Kazaški kanat
Kazaški kanat Қазақ Хандығы Qazaq Handyǵy قازاق حاندىعى | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 1465–1848 | |||||||||
 Kazaški kanat oko 18. veka sa modernim granicama | |||||||||
| Prestonica | |||||||||
| Zajednički jezici | Kazaški jezik | ||||||||
| Religija | Islam | ||||||||
| Vlada | Monarhija | ||||||||
| Kan | |||||||||
• 1465–1480 | Janibek kan Karej kan (prvi) | ||||||||
• 1841–1847 | Kenesari kan (zadnji) | ||||||||
| Istorija | |||||||||
• Uspostavljen | 1465 | ||||||||
• Ukinut | 1848 | ||||||||
| Populacija | |||||||||
• 1800 | 2,5 milion | ||||||||
| |||||||||
| Danas deo | |||||||||
Kazaški kanat, (kaz. Қазақ Хандығы, Qazaq Handyǵy, قازاق حاندىعى) bio je naslednik Zlatne Horde koja je postojala od 15. do 19. veka, smeštene uglavnom na teritoriji današnje Republike Kazahstan. Na svom vrhuncu, hanat je vladao i proširio svoje teritorije na istočnu Kumaniju (današnji Zapadni Kazahstan), na veći deo Uzbekistana, Karakalpakstan i reke Sir Darje sa vojnom konfrontacijom sve do Astrahana i provincije Horasan, koje su sada u Rusiji i Iranu, respektivno. Kanat se takođe pružao potporu ropstvu, i vršio racije u susednim zemljama Rusije i Centralne Azije, a kasnije je oslabljen serijom invazija Ojrata i Džungara. To je rezultiralo propadanjem i daljim raspadom na tri žuza, koji su postepeno izgubili suverenitet i bili su pripojeni rastućem Ruskom carstvu. Njegovo osnivanje označilo je početak kazahstanske državnosti,[1] čija je 550. godišnjica proslavljena 2015. godine.[2]
Istorija
[уреди | уреди извор]
Godine 1227, unutar Zlatne horde[3][4][5] formirana je u stepi prakazahstanska država, koja je bila Bela horda.[6][7][8] Nakon odvajanja od Zlatne Horde 1361. godine, Bela Horda je na određeno vreme postala nezavisna država, ponekad se udružujući sa Plavom Hordom[9][10] kako bi ponovo uspostavila Zlatnu Hordu. Međutim, nakon smrti hana Zlatne Horde, Barak kana 1428. godine,[11][12][13] Zlatna Horda je postala fragmentisana, a sama Bela Horda je podeljena na Uzbekistanski kanat i Nogajsku hordu (potomke vladajućih mongolskih plemena), preostala zemlja je podeljena između Mustafe kana na jugu i Mohameda kana na severu. Uzbekistanskim kanatom, koji je dominirao većim delom današnjeg Kazahstana, vladao je Abul-Kajr kan[14][15][16] koji je bio jedan od zaverenika u ubistvu Barak kana. Pod vođstvom Abul-Kajr kana, Uzbekistanski kanat je postao korumpirana, nestabilna i slaba država koja se često bavila unutrašnjim problemima. Da stvar bude gora, Ojrati su vršili prepade na sam kanat. Oni su pustošili nomadska naselja, i veći gradovi su bivali pljačkani i oštećeni, uz propratne masakre civilnog življa. Mir je sklopljen 1457. godine između Uzbeka i Ojrata, nakon što je Abul-Kajr kan pretrpeo težak poraz, zbog kojeg je izgubio reputaciju među Uzbecima.
Formiranje
[уреди | уреди извор]
Formiranje Kazaškog kanata započelo je 1459. godine, kada je nekoliko uzbekistanskih plemena mongolskog porekla nezadovoljnih vladavinom Abul-Kajra, na čelu sa dva sina Barak kana, Janibekom i Kerejom, prebeglo iz Uzbeškog kanata u slučaju poznatom kao Velika seoba. Dvoje braće je predvodilo nomade prema Mogulistanu, na kraju se naselivši i uspostavivši nezavisnu državu. Kan Mogulistana ujedinio se sa njima nudeći im podršku protiv njihovih protivnika. Oko 200.000 nomada pridružilo se pokretu Janibek i Kerej kana, koji je imao ogromnu moć i uticaj, što je izazvalo zabrinutost Abul-Kajra. Novi kanat je ubrzo postao zaštitna država između Mogulistana i Uzbekistanskog kanata. Iako se Janibek i Kerej kan smatraju vladarima osnivačima Kazahstanskog kanata, Janibek kan je taj koji je u početku imao veći deo moći. Nestrpljiv da oslobodi svoju zemlju od Abul Kajr kana, Janibek je napao Uzbekistanski kanat 1468. godine, otpočinjući Kazahstanski rata za nezavisnost.[17][18] Abul Kajr je, kao odgovor, pokrenuo kampanju protiv Kazaha, ali je umro na putu za Zetisu. Nakon smrti Kerej kana 1473/4 Janibek kan je postao jedini vladar.
