Алија

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Ali)
Алија ибн Аби Талиб
Лични подаци
Пуно имеАлија ибн Аби Талиб
Датум рођењаизмеђу 599. и 600.
Место рођењаМека,
Датум смрти27. јануар 661.
Место смртиКуфа, Ирак
ГробЏамија Имама Алија (Наџаф, ИРК)
Породица
СупружникFatimah Zahra, Khawlah bint Ja'far, Umm ul-Banin, Umamah bint Zainab, Asma bint Umays
ПотомствоMuhsin ibn Ali, Hasan ibn Ali, Husayn ibn Ali, Al-Abbas ibn Ali, Abdullah ibn Ali, Jafar ibn Ali, Muhammad ibn al-Hanafiyyah, Zaynab bint Ali, Umm Kulthum bint Ali, Hilal ibn Ali, Uthman ibn Ali, Ruqayya Mashhad
РодитељиАбу Талиб
Фатима бинт Асад
ПретходникМухамед
НаследникХасан ибн Али

Алија ибн Аби Талиб или Алија (арап. علي بن أﺑﻲ طالب)‎ (25. мај 600. или 16. март 59927. јануар 661) се сматра код сунита четвртим од четири праведна калифа. Шиити га сматрају првим имамом и првим правим калифом. Алија је био Мухамедов рођак, а касније је оженио Мухамедову ћерку Фатиму. Био је халиф од 656. до 661., а шиити га сматрају имамом од 632. до 661.

Током Алијиног детињства, његов отац се нашао у дуговима, па се о дечаку побринуо Мухамед, Абу Талибов нећак. Након Мухамедовог позива, Али је прешао на ислам негде између 9. и 11. године и тако постао један од првих муслимана.[1] Његово прихватање позива јавно је објављено у хадису Јавма ал-Инзара[2] у којем га је Мухамед назвао својим гувернером, замеником и везиром.[1] Такође се преноси да је током хиџре, у ноћи Мабита, помагао Мухамеда крајњом жртвом.[1] Након пресељења у Медину и проглашења интер-муслиманског братства, Мухамед га је изабрао за свог брата.[3] Али је у Медини током већине војних похода био носилац заставе исламске заставе и представљао је једног од главних ратника, убрзо постајући познат по свом јунаштву.[1]

Питање Алијиног права на калифат након Мухамедове смрти довело је до великог јаза међу муслиманима и њихове поделе у два правца, сунизам и шиизам.[4] По повратку са опроштајног хаџа, у близини града Гадир-Хум, Мухамед је рекао: „Коме сам ја Мавла, а Алија је Мавла“, међутим, сунити и шиити другачије тумаче ове речи. Док су шиити уверени да то значи успостављање имамата, односно да је калифат предат Алији, сунити то тумаче у контексту Мухамедовог израза пријатељства и љубави.[5] Након Мухамедове смрти, када је Али био заузет верским обредима око сахране, група муслимана окупила се у Сакифи и, након међусобних савета око избора Посланиковог наследника, коначно положила заклетву Ебу Бекру.[6] Алија у почетку је одбио да положи заклетву на верност Ебу Бекру, међутим, након шест месеци је то коначно учинио. Није учествовао у ратовима вођеним током мандата прва три калифа[7] и није био политички активан, са изузетком учешћа у изборима трећег калифа Османа. Ипак, тројица владара редовно су се саветовала са Алијом о верским, правосудним и политичким питањима.[8]

Рођење[уреди | уреди извор]

Рођен је у Хијаз регији средишње западне Арабије. Када је Алијина мајка била трудна имала је чудне снове. Уласком у светилиште у Меки десили су се чудни догађаји са зидовим светилишта, па наводно није могла три дана да изађе одатле. Трећега дана је изашла са Алијом у наручју.

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Алијин отац Ебу Талиб је био шеик значајне гране племена Курејш и био је Мухамедов ујак. Када је Мухамед остао без родитеља, а касније и без деде Ебу Талиб га је узео к себи. Алија је био млађи од Мухамеда. Када је Мухамед први пут јављао о божјем надахнућу Алија је имао 10 година. Веровао је Мухамеду и почео је да верује у ислам и чврсто је стајао уз Мухамеда током кажњавања муслимана у Меки. Године 622. ризиковао је свој живот и спавао у Мухамедовом кревету да би спречио атентаторе да убију Мухамеда, а и да би му омогућио да побегне. После Хиџре Алија је остао у Меки и ризиковао живот да би спровео Мухамедова упутства да свим власницима врати оно што су му дали да им чува на сигурном.

Алија у Медини[уреди | уреди извор]

Прва мала заједница муслиманских емиграната у Медини била је јако сиромашна. Нису имали земље, ни кућа и живели су од милостиње коју би добили од оних који би прешли на ислам. Алија је делио све тешкоће са заједницом. Алија је учествовао у свим биткама сем једне. Заједно са Мухамедом у тим биткама се борио за ислам. Први пут се истакао као ратник у бици код Бадра 624. Ту је убио 20 или 22 непријатеља. Истакао се и у бици код Ухуда, као и у многим другим биткама, где је користио свој расцепљени мач зулфикар. У тој бици је убио двојицу носача застава, па је тиме ослабио морал паганске војске, а ојачао морал муслимана.

Зулфикар, представа Алијинога мача

Мухамедово проглашење наследника[уреди | уреди извор]

Када се са хаџилука враћао у Медину Мухамед је 10. марта 632, одржао говор у коме је нагласио да је Алија његов наследник. Аутентичност изјаве је спорна. Сви шиити верују да је то тачно, а само део сунита верује да је то тачно.

