Lustra

С Википедије, слободне енциклопедије
Lustra
Izbočene krljušti kolubridne zmije (Nerodia fasciata)

Lustra ili krljušt predstavlja narodni termin za pločice koje prekrivaju kožu ribe, dok je stručni naziv ljuska. U većini bioloških nomenklatura, krljušt (grčki λεπίς lepis, latinski squama) mala je kruta ploča koja raste iz kože životinje da bi joj se pružila zaštita. Kod vrsta lepidopterana (leptiri i moljci), ljuske su ploče na površini krila insekata i pružaju obojenje. Krljušti su prilično česte i razvijale su se više puta kroz konvergentnu evoluciju, sa različitim strukturama i funkcijama.

Krljušti se generalno klasifikuju kao deo integumentarnog sistema. Postoje različite vrste krljušti prema obliku i klasi životinje.

Riblje krljušti[уреди | уреди извор]

Riblje krljušti su dermalnog porekla, specifično mezodermnot. Ova činjenica ih paleontološki razlikuje od krljušti gmizavaca. Genetski, isti geni koji su uključeni u razvoj zuba i dlaka kod sisara, takođe su uključeni u razvoj krljušti.[1]

Riblje krljušti su dermalno izvedene, posebno u mezodermu. Ova činjenica ih paleontološki razlikuje od krljušti reptila. Genetski, isti geni uključeni u razvoj zuba i dlake kod sisara takođe su uključeni u razvoj ljuske.[2]

Kozmoidne krljušti[уреди | уреди извор]

Prave kosmoidne krljušti mogu se naći samo na pripadnicima klade Sarcopterygian. Unutrašnji sloj krljušti je napravljen od lamelarne kosti. Povrh toga leži sloj sunđeraste ili vaskularne kosti, a zatim sloj materijala sličnog dentinu koji se zove kosmin. Gornja površina je keratin. Celakant ima modifikovane kosmoidne ljuske kojima nedostaje kosmin i tanje su od pravih kosmoidnih ljuski.

Ganoidne krljušti[уреди | уреди извор]

Ganoidne ljuske se mogu naći na garovima (familija Lepisosteidae), bičirima i trstikama (porodica Polypteridae). Ganoidne ljuske su slične kosmoidnim ljuskama, ali sloj ganoina leži preko kosminskog sloja i ispod emajla. Ganoidne krljušti su u obliku dijamanta, sjajne i tvrde. Unutar ganoina nalaze se jedinjenja gvanina, iridescentni derivati gvanina koji se nalaze u molekulu DNK.[3] Iridescentno svojstvo ovih hemikalija daje ganoinu sjaj.

Plakoidne krljušti[уреди | уреди извор]

Plakoidne krljušti nalaze se na hrskavičnim ribama, uključujući ajkule i raže. Ove krljušti, koje se nazivaju i zubci, slične su po strukturi zubima i imaju jednu srednju i dve bočne bodlje. Preci savremenih riba sa čeljustima, ostrakodermi bez čeljusti i kasnije plakodermi sa čeljustima, možda su imali ljuske sa svojstvima plakoidnih i ganoidnih ljuski.

Leptoidne krljušti[уреди | уреди извор]

Leptoidne krljušti nalaze se na koštanim ribama višeg reda. Kako rastu, dodaju koncentrične slojeve. One su raspoređene tako da se preklapaju u pravcu od glave do repa, poput crepova, omogućavajući glađi protok vode preko tela i na taj način smanjuju otpor.[4] Dolaze u dva oblika:

  • Cikloidne ljuske imaju glatku spoljnu ivicu i najčešće su kod riba sa mekim zracima peraja, kao što su losos i šaran.
  • Ktenoidne ljuske imaju nazubljenu spoljnu ivicu i obično se nalaze na ribama sa bodljikavim zracima, kao što su bas i Pomoxis.

Reptilske krljušti[уреди | уреди извор]

Svetlo obojene krljušti na gekonu zlatne prašine

Vrste krljušti reptila uključuju: cikloidnu, granularnu (koje izgleda kvrgavo) i kobičastu (koje imaju središnji greben). Krljušti se obično razlikuju po veličini, čvršće, veće ljuske pokrivaju delove koji su često izloženi fizičkom stresu (obično stopala, rep i glava), dok su male ljuske oko zglobova radi fleksibilnosti. Većina zmija ima izuzetno široke ljuske na stomaku, a svaka ljuska pokriva stomak sa jedne strane na drugu.

Krljušti svih gmizavaca imaju epidermalnu komponentu (ono što se vidi na površini), ali mnogi gmizavci, kao što su krokodili i kornjače, imaju osteoderme u osnovi epidermalne ljuske. Takve ljuske se pravilnije nazivaju skutima. Zmije, tuatare i mnogi gušteri nemaju osteoderme. Sve reptilske ljuske imaju dermalnu papilu koja leži ispod epidermalnog dela, i tu se formiraju osteodermi, ako su prisutni.

