Везир

Из Википедије, слободне енциклопедије

Везир (персијски: وزير) (носач докумената) је реч која означава министра у исламском свету. У доба халифата, везир је био саветник халифа (нпр. легендарни Бармакинди на двору Харун ел Рашида).

Службу везира су увели халифи Абасиди око 750. године по угледу на персијске Сасаниде. После пада Багдадског халифата 1258. преузели су је и други исламски владари. У турској држави (по угледу на Селџуке) везирско је звање установио султан Орхан I око 1350. године. Било је више везира, који су улазили у тајно веће - Диван, на чијем је челу стајао велики везир.

У XVI веку су била 4 везира, који су били врховне војсковође - сераскери. У време Сулејмана Величанствени неки беглербези, добили су назив везира (паша са три туга).Грешка цитата: Лоша ознака <ref>; лоша имена, односно много њих. Касније су везири постојали у свим пашалуцима (везир у Босни). Арапске земље које су се у XIX и XX веку отцепиле од Турске, давале су министрима службени назив везир.

Најславнији везир био је Низам ел Мулк (убијен 1092.) који је служио двојици селџучких султана и водио државу 20 година. У Османском царству била је врло значајна улога великог везира, који је био десна рука султана па је назван и Први министар. Од 17. века, велики везири су водили државу уместо неспособних халифа из такозване Порте (нпр. династија Ћуприлића). Интересантно је да су већина османских везира довођени као робови и образовани у Цариграду у палати Топкапи.

Једини османски везир који је служио за време тројице султана је био рођен као Србин из Босне Мехмед-паша Соколовић.

Референце[уреди]