Конго (река)

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Конго (вишезначна одредница).
„Заир” преусмерава овде. За друге употребе, погледајте Заир (вишезначна одредница).
Конго (Congo)
Sunrise on the Congo River - 2.JPG
Излазак Сунца изнад реке Конго
Rzeka Kongo.jpg
Слив Конга
Опште информације
Дужина 4.700 km
Басен 4.014.500[1] km2
Пр. проток 41.800 m3s
Водоток
Ушће Атлантски океан
Географске карактеристике
Држава/е  ДР Конго,
 Централноафричка Република,  Конго

Конго или Заир је највећа река у западном делу централне Африке. Река је дугачка око 4.700 km[2][3] што је чини другом по дужини у Африци (после Нила). Конго са својим притокама великим делом протиче кроз тропске шуме, услед чега је веома богат водом. Конго је највећа река по количини воде и површини слива у Африци, а друга у свету (после Амазона), и најдубља је река на свету са измереном дубином која на појединм сегментима премашује 220 m (720 ft).[4][5] Пошто се велики део речног басена лежи око екватора, ниво воде у реци је веома стабилан, јер увек барем над једним делом реке пада киша.[6] Река протиче кроз Демократску републику Конго и кроз Републику Конго и обе државе су добиле име по реци. Између 1971. и 1997. године власти тадашњег Заира називале су реку Заир.

Извори реке Конго леже на планинама око Велике источноафричке пукотине. Тамо настаје спајањем река Луапула и Луалаба и у току до Станлијевих Водопада тече под именом Луалаба, а од водопада под именом Конго. Затим тече према северу, до Станлијевих слапова, у близини града Кисангани, и врло близу екватора почиње скретати обрнуто од казаљки на сату. Прво тече према северо-западу, затим према западу, па према југу. Улива се у Атлантски океан формирајући велико речно ушће које прекрива више од 4 милиона km². Унутар тока реке Конго налази се преко 4.000 речних острва од којих је више од 15 дужих од 16 km. Управо због ових острва неки делови тока нису пловни. Скоро 400 km Конга није пловно, разлог томе су осим острва и због многобројни водопади.

Име[уреди]

Име реке Конго потиче од Конго краљевства које је било лоцирано на јужној обали реке. Краљевство је именовано по својој Банту популацији, која се у 17. веку називала „Есиконго”.[7] Јужно од Конго краљевства се налазило слично названо Каконго краљевство, поменуто 1535. године. Абрахам Ортелијус у својој мапи света из 1564. је обележио Маниконго, град на ушћу реке.[8] Племенска име Конго се сматра да потиче од речи за јавно окупљање или племенско веће. Модерно име Конго народа или Баконго је уведено у раном 20. веку.

Име Заир потиче из португалске адапцаје Киконгске речи nzere („река”), што је скраћено од nzadi o nzere („река која гута реке”).[9] Река је била позната као Заир током 16. и 17. века; Конго је постепено заменио Заир у енглеској употреби током 18. века, и Конго је преферентно енглеско име у литератури 19. века, мада су референце на Zahir или Zaire наставиле да се користе међу локалном популацијом.[10]

Подела реке Конго[уреди]

Река Конго је подељена у четири дела: Изворишни део, Горњи Конго, Средњи Конго и Доњи Конго.

Изворишни део[уреди]

У Конго се улива вода из извора у северној Замбији и јужној Демократској Републици Конго, на висинама од 1000 до 2000 метара надморске висине. Ови извори имају много брзака па се не могу користити за комерцијалну навигацију. У Замбији, Чамбеши и остали извори, уливају се у језеро Бангвеулу, које је окружено многим мочварама. Вода из језера Бангвеулу улива се у реку Луапула, која чини границу између Замбије и Демократске Републике Конго, те се улива у језеро Мверу. Језеро Мверу отиче у реку Лувуа у Демократској Републици Конго. Западно, у јужном делу Демократске Републике Конго, река Луалаба и њене притоке настају у висоравнима Катанга. Луалаба се са реком Луфира улива у језеро Упемба и тече северно, где се са реком Лувуа састаје у северном делу Катанге.