Rane godine Kazahstanskog kanata obeležile su borbe za kontrolu nad stepom protiv Abul-Kajrovog unuka, Muhameda Šajbanija. Godine 1470, Kazahstanci su porazili Šajbanija kod grada Jasija (današnji Turkistan), primoravši Uzbeke da se povuku na jug u Samarkand i Buharu.
Godine 1480, Karejov sin Burunduk je postao kan. Tokom njegove vladavine, Kazahstanci su uspeli da sakupe vojsku od 50.000 gazija i da više puta poraze snage Muhameda Šajbanija duž reke Sir Darje. Tokom njegove vladavine, Uzbeci su 1500. godine zaključili mir sa Kazahstanima, dajući tako sve bivše zemlje Uzbekistanskog kanata na severu Sir Darje Kazahstanskom kanatu.
U pogledu ovih događaja, Kajdar Duglati iz 16. veka u svom Tariki Rašidu izveštava:[19]
U to vreme, Abulkajr Kan je imao punu vlast u Dašti-Kipčaku. On je bio u ratu sa sultanima od Džudžija; dok su Jani Beg Kan i Karaj Kan pobegli pred njim u Mogulistan. Isan Buga Khan ih je primio sa velikom čašću i predao im Kuzi Baši, koji se nalazi blizu Čua, na zapadnoj granici Mogulistana, gde su živeli u miru i zadovoljstvu. Nakon smrti Abulkajr Kana, Ulus Uzbeka je zapao u pometnju, a među njima su se pojavile stalne svađe. Većina njih pristupila je partiji Karaj Kana i Jani Beg Kana. Imali su oko 200.000 ljudi i dobili su ime Uzbeg-Kazak. Kazaški sultani počeli su da vladaju 870. godine [1465–1466] (ali Bog zna najbolje), i nastavili su da uživaju apsolutnu vlast u većem delu Uzbekistana, sve do 940. [1533–1534].
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ „Kazakh Khanate – 550th anniversary”. e-history.kz. Архивирано из оригинала 29. 10. 2019. г. Приступљено 07. 09. 2020.
- ^ „Kazakhstan to Celebrate 550th Kazakh Statehood Anniversary in 2015”. Astana Times.
- ^ „The History and Culture of the Golden Horde (Room 6)”. The State Hermitage Museum, Sankt Petersburg. Приступљено 21. 3. 2020.
- ^ Perrie, Maureen, ур. (2006). The Cambridge History of Russia: Volume 1, From Early Rus' to 1689. Cambridge University Press. стр. 130. ISBN 978-0-521-81227-6.
- ^ „Golden Horde”. Encyclopædia Britannica. 2007. „Also called Kipchak Khanate Russian designation for Juchi's Ulus, the western part of the Mongol Empire, which flourished from the mid-13th century to the end of the 14th century. The people of the Golden Horde were mainly a mixture of Turkic and Uralic peoples and Sarmatians & Scythians and, to a lesser extent, Mongols, with the latter generally constituting the aristocracy. Distinguish the Kipchak Khanate from the earlier Cuman-Kipchak confederation in the same region that had previously held sway, before its conquest by the Mongols.”
- ^ „Far East Kingdoms”. Архивирано из оригинала 20. 11. 2008. г. Приступљено 07. 07. 2023.
- ^ Edward L. Keenan, Encyclopedia Americana article
- ^ B.D. Grekov and A.Y. Yakubovski "The Golden Horde and its Downfall"
- ^ В. Л. Егоров. Историческая география Золотой Орды. М.,1985.; А. П. Григорьев. Золотоордынские ханы 60-70-х гг. XIV века: Хронология правлений //«Историография и источниковедение стран Азии и Африки», вып VII. Л., 1983.; Белая Орда // БСЭ. Т.3. Данную точку зрения разделяют М. Г. Сафаргалиев, Г. А. Фёдоров-Давыдов, Т. И. Султанов.
- ^ Никоновская летопись. Цит. по: Ускенбай К. Улусы первых Джучидов. Проблема терминов Ак-Орда и Кок-Орда // Тюркологический сборник. 2005: Тюркские народы России и Великой степи.
- ^ „Barak khan · Prominent figures”. Kazakhstan History portal (на језику: енглески). Приступљено 18. 6. 2018.
- ^ Gaev 2002: 10-15, 53; Sagdeeva 2005: 5, 42, 71; Počekaev 2010a: 155-156, 372; May 2018: 302, 304; for the primary sources, see Judin 1992, Tizengauzen 2006, Vohidov 2006.
