Епархија далматинска

Из Википедије, слободне енциклопедије
Епархија далматинска
Српска православна црква
Основни подаци
Држава Хрватска Хрватска
Сједиште Шибеник
Основана 16. вијек.
Број намјесништава 4
Број манастира 6
Званични веб-сајт
Архијереј
Епархијски архијереј Никодим
Чин архијереја Епископ
Титула архијереја Епископ далматински
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church-sr.svg

Епархија далматинска је епархија Српске православне цркве са сједиштем у Шибенику, где се налази и саборна црква епархије. Надлежни архијереј је господин Никодим.

По одлуци Светог архијерејског сабора СПЦ од 24. маја 2017, владика Фотије изабран је за епископа зворничко-тузланског, док је на чело далматинске епархије постављен архимандрит манастира Крка Никодим[1][2].

Историја[уреди]

Архимандрит Герасим Зелић
Далматински епископ Јеротеј Мутибарић
Никодим Милаш, један од најзначајнијих Епископа далматинских
Буковинско-далматинска митрополија (1909) означена жутом бојом

Отоманско раздобље[уреди]

Данашњу јужну Далмацију населили су Срби већ у доба сеобе на Балканско полуострво, а у сјеверну Далмацију почели су прелазити од 10. вијека. У 14. вијеку јављају се већ и три православна манастира: Крупа (1317), Крка (1350) и Драговић (1395), које су помагали и српски деспоти из Сријема 1494. године. Главна сеоба Срба у сјеверну Далмацију била је у 16. вијеку. Њу су извели Турци послије 1540., кад су освојили ту област, да населе пусте земље, пошто су се многи Хрвати пред Турцима уклонили на острва и у Италију.

За вријеме Турака Далмација је, с Ликом и Крбавом, сачињавала клишки и лички санџакат босанског пашалука. Стога је и Српска православна црква у сјеверној Далмацији, послије обновљења Пећке патријаршије, дошла под власт дабробосанског митрополита, као патријархова намјесника — егзарха. Ради тога је митрополит из Бање у Дабру пренио крајем 16. вијека своју столицу у западну Босну, а нарочито у манастир Рмањ, на тромеђи Босне, Лике и Далмације. У самој Далмацији био је и даље, као и раније под Угрима, замјеник митрополитов игуман манастира Крке, кога су бирали представници цркве и народа, а епископ производио у чин. Над Боком которском и јужном Далмацијом водили су и даље духовни надзор епископи зетски и захумски, а главно средиште црквено-народног живота постао је манастир Савина.

У приморским градовима и на острвима, а нарочито на острву Хвару, било је тада још понешто православних Срба, али много више Грка. Сви су они од 1420. били под млетачком влашћу, па су Млечићи за њих поставили нарочитог епископа у Млецима, с називом архиепископа филаделфијског, који је био подвргнут цариградском патријарху. Млетачка република је настојала, да све своје поданике, Србе и Грке, поунијати, те су у православним црквама дизани римокатолички олтари. Тако је било у Задру, Шибенику, на Хвару и у Трогиру. Затим су те цркве претворене у латинске.

Млетачко раздобље[уреди]

Кад је 1699. и 1718. сва данашња Далмација дошла у руке млетачке, сва српска црква у Далмацији и Боки которској одузета је испод власти пећког патријарха и предана грчком млетачком архиепископу, који је баш у то доба примио унију с Римом. Срби у Далмацији нису се хтјели одрећи свога патријарха, те су они у Боки све до почетка 19. вијека признавали за свог духовног старјешину цетињског митрополита, а Шибеничани су успјели, да у сјеверној Далмацији управља српском црквом, бар неко вријеме, пребјегли у Далмацију херцеговачки митрополит Саватије Љубибратић. За то је вријеме и пећки патријарх Мојсеј Рајовић (17121725) једном успио, да лично дође у Далмацију.

