Слободна Држава Конго

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Congo Free State)

Локација Слободне Државе Конго (границе се подударају с данашњим ДР Конгом).
Застава Слободне Државе Конго.

Слободна Држава Конго, била је дефакто приватни посед под контролом Леополда II од Белгије који ју је користио ради експлоатације ресурса (гума, бакар и други минерали).[1] Ова квази-држава постојала је од 1885. године до 1908. године на подручју данашњег ДР Конга. То подручје било је 76 пута веће од Белгије.

Године 1874, британски истраживач Хенри Мортон Стенли вратио се у Европу те привукао пажњу својим извештајима о богатствима крај реке Конго.[2] Берлинска конференција 1884. утврдила је сфере интереса колонијалних царстава у Африци а Леополд II је добио подручје Конга на своје располагање. Леополд II потрошио је огромних 20 милиона франака од 1885. године до 1890. године како би истерао арапске робовласнике и добио контролу над Конгом, тако да је у жељи за профитом који ће надокнадити његове губитке кренуо у неумољиво израбљивање тог подручја од богатства.[3]

Због изузетно бруталног поступања Белгијанаца са домороцима и отворене пљачке земље, Слободна Држава Конго стекла је негативну репутацију широм света, те ју је 1908. године укинула и припојила Белгија.[4][5]

Масовни губици живота надахнули су Џозефа Конрада приликом писања романа „Срце таме“. Винстон Черчил и Марк Твен били су неки од најзнаменитијих критичара оваквог колонијалног искоришћавања.[6] Експлоатација гуме и слоноваче у Конгу се заснивала на прислином раду што је за последицу имало смрт једног милиона радника у 20 година.[7] Радници који нису испунили задане квоте гуме су кажњавани сакаћењем, терорисањем, паљењем села и убиством.[8] Фредерик Вертам процењује да је популација Конга спала са 30 на 8,5 милиона становника у том раздобљу.[9] Адам Хохсчајлд не карактерише те смрти као резултат намерне политике геноцида, него више као резултат бруталног система присилног рада. Број погинулих током тог раздобља је непознат, но процене сежу од 5.000.000 до 10.000.000 жртава.[10][11]

Залеђина[уреди | уреди извор]

Рано европско истраживање[уреди | уреди извор]

Диого Као је путовао око ушћа реке Конго 1482. године,[12] што је довело до тога да Португалија полаже право на регион. До средине 19. века Конго је био у срцу независне Африке, пошто су европски колонијалисти ретко улазили у унутрашњост. Заједно са жестоким локалним отпором, прашума, мочваре, маларија, болест спавања и друге болести чиниле су окружење тешким за насељавање Европљана. Западне државе у почетку нису биле вољне да колонизују ово подручје у одсуству очигледних економских користи.

Леополд II, краљ Белгије и де факто власник Слободне државе Конго од 1885. до 1908.

Стенлијево истраживање[уреди | уреди извор]

Хенри Мортон Стенли, чије је истраживање региона Конга на Леополдов позив довело до успостављања Слободне државе Конго под личним суверенитетом

Године 1876, Леополд II од Белгије био је домаћин Географске конференције у Бриселу, позивајући познате истраживаче, филантропе и чланове географских друштава да подстакну интересовање за „хуманитарни“ подухват за Европљане у централној Африци да „побољшају“ и „цивилизују“ животе аутохтоних народи.[13] На конференцији, Леополд је организовао Међународну афричку асоцијацију уз сарадњу европских и америчких истраживача и уз подршку неколико европских влада и сам је изабран за председавајућег. Леополд је користио удружење да промовише планове за освајање независне централне Африке под овом филантропским маском.

Хенри Мортон Стенли, познат по успостављању контакта са британским мисионаром Дејвидом Ливингстоном у Африци 1871. године, истраживао је регион 1876-1877, путовање које је описано у Стенлијевој књизи Кроз мрачни континент из 1878. године.[14] Пошто није успео да привуче британско интересовање у региону Конга, Стенли је преузео службу код Леополда II, који га је унајмио да помогне да се учврсти у региону и анексира регион за себе.[15]

Од августа 1879. до јуна 1884. Стенли је био у басену Конга, где је изградио пут од доњег Конга до Стенли Пула и покренуо пароброде на горњу реку. Док је истраживао Конго за Леополда, Стенли је склопио уговоре са локалним поглавицама и са домаћим вођама.[15] У суштини, документи су дали Леополду сва права на њихове делове земље. Уз Стенлијеву помоћ, Леополд је успео да преузме право на велику област дуж реке Конго и успостављене су војне поставе.