Ptičije krljušti[уреди | уреди извор]

Lustre na kandžama Stelerovog morskog orla (Haliaeetus pelagicus)

Ptičije ljuske nalaze se uglavnom na prstima i metatarzusu, ali se kod nekih ptica mogu naći i dalje na gležnju. Smatralo se da su krljušti ptica homologne onima reptila,[5] ali se sada postoje dokazi da su evoluirale nezavisno, budući da su degenerisano perje.[6][7]

Sisarske krljušti[уреди | уреди извор]

Indijski ljuskavac prekriven krljuštima

Primer ljuskavog sisara je pangolin. Njegove ljuske su napravljene od keratina i služe za zaštitu, slično oklopu armadila. Oni su konvergentno evoluirali, jer nisu povezani sa udaljenim precima sisara sličnim reptilima (pošto su terapsidi izgubili ljuske), osim što koriste sličan gen.

S druge strane, mošusni pacov-kengur ima ljuske na nogama i repu.[8] Precizna priroda njegovih navodnih krljušti nije detaljno proučavana, ali izgleda da se strukturno razlikuju od krljušti pangolina.

Anomaluri takođe imaju ljuske na donjoj strani repa.[9]

Epidermalno tkivo jastučića stopala kod većine vrsta sisara upoređeno je sa krljuštima drugih kičmenjaka. One verovatno potiču iz procesa kornifikacije ili kržljavog krzna, slično kao što su ptičije krljušti nastale od zakržljalog perja.[10]

Ljuske člankonožaca[уреди | уреди извор]

[[File:Luna moth scales.jpg|thumb|Ljuske na luna moljcu] (Actias luna)

Leptiri i moljci - red Lepidoptera (grčki „krljušno-krilati”) - imaju opnasta krila prekrivena nježnim, praškastim ljuskama, koje su modifikovane čekinje. Svaka ljuska sastoji se od niza sitnih naslaganih pločica organskog materijala. Leptiri imaju tendenciju da imaju široke i spljoštene ljuske, dok su kod moljaca obično uže i više nalik dlakama. Ljuske su obično pigmentirane, ali neke vrste ljuski su metalične, ili prelivne, bez pigmenata; budući da je debljina trombocita istog reda kao i talasna dužina vidljive svetlosti, ploče dovode do strukturne obojenosti i iridescencije kroz fizički fenomen opisan kao tankoslojna optika. Najčešća boja proizvedena na ovaj način je plava, kao što su Morpho leptiri. Druge boje se mogu videti na moljcu zalaska sunca.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Sharpe, P. T. (2001). „Fish scale development: Hair today, teeth and scales yesterday?”. Current Biology. 11 (18): R751—R752. PMID 11566120. doi:10.1016/S0960-9822(01)00438-9. 
  2. ^ Sharpe PT (септембар 2001). „Fish scale development: Hair today, teeth and scales yesterday?”. Current Biology. 11 (18): R751—2. PMID 11566120. S2CID 18868124. doi:10.1016/S0960-9822(01)00438-9Слободан приступ. 
  3. ^ Levy-Lior A, Pokroy B, Levavi-Sivan B, Leiserowitz L, Weiner S, Addadi L (2008). „Biogenic guanine crystals from the skin of fish may be designed to enhance light reflectance”. Crystal Growth & Design. 8 (2). стр. 507—511. doi:10.1021/cg0704753. 
  4. ^ Ballard, Bonnie; Cheek, Ryan (2. 7. 2016). Exotic Animal Medicine for the Veterinary Technician. John Wiley & Sons. ISBN 978-1-118-92421-1. 
  5. ^ Lucas, Alfred M. (1972). Avian Anatomy - integument. East Lansing, Michigan, USA: USDA Avian Anatomy Project, Michigan State University. стр. 67, 344, 394—601. 
  6. ^ Zheng X, Zhou Z, Wang X, Zhang F, Zhang X, Wang Y, Wei G, Wang S, Xu X (март 2013). „Hind wings in Basal birds and the evolution of leg feathers”. Science. 339 (6125): 1309—12. Bibcode:2013Sci...339.1309Z. PMID 23493711. S2CID 206544531. doi:10.1126/science.1228753. 
  7. ^ Sawyer RH, Knapp LW (август 2003). „Avian skin development and the evolutionary origin of feathers”. Journal of Experimental Zoology Part B: Molecular and Developmental Evolution. 298 (1): 57—72. PMID 12949769. doi:10.1002/jez.b.26. 
  8. ^ „Musky Rat Kangaroo”. Rainforest-Australia.com. Архивирано из оригинала на датум 2013-10-30. Приступљено 2014-03-08. 
  9. ^ Fleming T, Macdonald D, ур. (1984). The Encyclopedia of Mammals. New York: Facts on File. стр. 632. ISBN 0-87196-871-1. 
  10. ^ Spearman, Richard Ian Campbell (1973). The integument: a textbook of skin biologyНеопходна слободна регистрација. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-20048-6. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]