Но, убрзо послије Саватијеве смрти прогнали су Млечићи његова синовца и насљедника Стевана, који се као епископ био настанио у манастиру Драговићу. Отада Млечићи нису више дали далматинским Србима епископа, те су се они по потреби, и против воље власти, обраћали епископима у Хрватској, Славонији и Босни. Чак су православни Далматинци 1750. године сами изабрали себи за епископа проту бенковачког Симеона Кончаревића. Њега је, по наредби пећког патријарха, рукоположио за епископа дабробосански митрополит, али су га млетачке власти прогнале, те је управу црквом и даље водио архимандрит манастира Крке (Никанор Богуновић Скочић), а духовне су послове обављали епископи из Хрватске и Славоније. Послије дуге борбе, устанака и руске интервенције, укинут је 1780. у Млетачкој републици закон да православни морају признавати унију, а српска црква у Далмацији потчињена је поново обновљеној грчкој епископији у Млецима, која је добила надлежност и над свима православнима по Истри и Боки.

Аустријско раздобље[уреди]

Године 1790. умро је посљедњи грчки епископ у Млецима, а Далмација је 1797, миром у Кампоформију, постала аустријском провинцијом. Међутим, и Аустрија није хтјела да призна изабраног српског епископа Ивковића за Далмацију, те је и опет сва српска црква у Далмацији потчињена римокатоличким бискупима, и ако је архимандрит Герасим Зелић признат за духовног управитеља њеног.

Миром у Пожуну 1805. изгубила је Аустрија Далмацију и њени господари су постали Французи. Они су одмах издали закон о вјерској трпељивости. По жељи православних Далматинаца Наполеон је већ 1808. потписао рјешење да се у Далмацији има установити самостална српска епископија, конзисториј и богословија о државном трошку. 1810. постављен је за првог далматинског епископа Венедикт Краљевић, пребјегли епископ из Босне. Сједиште му је одређено у Шибенику, а потчињене су му и српске општине у Истри, Пули и Пероју, које су у 16. вијеку населили Срби из данашње Црне Горе. За епископског намјесника у Боки постављен је архимандрит Зелић.

Кад је 1814. Аустрија поново добила Далмацију и Истру, она је оставила уређење српске цркве у тим областима онако како је било уведено за вријеме Француза, али су њени управници опет покушали да проведу унију. За унију су они задобили чак и епископа Краљевића (1810—1827). Представници народни, чим су то осјетили, отпочели су енергичну одбрану, и кад је Краљевић 1820. довео из Галиције унијатске свештенике Русине, да отворе богословију у Шибенику, хтио је народ убити епископа, и притом је погинуо један од доведених професора (1821.). Венедикт Краљевић је послије тога морао напустити Далмацију и 1827. је пензиониран.

Ускоро затим, 29/12 1828, дошла је српска црква у Далмацији под духовни надзор карловачког митрополита и отпочела је мирнији живот и развитак, иако је имала и сада да издржи борбу с унијом. Краљевића је наслиједио епископ Јосиф Рајачић (1829—1834), потоњи патријарх у Карловцима. Он је успио да оснује богословију у Шибенику (1833), али је, због снажног опирања унији, премјештен у Вршац. За њим је дошао за далматинског епископа Пантелејмон Живковић (1834— 1836), а кад је и он морао да оде, управљали су црквом разни архимандрити, намјесници карловачког митрополита (1836—1843). За то вријеме пренесено је сједиште епископа из Шибеника у Задар (1841.). Ускоро затим дошао је за епископа Јеротеја Мутибарића (1843—1853), који није успио да оснује консисториј, иако је 1849. проглашена у Аустрији равноправност вјероисповијести, и знатан се дио унијата повратио у православље.

Устројство православне далматинске цркве успјели су да изведу тек Др. Стефан Кнежевић (1853—1890) и Др. Никодим Милаш (1890—1910), два врло заслужна јерарха српске цркве. 1870. основана је за Боку и Дубровник посебна епископија, са сједиштем у Котору, а 30. марта 1874. обје далматинске епископије (у Задру и у Котору) ушле су у састав нове Буковинско-далматинске митрополије. Дотле је српска црква у Далмацији била самоуправна, а само је била у духовној зависности од карловачке митрополије.

Југословенско доба[уреди]

Православна црква у Книну
Српска православна црква у Бенковцу

Послије ослобођења 1918, пошто је Задар потпао под Италију, сједиште далматинског епископа премјештено је у Шибеник док се у Сплиту не сазида српска црква и не уреди владичански двор.