Горњи Конго[уреди]

Горњи Конго, који се сматра и наставком Луалабе, тече од ушћа Лувуе у Луалабу до Станлијевих водопада. Само 300 km Горњег Конга, између градова Кинду и Убунду је пловно. Узводно од града Убунду налази се ланац од седам великих водопада који се протежу на дужини од 100 km. Станлијеви слапови су задњи од њих и налазе се 50 km северно од екватора и 460 метара изнад нивоа мора. Кисангани, један од највећих градова у Демократској Републици Конго, налази се одмах испод тих слапова.

Средњи Конго[уреди]

Средњи Конго скреће према северо-западу, западу и југо-западу, а надморска висина између Станлијевих слапова и Малебо Пула опада за само 100 метара. Свих 1.600 km је пловно. На овом делу реке уливају се четири велике реке: Ломами, Арувими, Убанги и Касај. Ломами тече према северу, скоро паралелно са Горњим Конгом, а ушће у Конго јој се налази са јужне стране, око 130 km низводно од града Кисанганија. Река Арувими, која се у горњем делу тока назива Итури, одводњава подручје великих кишних шума западно од Албертовог језера. Тече према западу и улива се у Конго са северне стране, 100 km низводно од ушћа реке Ломами. Убанги, највећа Конгова притока, тече од ушћа река Бому и Уеле према западу и прати границу између Демократске Републике Конго и Средишње Афричке Републике. У близини Бангуија, главног града Средишње Афричке Републике, нагло скреће према југу и улива се у Конго мало јужније од екватора. Од овог ушћа па до тачке испод града Киншаса, Средњи Конго чини природну границу између Демократске Републике Конго и Републике Конго. На том делу река Касај, позната још и под називом Ква, утиче у Конго са истока. Касај и његове притоке теку северо-западно од северне Анголе према Демократској Републици Конго. Остале велике притоке на Средњем Конгу су: Лулонга, Икелемба, Руки, Итимбири, Монгала и Сангха. Око 160 km низводно од ушћа реке Ква, Конго се проширује у језеро које је познато под називом Малебо базен или Станлијев базен. Ту река Конго кружи око острва Мбамоу.

Доњи Конго[уреди]

Конго се након Станлијевог базена поновно сужава и до Атлантског океана је дуг још 435 km. Главни град Демократске Републике Конго, Киншаса, налази се на супротној страни од главног града Републике Конго, Бразавила. Због дивљих брзака већина Доњег Конга је пловна само за мање речне бродове. Задњи брзаци налазе се 135 km узводно од ушћа. Главна лука, Матади, смештена је на јужној страни реке, одмах испод брзака. Киншаса и Матади су спојени жељезницом. Низводно од Матадија, Конго формира природну границу Демократске Републике Конго и Анголе.

Историја истраживања[уреди]

Конго код Малакујуа.

Народ Банту живео је уз рееку Конго више од 2000 година. На реци су ловили рибе, а између реке и прашуме, налазило се плодно тло. Моћно царство људи из Конга развило се 1300.тих година.

Ушће реке Конго у Атлантски океан је 1482. године открио португалски морепловац Диого Као.[11] На својим путовањима од 1482. до 1485. године ушао је у естуар Конга. Околно подручје прогласио је португалским територијем и оставио је португалску заставу на обали као доказ свог открића. Краљ Конга зажелио је добродошлицу Кау и свим следећим истраживачима па су остварили врло пријатељске односе и трговину с Португалом. Више од 300 година прошло је док није дошло до озбиљних истраживања реке Конго.[12]

Франциско Хозе де Лакерда, португалски истраживач, дошао је до висоравни Катанга са истока 1798. То су учинили и арапски трговци 1800-тих. Арапи су проширили свој утицај на источну страну завале Конга где су много трговали.[13][14] Године 1816. британска експедиција под вођством Џејмса Кингстона Такија дошла до Исангилија. Шкотски истраживач и мисионар, Дејвид Ливингстон, посетио је реке Луапула и Луалаба 1871. године верујући да су оне извор Нила.

