Veleizdaja

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Ilustracija Gaja Foksa iz 17. veka. Foks je pokušao atentat na Džejmsa I Stjuarta. On je bio neuspešan, optužen je za veleizdaju i osuđen na vešanje, čerečenje i komadanje.

Po zakonu je izdaja kriminalna nelojalnost, tipično prema državi. To je zločin koji pokriva neka ekstremnija dela protiv nečije nacije ili suverena. To obično obuhvata dela poput učešća u ratu protiv nečije rodne zemlje, pokušaje svrgavanja njene vlade, špijunaže njene vojske, diplomatije ili njenih tajnih službi za neprijateljsku i stranu silu, ili pokušaja ubistva šefa države. Osoba koja je počinila veleizdaju poznata je u zakonu kao veleizdajnik.[1]

Istorijski gledano, u zemljama s opštim pravom, izdaja je takođe obuhvatila i ubistva specifičnih društeveno nadređenih osoba, poput ubistva muža od strane supruge, ili gazde od strane njegovog sluge. Izdajstvo protiv kralja bilo je poznato kao veleizdaja, a izdaja protiv nadređene osobe nižeg ranga bila je sitna izdaja. Kako su nadležnosti širom sveta ukinule sitnu izdaju, „izdaja” se odnosi na ono što je u istoriji bilo poznato kao veleizdaja.

Ponekad se izraz izdajnik koristio kao politički epitet, bez obzira na prirodu proverljive izdajničke akcije. U građanskom ratu ili pobuni, pobednici mogu smatrati da su gubitnici izdajnici. Slično tome, termin izdajnik se koristi u žestokoj političkoj raspravi - obično kao kleveta protiv političkih disidenata, ili protiv zvaničnika na vlasti za koje se smatra da ne deluju u najboljem interesu svojih birača. U određenim slučajevima, kao što je slučaj sa mitom o ubodu u leđa, optužba za izdaju prema velikoj grupi ljudi može biti objedinjujuća politička poruka. Izdajstvo se smatra različitim i u mnogim prilikama je odvojenim od „izdajničkog krivičnog dela” u mnogim delovima sveta.

Istorija[уреди | уреди извор]

Karikatura koja prikazuje Vaclava Belskog (1818-1878), gradonačelnika Praga od 1863. do 1867, zaduženog za grad tokom pruske okupacije u julu 1866. Neke su snage želele da mu se sudi zbog izdaje (levo: „Šta su neki ljudi želeli” - „Dr. Belskiju zbog izdaje”), ali on je dobio puno poverenje od Praškog saveta (desno: „ali ono što nisu očekivali” - „izraz poverenja od grada Praga”).

Po Engleskom zakonu, izdaja je kažnjiva vešanjem i čerečenjem (muškarci) ili spaljivanjem na lomači (žene), mada je obezglavljivanje moglo da bude korišteno po kraljevskoj zapovesti (obično za kraljevsku porodicu i plemstvo). Te kazne su ukinute 1814, 1790 i 1973, respektivno. Kasniji monarhi su koristili zatvorske i materijalne kazne protiv osoba koje bi se razumno mogle nazvati izdajnicima. Mnogi od njih bi se sada samo smatrali disidentima.[2]

Hrišćanska teologija i političko razmišljanje sve do nakon perioda prosvetiteljstva su izdaju i bogohuljenje smatrali sinonimom, jer su osporavali državu i volju Božju. Smatralo se da su kraljevi bogom dati,[3] a izdaja svoje zemlje bilo je delo Sotone.

Engleske reči „treason” i „traitor” izvedene su iz latinske reči tradere, za isporuku ili predaju.[4] Specifično, one potiču od izraza traditores, što se odnosi na biskupe i druge hrišćane koji su predali svete spise ili izdali svoje kolege hrišćane rimskim vlastima pod pretnjom progona, tokom Dioklecijanovog progona između 303. i 305. godine.

Prvobitno je zločin izdaje smatran kao počinjen protiv monarha; podanik koji nije ispoljavao svoju odanost prema suverenu i ponašao se protiv suverena, smatrao se izdajnikom. Kako je potvrđeno na suđenju Johanu Fridrihu Struenseu iz 18. veka u Danskoj, muškarac koji je imao seksualne odnose sa kraljicom mogao se smatrati krivim ne samo za običnu preljubu, već i za izdaju protiv njenog muža, kralja.

Engleska revolucija u 17. veku i Francuska revolucija u 18. veku uvele su radikalno drugačiji koncept lojalnosti i izdaje, pod kojim suverenitet prebiva sa „nacijom” ili „narodom” - prema kome monarh takođe ima obavezu vernosti, i ukoliko je ne ispunjava, monarh je takođe mogao biti optužen za izdaju. Čarls I Stjuart u Engleskoj i Luj XVI u Francuskoj proglašeni su krivima za takvu izdaju i zakonski pogubljeni. Međutim, kada je Čarls II vraćen na presto, on je smatrao revolucionare koji su njegovog oca osudili na smrt izdajnicima u tradicionalnijem smislu.

U današnje vreme „izdajnik” i „izdaja” uglavnom se koriste za osobu koja pomaže neprijatelju u vremenu rata ili sukoba.

U zakonima mnogih naroda se pominju razne vrste izdaja. „Zločini povezani sa ustankom” su unutrašnja izdaja i mogu uključivati državni udar. „Zločini povezani sa stranom agresijom” su izdaja kooperacije sa stranom agresijom, bez obzira na nacionalnu unutrašnjost i spoljašnjost. „Zločini povezani sa izazivanjem strane agresije” su zločini tajnog komuniciranja sa strancima da bi se izazvala strana agresija ili pretnja. Zavisno od zemlje, optužba za zaveru se dodaje veleizdaji.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Definition of TRAITOR”. www.merriam-webster.com. 
  2. ^ Gunn, Giles (2017). „Puritan Ascendance and Decline”. The Pragmatist Turn: Religion, the Englightenment, and the Formation of American Literature. University of Virginia Press. 
  3. ^ Cf. parallels in Eastern and Oriental cultures, such as the Divine mandate and Mandate of Heaven.
  4. ^ Oxford English Dictionary, online as of April 2, 2019; entries "treason" and "traitor".

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]