и имао је троје дјеце.[1] Неђо Керовић је заједно са Цвијаном Стјепановићем на својим колима у ноћи 1/2. јуна 1914. превезао у Тузлу Гаврила Принципа и Трифка Грабежа, као и оружје које је касније коришћено у атентату на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда. Он и Стјепановић предали су оружје Мишку Јовановићу у Тузли.[2][3]
Ухапшен је и суђен са осталима под оптужбом за удруживање у вршењу велеиздаје, укључујући службене кругове у Краљевини Србији. Завјера са циљем извршења велеиздаје за казну је имала смрт, а завјера да се почини једноставно убиство није. Суђење је одржано од 12. до 23. октобра, док је изрицање пресуде и казни објављено 28. октобра 1914. године.[4] Цвијан Стјепановић осуђен је на тешку тамницу у трајању од 7 година, пооштрену једним постом свака три мјесеца и тврдим лежањем и самотним затвором у мрачној соби 28. јуна сваке године.[5]. Заједно са Ивом Крањчевићем, Лазаром Ђукићем пребачен је 2. марта 1915. у затвор у Терезину. У Терзину је био изложен тешким условима. Министарство рата Аустроугарске примило је молбу Петра Стјепановића, санитетског натпоручника, који је тражио да буде пребачен у ћелију свога брата, Цвијана Стјепановића, у Терезину, јер жели да спасе брата с обзирам на његово све слабије здравље. Министарство је ријешило да се „са медицинског гледишта, као и с обзиром на духовно и физичко стање затвореника, дозвољава укидање собног затвора“. На дан 13. септембра 1917. одлучено је да се преживјели из оба војна затвора (Гаврило Принцип, Крањчевић, Стјепановић, Цвјетко Поповић, Чубриловић и Загорац) пошаљу натраг у Босну, у зенички затвор. Ово је и извршено. Сви затвореници изузев Принципа били су премјештени.[6] Из зеничке казнионице пуштен је 3. новембра 1918.[7]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Bogićević 1954, стр. 21.
- ^ Гаћиновић, Радослав (2014). Млада Босна. Београд: Медија центар Одбрана. стр. 267.
- ^ VolimSrbiju. „Potresno pismo kojim se Veljko Čubrilović, član Mlade Bosne, oprostio od supruge i ćerke: Obešen je prvi, kao "najmanje grešan"”. Volim Srbiju (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-03.
- ^ Biagini 2015, стр. 21.
- ^ Bogićević 1954, стр. 401—403; Owings 1984, стр. 527–530.
- ^ Дедијер, Владимир (1966). Сарајево 1914. Београд: Просвета. стр. 595, 610, 611.
- ^ Милошевић, Боривоје (2016). Српска православна црква и свештенство у Босни и Херцеговини у Првом свјетском рату. Андрићград – Вишеград. стр. 204.
Литература[уреди | уреди извор]
- Biagini, Antonello (4. 9. 2015). The First World War: Analysis and Interpretation (на језику: енглески). 1. Cambridge Scholars Publishing. ISBN 978-1-4438-8186-9. Приступљено 8. 10. 2022.
- Bogićević, Vojislav, ур. (1954). Mlada Bosna: pisma i prilozi (на језику: српскохрватски). Svjetlost. Приступљено 8. 10. 2022.
- Owings, W.A. Dolph, ур. (1984). The Sarajevo Trial (на језику: енглески). Documentary Publications. ISBN 978-0-89712-122-4. Приступљено 8. 10. 2022.