Хенри Мортон Стенли је био први Европљанин који је прошао дуж реке и открио да Луалаба није извор Нила, како се до тада сматрало.[15] Током 1876. и 1877. године Станли је прешао више од 2600 km уз реку Конго.[16][17][18] Уз помоћ белгијског краља Леополда II, Станли се вратио у Конго од 1879. до 1884. године. Основао је 22 насеља на Конгу, на Горњем Конгу пустио је 4 брода погон и изградио је цесту око брзака на доњем Конгу између Матадија и Малебо базена. Године 1885. слободна земља Конго, која је укључивала већи део завале Конга, постала је приватно власништво Леополда II. Године 1908. тај ентитет постао је белгијска колонија, Белгијски Конго, а 1960. постигао је независност као држава Конго.

Економски значај[уреди]

Пошто је регион централне Африке слабо проходан већина саобраћаја и трговине одвија се реком Конго.[19] Тргује се бакром, палминим уљем, шећером, кафом, и памуком. Река је такође веома значајна због великог хидроенергетског потенцијала.

Хидроелектрична снага[уреди]

Такође погледајте: Инга бране

Река Конго је најмоћнија река у Африци. Током кишне сезоне преко 50.000 m3 (1.800.000 cu ft) воде у секунди утече у Атлански океан. Могућности за реку Конго и њене притоке да генеришу хидроенергију су стога енормне. Научници су прорачунали да целокупни Конго слив чини 13 процената глобалног хидроенергетског потенцијала. То би пружило довољно енергије да се задовоље енергетске потребе целокупне подсахарске Африке.[20]

Тренутно постоји око четрдесет хидроелектрана у сливу Конга. Највећа је брана Инга водопада, која се налази око 200 km (120 mi) југозападно од Киншасе. Пројекат је започео током раних 1970-тих, кад је прва брана завршена.[21] Оригинални план је обухватао конструкцију пет брана које би имале тотални капацитет генерисане енергије од 34.500 мегавата. До данас су само две бране изграђене, то су Inga I и Инга II, са укупно четрнаест турбина.[20]

У фебруару 2005. године, Јужноафричка електрична компанија, Еском (Eskom), објавила је понуду да значајно повећа капацитет Инга хидроелектране изградњом нове хидроелектричне бране. Пројекат би донео максималну снагу од 40 GW што је дупло више од Кинеске Бране Три Кањона.[22]

Природна историја[уреди]

Садашњи ток реке Конго је формиран пре 1,5–2 милиона година током плеистоцена.[23][24]

Формирање Конга је вероватно довело до алопатричког раздвајања врста бонобо и обичне шимпанзе од њиховог најближег древног заједничког претка.[25] Бонобо је ендеман за влажне шуме у том региону, као што је и них других иконских врста попут аленског мочварног мајмуна, драјас мајмуна, водене цивете, окапија и конгоанског пауна.[26][27]

У погледу водног живота, слив реке Конго има веома високо богатство врста, и једну од највиших познатих концентрација ендемских врста.[28] До сада је скоро 700 рибљих врса описано у сливу реке Конго, а велике секције су остале виртуално не изучене.[29] Ово је далеко највиша разноликост међу афричким речним система (релативно, на друге богате системе као што су реке Нигер, Волта и Нил са око 210, 140 и 130 рибљих врста, респективно).[30] Услед тога и великих екоошких разлика између региона у сливу Конга, слив се обично дели у више екорегиона (уместо да се третира као јединствен екорегион). Међу екорегионима, само Ливингстонови водопади имају преко 300 рибљих врста, укључујући око 80 ендемских[31] док сам северозападни део (Касај слив) имва више од 200 рибљих врста, од којих је око четвртине ендемско.[32] Доминантне рибље фамилије – бар у деловима реке – су Cyprinidae (шарани, попут Labeo simpsoni), Mormyridae (слоновске рибе), Alestidae (афричке тетре), Mochokidae (сом), и Cichlidae (циклиди).[33] Међу речним староседеоцима су огромне, високо месождерне дививске тиграсте рибе. Три необичније ендемске врсте су беличасти (непигментисани) и слепи Lamprologus lethops, за кога се сматра да живи у дубинама од и до 160 m (520 ft) испод површине,[31] Heterochromis multidens, који изгледа да је сроднији са америчким циклидима него афричким циклидима,[34] и Caecobarbus geertsii, једина позната пећинска риба у централној Африци.[35] Постоје и бројне ендемске жабе и пужеви.[33][36] Неколико хидроелектричних брана је планирано да се изграде на реци, и оне могу да доведу до изумирања мноштва ендемских врста.[31]