Године 1920. било је парохија у цијелој Далмацији 106 (57 у сјеверној), са 298 цркава (од којих су само 83 у бившој задарској епархији). Свештеника око 80, које су постављали епископи, у споразуму с консисторијем. Манастира 8 у Боки 3 у сјеверној Далмацији (Крупа, Крка и Драговић). Калуђера око 35 и то већином по парохијама, због оскудице у парохијском свештенству. Православних Срба у цијелој Далмацији било је 114.703, од којих је 88.255 у сјеверној Далмацији, у шибеничкој епархији. Под ову епархију потпадали су и сви православни Срби у Бечу, Трсту, Пули, Пероју и Задру.

После 1920. епископи су били: Данило Пантелић (1921—1927), Максимилијан Хајдин (1928—1931) и Иринеј Ђорђевић (1931—1952).

Током Другог светског рата већи део епархије припао је злогласној НДХ, па су српски живаљ и српска црква тешко страдали. Већина цркава и манастира била је намерно уништавана, а црквена имовина разнашана.

Ни после рата нису дошла много боља времена. У време СФРЈ утицај цркве био је ограничен, што се посебно осетило у епархијама које су тешко страдале током Другог светског рата, попут далматинске. Приступило се обнови манастира и цркава, али су дате делатности биле споре и ограничене. Епархија је прво имала администраторе, па потом и своје епископе. Прво је администрирао Никанор Иличић (1947—1951), потом администрирао Симеон Злоковић (1951—1959), а затим се смењују матични епископи: Стефан Боца (1959—1978), Николај Мрђа (1978—1992), Лонгин Крчо (1992—1999), Фотије Сладојевић (од 1999).

Доба од рата у Хрватској[уреди]

У рату у Хрватској током 1990-их година епархија је доживела вероватно још тежу судбину него у Другом светском рату. Опет су страдале светиње, али је расељавањем већине српског живља са простора Далмације епархија пала у изузетно тежак положај. Последњих година ради се на обнови цркава и манастира и васпостављања верског живота, али дате радње споро одмичу.

Епископи[уреди]

Епископ далматински и албански[уреди]

У титули албански се односи на Млетачку Албанију односно Боку Которску.

Портрет Име и презиме Време службе Напомене
Симеон Кончаревић (1751-1757).jpg Симеон Кончаревић 1751—1762

Епископи далматински[уреди]

Портрет Име и презиме Време службе Напомене
Venedict Kraljevic.jpg Венедикт Краљевић 1810—1823
Rajacic josif.jpg Јосиф Рајачић 1829—1834
Panteleimon Zivkowic Litho.JPG Пантелејмон Живковић 1834— 1836
Hierotheus Mutibaric Litho.jpg Јеротеј Мутибарић 1843—1853
Стефан Кнежевић, епископ далматински и истријски.JPG Стефан Кнежевић 1853—1890
NikodimMilas.jpg Никодим Милаш 1890—1910
Димитрије Бранковић 1913-1920
Danilo Pantelić.jpg Данило Пантелић 1921—1927
Maksimilijan Hajdin.jpg Максимилијан Хајдин 1928—1931
Иринеј Ђорђевић.jpg Иринеј Ђорђевић 1931—1952 После Другог светског рата у емиграцији
Никанор Иличић.jpg Никанор Иличић 1947—1951, администрирао епархијом
Симеон Злоковић 1951—1959, администрирао епархијом
Vladika Stefan na Sv. Joakima i Anu.jpg Стефан Боца 1959—1978
Mitropolit Nikolaj Mrđa.jpg Николај Мрђа 1978—1992
Епископ Лонгин (Крчо).jpg Лонгин Крчо 1992—1999
Фреска са ликом владике Фотија у манастиру Крки.jpeg Фотије Сладојевић 1999-2017
Никодим Косовић од 2017.

Архијерејска намесништва[уреди]

Епархија далматинска подељена је на четири намесништва:

Манастири[уреди]

  1. Драговић,
  2. Крка,
  3. Крупа,
  4. Лазарица,
  5. Оћестово,
  6. Црногорци.

Литература[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]