Смрт Мухамеда[уреди | уреди извор]

Мухамед је био нешто болестан 632. и изгледало је да се опоравио. Отишао је на молитву у џамију, а када се вратио брзо је умро. Док су Алија и Мухамедова блиска породица прали и припремали мртво тело за сахрану, мала група одабраних је гласањем прогласила Ебу Бекра за Мухамедова наследника тј. за првога халифа. Према сунитском тумачењу Мухамед је умро и није одредио наследника, па је наследник, халиф одабран гласањем. Шиити сматрају да је Мухамед одредио Алију за наследника и да је то много пута свима рекао. Због тога није одмах дошло до поделе, јер се Алија није борио против изабранога халифа. Шиити нису прихватали ни Ебу Бекра ни два следећа халифа Омера и Османа. Сунити тврде да је Алија то прихватио и подржавао такву власт, а шиити да се дистанцирао.

Халифат[уреди | уреди извор]

Убиство Али ибн Аби Талиб - сликар: Иоусеф Абдинејад (Yousef Abdinejad)

Алија је постао халиф 656. након што је халиф Осман настрадао у побуни. Алија је посмењивао провинцијске гувернере, који су углавном били Османови рођаци. Заменио их је поверљивим помоћницима. Главни град је преселио из Медине у Куфу у Ираку. Алија је убијен у атентату у граду Куфа док је држао јутарњу молитву у џамији. Убиле су га Хариџије, муслиманска секта која се успротивила његовом прихватању арбитраже у спору против Муавије, војсковође и зачетника Омејадске династије, који је желео да га свргне са власти.

Шиити верују да се Алијин гроб налази у џамији у Наџафу

Алијин гроб[уреди | уреди извор]

Многи шиити верују да Алија није желео да му непријатељи обешчасте гроб и да је зато тражио да га тајно сахране. Према једној причи ставили су га мртвог на камилу и тамо где је камила поклекла био му је гроб. Већина шиита верује да је Алија сахрањен у Наџафу, па је око његовога гроба настала џамија имама Алије.

Потомци[уреди | уреди извор]

Два Алијина сина са Фатимом су Хасан ибн Алија и Хусеин ибн Алија. Хасан није прихватио халифат да не би изазвао крвопролиће, док се млађи Хусеин одазвао позиву становника Ирака да их ослободи неправедних намесника и погинуо у борби код Кербеле у Ираку. Хасан је обожаван од шиита као други имам, а Хусеин као трећи имам. Позивајући се на једну Мухамедову изреку забележену у чувеној збирци коју је саставио Ел Бухари, према којој ће бити "дванаест принчева, а сваки из племена Курејш", данашњи већински тзв. дуодецимални шиити следе дванаест имама који су потекли од Алије и Фатиме:

  1. Ебу-л-Хасан Али „Ел-Муртада“ ибн Еби Талиб (600—661);
  2. Ебу Мухамед Ел Хасан Ел Муџтеба (625—670);
  3. Сејид ел-шухада Ебу Абдилах Ел Хусеин (626—680);
  4. Ебу Мухамед Али Зејн Ел Абидин ибн Хусеин (659—713);
  5. Ебу Џафер Мухамед Ел Бакир ибн Али (677—733);
  6. Ебу Абдилах Џафер Ел Садик ибн Мухамед (702—765);
  7. Ебу Хасан Ел Евел Муса Ел Казим ибн Џафер (746—799);
  8. Ебу Ел Хасан Ел Сани Али Ел Рида ибн Муса (765—818);
  9. Ебу Џафер Ел Сани Мухамед Ел Таки Ел Џевад ибн Али (811—835);
  10. Ебу Ел Хасан Ел Салис Али Ел Наки Ел Хади ибн Мухамед (827—868);
  11. Ебу Мухамед Ел Хасан Ел Аскери ибн Али (846—874);
  12. Ебу Ел Касим Мухамед Ел Махди ибн Хасан (869- ).

Остали Алијини потомци који потичу од ових имама називају се шерифи или сејиди, што означава племенито порекло. Мухамедови потомци су поштовани и од сунита и од шиита. Многи познати муслимани тврде да воде порекло од Мухамеда.

Чувени цитати[уреди | уреди извор]

  • Похлепа је стално ропство
  • Нема богатства као што је образовање и нема сиромаштва попут незнања
  • Нека ти твоје дело буде твој пријатељ, а жеља непријатељ.[9]
  • Уколико вам узвишени Бог подари благодат, захвалите, а уколико вас искуша са тешкоћама, будите стрпљиви.[9]
  • Уистину никад нећеш стићи до онога што желиш, осим ако будеш стрпљив према ономе што желиш.[9]
  • Када год код неког угледаш добар морал, очекуј од њега и остале врлине.[9]

Али је аутор дела Стаза речитости (Нехџ-ул-белага) у коме се налазе његове изреке, политички говори и савети верницима о смерном и богобојазном животу. Сматра се да је он оснивач арапске граматике, а чувени Ебу Ел Есвед Ел Дуали био је његов ученик.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Gleave (2008)
  2. ^ Tabatabai (1975), str. 39.
  3. ^ Vidi:
  4. ^ Nasr; Afsaruddin (8.3.2018)
  5. ^ Vidi:
  6. ^ Vidi:
  7. ^ Veccia Vaglieri (1986), str. 381.
  8. ^ Vidi:
  9. ^ а б в г Hadisi od ehlul bejta Архивирано на сајту Wayback Machine (3. јануар 2012), Приступљено 8. 4. 2013.

Литература[уреди | уреди извор]

Енциклопедија

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Сунитска биографија[уреди | уреди извор]

Шиитска биографија[уреди | уреди извор]