За неколико врста корњача, и оклопљених крокодила, нилских и патуљастих крокодила је слив Конга природно станиште. Западноафричке морске краве настањују ниже делове реке.[37]

Притоке[уреди]

Изворни краци су Луалаба и Луапула.

Важније притоке:

Укупна дужина пловних путева је преко 12.000 km²

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Bossche (1990). стр. 338–339.
  2. Мала енциклопедија Просвета из 1959. наводи 4.600 km.
  3. Forbath, Peter. The River Congo (1979). стр. 6. "Not until it crosses the equator will it at last turn away from this misleading course and, describing a remarkable counter-clockwise arc first to the west and then to the southwest, flow back across the equator and on down to the Atlantic. In this the Congo is exceptional. No other major river in the world crosses the equator even once, let alone twice."
  4. Oberg, Kevin (јул 2008). „Discharge and Other Hydraulic Measurements for Characterizing the Hydraulics of Lower Congo River, July 2008” (PDF). U.S. Geological Survey. 
  5. „Monster Fish of the Congo”. National Geographic Channel. 2009. Архивирано из оригинала на датум 6. 12. 2010. 
  6. „The Congo River, by Rhett Butler July 24, 2013”. 
  7. Anderson, David (2000). „Africa's Urban Past”. 
  8. Manikongo is properly the title of the kings of Kongo; their capital was at the site of modern M'banza-Kongo, capital of Orteilus had no knowledge of the orography of Africa and draws fictitious courses for its rivers; his Congo upstream of its estuary turns sharply south, flowing through what would correspond to Angola and Botswana.
  9. Forbath, Peter. The River Congo (1977). стр. 19.
  10. James Barbot, An Abstract of a Voyage to Congo River, Or the Zair and to Cabinde in the Year 1700 (1746). James Hingston Tuckey, Narrative of an Expedition to Explore the River Zaire, Usually Called the Congo, in South Africa, in 1816 (1818). "Congo River, called Zahir or Zaire by the natives" John Purdy, Memoir, Descriptive and Explanatory, to Accompany the New Chart of the Ethiopic Or Southern Atlantic Ocean, (1822). стр. 112.
  11. Wikisource-logo.svg Cana, Frank Richardson (1911). „Congo”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica. 6 (11. изд.). Cambridge University Press. стр. 917. 
  12. The Dieppe maps of the mid-16th century show the Congo only as a minor river, while having the Nile run throughout the continent, rising in Southern Africa. The same interpretation is in essence still found in Jan Blaeu's Atlas Maior of 1660. Jacques Bellin's map of the Congo in Histoire Generale Des Voyages by Antoine François Prévost (1754) shows awareness of the river reaching further inland, to the provinces of Sundi and Pango, but has no detailed knowledge of its course.
  13. Livingstone, David (2012). Livingstone's 1871 Field Diary. A Multispectral Critical Edition. UCLA Digital Library: Los Angeles, CA. Available <http://livingstone.library.ucla.edu/1871diary/>
  14. Jeal, Tim (1973). Livingstone. New Haven, CT: Yale University Press. стр. 331—335. 
  15. Jeal (2007). стр. 188–219.
  16. Jeal, 2007 pp. 199; February 7, 1877
  17. Jeal (2007). стр. 217.
  18. Stanley, Henry M. (1988). Through the Dark Continent. Dover Publications. стр. 432pages. ISBN 978-0-486-25667-2. 