Кристијан де Боншам, француски истраживач који је служио Леополду у Катанги, изразио је гледиште према таквим уговорима које деле многи Европљани, рекавши: „Уговори са овим малим афричким тиранима, који се углавном састоје од четири дугачке странице од којих они не разумеју ни реч, а које потписују крстом да би имали мир и да би добили поклоне, заиста су само озбиљне ствари за европске силе, у случају спорова око територија. Они се не тичу црног суверена који их тренутно потписује."[16]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Schimmer, Russell. „Belgian Congo - Colonial Genocides”. Yale University. Архивирано из оригинала 4. 1. 2013. г. Приступљено 20. 3. 2013. 
  2. ^ „Congo: History of a troubled land”. CNN. 17. 1. 2001. Приступљено 2. 7. 2019. 
  3. ^ „King Leopold II and the Belgian Congo”. BBC. 9. 8. 2005. Приступљено 20. 3. 2013. 
  4. ^ „Slavery in the Congo Free State”. New York Times. 21. 8. 1903. Приступљено 20. 3. 2013. 
  5. ^ „Timeline: Democratic Republic of Congo”. BBC News. 17. 5. 2011. Приступљено 20. 3. 2013. 
  6. ^ Vansina, Jan (2010). „Being Colonized. The Kuba Experience in Rural Congo, 1880-1960”. Madison. Архивирано из оригинала 12. 11. 2020. г. Приступљено 14. 12. 2016. 
  7. ^ Hochschild, Adam (2006). King Leopold's Ghost: A Story of Greed, Terror, and Heroism in Colonial Africa. стр. 225—33. ISBN 978-1-74329-160-3. 
  8. ^ John D. Fage, The Cambridge History of Africa: From the earliest times to c. 500 BC Архивирано 2 новембар 2020 на сајту Wayback Machine, Cambridge University Press, 1982, p. 748. ISBN 0-521-22803-4
  9. ^ Fredric Wertham A Sign For Cain : A Exploration of Human Violence (1966), Adam Hochschild King Leopold's Ghost: A Story of Greed, Terror, and Heroism in Colonial Africa (1998; new edition, 2006)
  10. ^ Forbath, Peter (1977). The River Congo. Harper & Row. ISBN 978-0-06-122490-4. 
  11. ^ Isidore Ndaywel è Nziem. Histoire générale du Congo: De l'héritage ancien à la République Démocratique. 
  12. ^ Encyclopædia Britannica, Inc. (2011). World Exploration From Ancient Times. Encyclopædia Britannica, Inc. стр. 65. ISBN 9781615354559. 
  13. ^ Ewans, Martin (2015). European atrocity, African catastrophe : Leopold II, the Congo Free State and its aftermath. London: Routledge. стр. 41. ISBN 978-1317849087. OCLC 1014377418. 
  14. ^ Sir Henry Morton Stanley (1978). Through the Dark Continent. New York: Harper and Brothers — преко Internet Archive. 
  15. ^ а б New International Encyclopedia.
  16. ^ René de Pont-Jest: L'Expédition du Katanga, d'après les notes de voyage du marquis Christian de Bonchamps Архивирано фебруар 5, 2010 на сајту Wayback Machine published 1892 in: Edouard Charton (editor): Le Tour du Monde magazine, website accessed 5 May 2007. Section I: "D'ailleurs ces lettres de soumission de ces petits tyrans africains, auxquels on lit quatre longues pages, dont, le plus souvent, ils ne comprennent pas un mot, et qu'ils approuvent d'une croix, afin d'avoir la, paix et des présents, ne sont sérieuses que pour les puissances européennes, en cas de contestations de territoires. Quant au souverain noir qui les signe, il ne s'en inquiète pas un seul instant."

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Слободна Држава Конго на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Слободна_Држава_Конго&oldid=27569232”