Međunarodna Panevropska unija
Međunarodna Panevropska unija, takođe i Panevropski pokret, najstariji je pokret za ujedinjenjem Evrope koji je 1922. godine pokrenuo grof Ričard von Kalergi. On je analizirao prilike u svetskoj politici nakon Prvoga svetskog rata i zauzeo se za ujedinjenje Evrope. Verovao je da je ujedinjena Evropa jedini put kojim se može sprečiti nastanak novog rata na njenom tlu i očuvati njenu istorijsku uloga među sve snažnijim vanevropskim silama.
Panevropska unija je od početka bila antikomunistički orijentisana; nakon širenja fašističkih i nacističkih ideja Ričard von Kalergi odbija mogućnost saradnje u ujedinjenju Evrope kako ga misli provesti Adolf Hitler - zato mora iz Austrije emigrirati u Francusku, a nakon toga i u Sjedinjene Američke Države.[1]
Krajem Drugog svetskog rata, pokret je nastavio snažno delovati, zahtevajući osnivanje Evropske skupštine, u koju će ulaziti zastupnici iz nacionalnih parlamenata. Za razliku od drugih sličnih pokreta, Panevropska unija se zalagala za ujedinjenje cele Evrope (u kojoj međutim nema mesta za totalitarne režime), a protiv zatvaranja u klub bogatih zapadnoevropskih zemalja.
U istorijskom govoru gde se Vinston Čerčil 1946. godine založio za "Ujedinjenje Europske Države", izrekom se i uz najveće pohvale spominje Ričard von Kalergija i rad Panevropske unije.[2]
Zahvaljujući radu Panevropske unije, 1947. godine nastaje Evropska parlamentarna unija - nominalno privatna organizacija sastavljena od članova parlamenata različitih zemalja, koja je promovisala ideju zajedničkoga evropskoga tržišta, i bliske međunarodne saradnje demokratskih evropskih zemalja - koja predstavlja preteču Veća Evrope osnovanog 1950. godine. Veće Evrope je 1950.-ih godina osnovano na onakvim načelima i onakvim ciljevima kakve je između dva svetska rata bila zacrtala Panevropska unija; to vredi naročito za (Evropsku) Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda iz 1950. godine do danas, temeljni akt na kojem počivaju evropske asocijacije.[3]
Osim jedinstva Evrope, Panevropska unijapromoviše poštovanje načela supsidijarnosti, a pod krilaticom "grčka mudrost, rimsko pravo i hršćanska vera" obuhvata tri temeljne odrednice zajedničkoga evropskoga identiteta, u kojem su podjednako učestvovali grčka filozofija, i rimska pravna tekovina hrišćanski humanizam. Panveropska unija se zalaže za Evropu kao jedinstveni prostor zasnovan na pravu naroda na samoodređenje, pravu narodnih grupa na slobodan razvoj i na ljudskim pravima svakog pojedinca; te kao prostor koji obuhvata zemlje zajedničkog evropskog nasleđa do granica do kojih se poštuju sloboda i demokratija.[4]
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ Kövics, E.; Boros-Kazai, Mary (1979). „Coudenhove-Kalergi's Pan-Europe Movement on the Questions of International Politics during the 1920s”. Acta Historica Academiae Scientiarum Hungaricae. 25 (3/4): 233—266. ISSN 0001-5849.
- ^ Gehler, Michael; Kaiser, Wolfram; Wohnout, Helmut (2001). Christdemokratie in Europa im 20. Jahrhundert. Historische Forschungen. Wien: Böhlau. ISBN 978-3-205-99360-5.
- ^ Salmon, Trevor C.; Nicoll, William, ур. (1997). Building European Union: a documentary history and analysis. Manchester: Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-4446-5.
- ^ Vaughan, Richard (1979). Twentieth-century Europe: paths to unity. London: Helm. ISBN 978-0-06-497172-0.