- ^ Olcott, Martha Brill (1987). The Kazakhs (на језику: енглески). Hoover Press. стр. 8. ISBN 9780817993535.
- ^ DeWeese, Devin A. (1994) Islamization and native religion in the Golden Horde: Baba Tükles and conversion to Islam in historical and epic tradition Pennsylvania State University Press, University Park, Pa., p. 345, ISBN 0-271-01072-X
- ^ Bregel, Yuri (1982). „Abu'l-Kayr Khan”. Encyclopædia Iranica. 1. London; Boston: Routledge & Kegan Paul. стр. 331—332. Приступљено 2008-10-22.
- ^ Noelle, Christine (1997) State and Tribe in Nineteenth-Century Afghanistan: The Reign of Amir Dost Muhammad Khan (1826–1863) Curzon, Richmond, Surrey, UK, p. 65, ISBN 0-7007-0629-1
- ^ Brill Olcott, Martha (1995). The Kazakhs (2nd изд.). Stanford, California: Hoover Institution Press. стр. 8—9. ISBN 0-8179-9351-7.
- ^ Bakhytzhanuly Karibayev, Bereket; Kalamkas Seidalykizi, Kazybekova (октобар 2016). „PROBLEMS OF KAZAKH KHANATE FORMATION” (PDF). International Scientific and Practical Conference "WORLD SCIENCE". 4: 48, 49 — преко https://ws-conference.com.
- ^ Kenzheakhmet Nurlan (2013). The Qazaq Khanate as Documented in Ming Dynasty Sources. стр. 140.
Literatura
[уреди | уреди извор]- The Cambridge World Prehistory. University of Cambridge. jun 2014. ISBN 9780521119931.
- Chechushkov, Igor V.; Usmanova, Emma R.; Kosintsev, Pavel A. (1. 8. 2020). „Early evidence for horse utilization in the Eurasian steppes and the case of the Novoil’inovskiy 2 Cemetery in Kazakhstan”. Journal of Archaeological Science: Reports (на језику: енглески). 32: 102420. ISSN 2352-409X. doi:10.1016/j.jasrep.2020.102420.
- Millward, James A. (2007), Eurasian crossroads: a history of Xinjiang, Columbia University Press, стр. 45—47, ISBN 0-231-13924-1
- „Russian Scientists Have Discovered the Most Ancient Evidence of Horsemanship in the Bronze Age - South Ural State University”. www.susu.ru. Приступљено 18. 7. 2020.
- „The most ancient evidence of horsemanship in the bronze age”. phys.org (на језику: енглески). Приступљено 18. 7. 2020.
- Bosworth, C. E., The New Islamic Dynasties, New York, 1996.
- Gaev, A. G., "Genealogija i hronologija Džučidov," Numizmatičeskij sbornik 3 (2002) 9-55.
- Howorth, H. H., History of the Mongols from the 9th to the 19th Century. Part II.1. London, 1880.
- Judin, V. P., Utemiš-hadži, Čingiz-name, Alma-Ata, 1992.
- May, T., The Mongol Empire, Edinburgh, 2018.
- Počekaev, R. J., Cari ordynskie: Biografii hanov i pravitelej Zolotoj Ordy. Saint Petersburg, 2010a.
- Sabitov, Ž. M., Genealogija "Tore", Astana, 2008.
- Sagdeeva, R. Z., Serebrjannye monety hanov Zolotoj Ordy, Moscow, 2005.
- Tizengauzen, V. G. (trans.), Sbornik materialov otnosjaščihsja k istorii Zolotoj Ordy. Izvlečenija iz persidskih sočinenii, republished as Istorija Kazahstana v persidskih istočnikah. 4. Almaty, 2006.
- Vohidov, Š. H. (trans.), Istorija Kazahstana v persidskih istočnikah. 3. Muʿizz al-ansāb. Almaty, 2006.
- „Средневековые исторические источники востока и запада” [Medieval historical sources east and west] (на језику: руски). 1969. Приступљено 2. 2. 2019.
- „Kerei khan”. Atababa. Архивирано из оригинала 5. 10. 2016. г. Приступљено 2. 2. 2019.
- „Establishment of the Kazakh Khanate”. QAZAQSTAN TARIHY. 30. 12. 2016. Приступљено 2. 2. 2019.
- Kundakbayeva, Zhanat (31. 10. 2017). The History of Kazakhstan from the Earliest Period to the Present time, Volume 1.
Reference
[уреди | уреди извор]Spoljašnje veze
[уреди | уреди извор]
- Curtis, Glenn E. „Russian Control”. Kazakstan: A Country Study. GPO for the Library of Congress. Приступљено 19. 2. 2011.
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
