Чудесна судбина Амелије Пулен

Из Википедије, слободне енциклопедије
Чудесна судбина
Амелије Пулен
Amelie poster.jpg
Изворни наслов Le Fabuleux Destin d'Amélie Poulain
Жанр Фантазија, комедија-романтична, драма
Режија Жан-Пјер Жене
Сценарио Гијом Лоран
Продуцент Жан Марк Дешан
Клоди Осар
Главне улоге Одри Тоту
Матје Касовиц
Серж Мерлен
Рифус
Џамел Дебуз
Музика Јан Тирсен
Издавачка кућа Union Générale Cinématographique (Фр.), Miramax (САД)
Година 2001
Трајање 115 мин.
Земља Француска
Језик француски
Буџет 11.400.000 $
IMDb веза

Чудесна судбина Амелије Пулен или Амелија (франц. Le Fabuleux Destin d'Amélie Poulain или Amélie) је француска романтична комедија режисера Жан-Пјера Женеа у којој главну улогу игра Одре Тоту. Сценарио за филм, чија је радња смештена у деловима Монмартра, написали су Жене и Гијом Лоран. Филм пружа интересантан и помало идеализован поглед на савремен начин живота у Паризу. Индивидуе свих ликова у филму долазе до изражаја, због разрађености њихових особина и свакодневних навика.

главна глумица Одри Тоту на Канском филмском фестивалу 1999. године
кафић „Две ветрењаче“ на Монмартру у Паризу, где је снимљен део филма

Филм је првобитно приказан у априлу 2001. године у Француској, Белгији и у швајцарском делу француског говорног подручја, уз неколико приказивања на различитим филмским фестивалима у свету.

Филм Амелија, који је освојио укупно 27 међународних филмских награда, проглашен је за најбољи филм Европе, освојио је четири награде Цезар (укључујући награде Цезар за најбољи филм и најбољег режисера), две награде БАФТА (укључујући награду за оригинални сценарио), а био је номинован и за четири Оскара Америчке филмске академије.

Улоге[уреди]

Радња филма[уреди]

Applications-multimedia.svgУПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

Радња филма прати причу о девојци по имену Амелија, која са својим схватањима правде покушава да усрећи и помогне људима око себе. Амелија у детињству није имала прилику да осети близину и љубав родитеља и одмалена је почела да гради неки свој свет и живи у њему. Двадесет трогодишња Амелија живи сама у стану у центру Париза и ради као конобарица у малом кафићу „Две ветрењаче“ на Монмартру.

Амелија води једноставан живот, ужива у малим стварима које јој причињавају задовољство, као што је завлачење руке у џак семена, ломљење корице пудинга кашичицом, бацање каменчића у реку, посматрање лица људи у биоскопу... Дан смрти енглеске принцезе Дајане јој потпуно мења живот. Тога дана она иза зидне плочице у свом купатилу проналази стару металну кутију, „тајно благо“ са драгоценостима једног дечака, коју је он сакрио пре четрдесетак година. Амелија одлучује да пронађе власника кутије и врати му је са мишљу: ако успе то да уради, усрећиће човека, а ако не - онда ништа. Успевши у томе, Амелија одлучује да ће и убудуће чинити мале ствари људима око себе, како би их учинила срећним.

Предано, креативно и са уживањем, посвећујући се овој одлуци, Амелија усрећује комшије, колеге, оца. Поставши „анђео чувар“ многима, изводећи компливане, али скривене поступке, она преобраћа токове живота људима око себе на позитивнију страну. И док запоставља размишљање о себи, стари човек, који се бави реконструкцијом уметничких дела, је надгледа, започињајући конверзацију с њом о његовим сликама. У даљој комуникацији, њих двоје ће често разговарати о карактеру једног лика са уметничке слике, ког ће старац, иако се то нигде у филму не помиње експлицитно, поистовећује са Амелијом.

Иако се заљубљује у мистериозног младића Нина, сакупљача исцепаних фотографија, Амелија је превише стидљива да предузме нешто поводом тога. Судбина је доводи до тога да она проналази његов албум са фотографијама и кроз читав низ задатака она му га враћа, а касније и открива свој идентитет. Плашљиву девојку стари уметник охрабрује и она проналази своју љубав.

Музика[уреди]

Музику за филм компоновао је Јан Тјерсен.

Филмска критика[уреди]

"Чудесна судбина Амелије Пулен“ је добила пет звездица и прозвана је „једним од најбољих филмова године, поред филмова „Сирано де Бержерак“ и „Поштар“, који може све надмашити“, од стране Алана Морисона из Empire Online-a.

Паул Татара из CNN Reviewer-a, описао је „Амелију“ као филм разигране природе.

Негативну критику филм је добио од Сергеја Каганског из Les Inrockuptibles за нереалистичну и сликовиту визију француског друштва са пар етничких мањина.


Спољашње везе[уреди]