  19. See, for instance, Thierry Michel's film Congo River
  20. 20,0 20,1 Alain Nubourgh, Belgian Technical Cooperation (BTC) Archived 2 September 2011[Date mismatch] at the Wayback Machine.. Weetlogs.scilogs.be (2010-04-27). Retrieved on 2011-11-29.
  21. Showers, Kate B. (1. 9. 2011). „Electrifying Africa: An Environmental History with Policy Implications”. Geografiska Annaler: Series B, Human Geography (на језику: енглески). 93 (3): 193—221. ISSN 1468-0467. doi:10.1111/j.1468-0467.2011.00373.x. 
  22. Vasagar, Jeevan (25. 2. 2005). „Could a $50bn plan to tame this mighty river bring electricity to all of Africa?”. Nairobi. 
  23. Beadle, Leonard C. (1981). The inland waters of tropical Africa: an introduction to tropical limnology. Longman. стр. 475. ISBN 978-0-582-46341-7. Приступљено 2. 4. 2011. 
  24. Thieme, Michele L.; Abell, Robin; Burgess, Neil (5. 04. 2005). Freshwater Ecoregions of Africa and Madagascar: A Conservation Assessment. Island Press. стр. 297—. ISBN 978-1-59726-791-5.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  25. Caswell JL, Mallick S, Richter DJ, et al. (2008). „Analysis of chimpanzee history based on genome sequence alignments”. PLoS Genet. 4 (4): e1000057. PMC 2278377Слободан приступ. PMID 18421364. doi:10.1371/journal.pgen.1000057. 
  26. Kingdon, Jonathan (1997). The Kingdon Guide to African Mammals. London: Academic Press Limited. ISBN 978-0-12-408355-4. 
  27. BirdLife International (2008). Afropavo congensis. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2010.4. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 2. 5. 2011. 
  28. Dickman, Kyle (3. 11. 2009). „Evolution in the Deepest River in the World”. Science & Nature. Smithsonian Magazine. 
  29. Freshwater Ecoregions of the World (2008). Sudanic Congo – Oubangi. Archived 5 October 2011[Date mismatch] at the Wayback Machine. Accessed 2 May 2011.
  30. Winemiller, K.O.; A.A. Agostinho; É.P. Caramaschi (2008). „Fish Ecology in Tropical Streams”. Ур.: Dudgeon, D. Tropical Stream Ecology. Academic Press. стр. 107—146. ISBN 978-0-12-088449-0. 
  31. 31,0 31,1 31,2 Norlander, Britt (2009). „Rough waters: one of the world's most turbulent rivers is home to a wide array of fish species. Now, large dams are threatening their future”. Science World. Архивирано из оригинала на датум 8. 7. 2012. 
  32. Freshwater Ecoregions of the World (2008). Kasai. Archived 5 October 2011[Date mismatch] at the Wayback Machine. Accessed 2 May 2011.
  33. 33,0 33,1 Freshwater Ecoregions of the World (2008). Upper Lualaba. Archived 2011-10-05 at the Wayback Machine. Accessed 2 May 2011.
  34. Kullander, S.O. (1998). A phylogeny and classification of the South American Cichlidae (Teleostei: Perciformes). pp. 461–498 in Malabarba, L., et al. (eds.), Phylogeny and Classification of Neotropical Fishes, Porto Alegre.
  35. Proudlove, G. (2006). Subterranean fishes of the world. ISBN 978-2-9527084-0-1. 
  36. Freshwater Ecoregions of the World (2008). Lower Congo Rapids. Archived 2011-10-05 at the Wayback Machine. Accessed 2 May 2011.
  37. Powell, J. & Kouadio, A. (2008). Trichechus senegalensis. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2014.2. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 22. 9. 2014. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]