Црква Светог Архиђакона Стефана у Голубићу

С Википедије, слободне енциклопедије
Црква Светог Архиђакона Стефана
Основни подаци
ЈурисдикцијаСрпска православна црква
ЕпархијаЕпархија далматинска
Оснивање1462.
ПосвећенПреносу моштију архиђакона Стефана
Локација
МестоГолубић (Книн)
Држава Хрватска
Координате44° 06′ 28.65″ N 16° 12′ 51.28″ E / 44.1079583° С; 16.2142444° И / 44.1079583; 16.2142444
Црква Светог Архиђакона Стефана на карти Хрватске
Црква Светог Архиђакона Стефана
Црква Светог Архиђакона Стефана
Црква Светог Архиђакона Стефана на карти Хрватске

Црква Светог Архиђакона Стефана у Голубићу је храм Српске православне цркве који се налази у Голубићу, у Републици Хрватској. Припада Епархији далматинској. Посвећен је Преносу моштију архиђакона Стефана.

Историја[уреди | уреди извор]

Црква је саграђена 1462. године, благословом зетског митрополита Јосифа у част Светог архиђакона Стефана. У извјештају генералног провидура Франческа Гриманија од 1758. године, помиње се црква Св. Архиђакона Стафана у Голубићу са годином подизања 1462. и годином обнављања 1681.[1] Историчар и епископ далматински Никодим Милаш о градњи цркве пише:

Љетопис нам спомиње даје 1450. г. прешао неки јачи број Срба из Босне у данашње Котаре и да су тада населили данашње село Кула Атлагића, а уједно биљежи, да је исте године подигнута била православна црква у част св. Николе и то благословом зетског митрополита Јосифа. Благословом истога митрополита биле су отворене још три цркве: у Пађенама у част св. Ђорђа (1456), у Полачи у част св. апостола Петра и Павла (1458) и у Голубићу у част св. Стевана.[2]

У цркви је до отаџбинског рата чуван извјестан број богослужбених књига, а међу најдрагоцјенијим су били:

  • Јеванђеље штампано у Лавову из 1715. године;
  • Јеванђеље из 1721. године;
  • Страсно Јеванђеље из 1764. године;
  • Књига кратких правила и поука о догматима вјере израђена у кијевопечерској Лаври 1768. године.[3]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Чоловић 2011, стр. 4, 15.
  2. ^ Милаш 1901, стр. 162.
  3. ^ Чоловић 2011, стр. 19.

Литература[уреди | уреди извор]