NGC 5128

С Википедије, слободне енциклопедије
NGC 5128
Centaurus A.jpg
Подаци посматрања (J2000.0 епоха)
СазвежђеКентаур
Ректасцензија13h 25m 29,0s[1]
Деклинација- 43° 0" 58'[1]
Црвени помак0,00183[2]
Хелиоцентрична радијална брзина548 km/s[2][1]
Удаљеност3,941 Mpc[3][4][5][6][7][8]
Привидна величина (V)6,6[9][10]
Врсталентикуларна галаксија
Величина25,70' x 20,0'[1]
Позициони угао (V)35°
Фотографска магнитуда
(Б филтер)
7,6
Познате карактеристикеNGC 5128,[1] Arp 153,[1] PGC 46957,[1] 4U 1322–42,[11] Caldwell 77
Остале ознаке
ESO 270-9, MCG -7-28-1, ARP 153, IRAS 13225-4245, AM 1322-424, PRC C-45, Centaurus A, PGC 46957
Види још: Галаксија, Списак галаксија

NGC 5128 је лентикуларна галаксија у сазвежђу Кентаур која се налази на NGC листи објеката дубоког неба. Деклинација објекта је - 43° 0' 58" а ректасцензија 13h 25m 29,0s. Привидна величина (магнитуда) објекта NGC 5128 износи 6,6 а фотографска магнитуда 7,6. Налази се на удаљености од 3,941 милиона парсека од Сунца. NGC 5128 је још познат и под ознакама ESO 270-9, MCG -7-28-1, ARP 153, IRAS 13225-4245, AM 1322-424, PRC C-45, Centaurus A, PGC 46957.

NGC 5128 је открио 1826. шкотски астроном Џејмс Данлоп из свог дома у Парамати, у Новом Јужном Велсу, Аустралија. У литератури постоји значајна дебата у вези са основним својствима галаксије као што су њен Хаблов тип (лентикуларна галаксија или џиновска елиптична галаксија)[12] и удаљеност (10–16 милиона светлосних година).[4][5][6][7][8] NGC 5128 је једна од радио-галаксија најближих Земљи, тако да су њено активно галактичко језгро опширно проучавали професионални астрономи.[13] Галаксија је такође пета најсјајнија на небу,[13] што је чини идеалном метом за аматерску астрономију.[14] Видљиво је само са јужне хемисфере и ниских северних географских ширина.

У центру галаксије налази се супермасивна црна рупа са масом од 55 милиона соларних маса,[15] која избацује релативистички млаз који је одговоран за емисије у рендгенским и радио таласним дужинама. Праћењем радио-осматрања млаза раздвојених за једну деценију, астрономи су утврдили да се унутрашњи делови млаза крећу са око половине брзине светлости. Рендгенски зраци се производе све даље док се млаз судара са околним гасовима, што резултира стварањем високо енергетских честица. Рендгенски млазови Кентаура А дуги су хиљаде светлосних година, док су радио млазови дуги преко милион светлосних година.[16]

Као и у другим галаксијама са праском звезда, сумња се да је галактички судар одговоран за интензиван прасак формирања звезда. Модели сугеришу да је Кентаур А била велика елиптична галаксија која се сударила са мањом спиралном галаксијом, са којом ће се на крају спојити.[17] Из тог разлога, галаксија је годинама била од посебног интереса за астрономе. Док су судари спиралних галаксија релативно чести, ефекти судара између елиптичне и спиралне галаксије нису у потпуности схваћени.[18]

Историја посматрања[уреди | уреди извор]

NGC 5128 је 29. априла 1826. открио Џејмс Данлоп током истраживања у опсерваторији Парамата.[19][20]

Године 1847, Џон Хершел је описао галаксију као „две полуовалне елиптично обликоване маглине које изгледају као да су пресечене и раздвојене широком нејасном траком паралелном већој оси маглине, у чијој средини се налази слаба трака светлости паралелна са странама реза.“[21]

Године 1949, Џон Гетенби Болтон, Брус Сли и Гордон Стенли локализовали су NGC 5128 као један од првих екстрагалактичких радио извора.[22] Пет година касније, Валтер Баде и Рудолф Минковски су сугерисали да је необична структура резултат спајања џиновске елиптичне галаксије и мале спиралне галаксије.[23] Прва детекција рендгенских зрака, коришћењем сондажне ракете, обављена је 1970. године.[24] У периоду 1975–1976. емисије гама зрака из Кентаура А посматране су атмосферском Черенковљевом техником.[25]

Ајнштајнова опсерваторија је 1979. године открила рендгенски млаз који излази из језгра.[26] Десет година касније, младе плаве звезде пронађене су дуж централног појаса прашине са свемирским телескопом Хабл.[27]

Рендгенска опсерваторија Чандра идентификовала је 1999. више од 200 нових тачака.[28] Други свемирски телескоп, Спицер свемирски телескоп, пронашао је структуру прашине у облику паралелограма на скоро инфрацрвеним снимцима Кентаура А 2006. године.[29]

Доказе о гама емисијама са веома високом енергијом (више од 100 GeV) детектовала је Х.Е.С.С Опсерваторија у Намибији 2009. године.[30]

Следеће године, Кентаур А је идентификован као извор космичких зрака највеће енергије, након година посматрања опсерваторије Пјер Оже.[31]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е „NASA/IPAC Extragalactic Database”. Results for Centaurus A. Приступљено 6. 12. 2006. 
  2. ^ а б SIMBAD база података, Стразбуршки центар астрономских података (CDS), Стразбур
  3. ^ NASA/IPAC вангалактичка база података - NED, JPL, Caltech, Калифорнија http://nedwww.ipac.caltech.edu/
  4. ^ а б J. L. Tonry; A. Dressler; J. P. Blakeslee; E. A. Ajhar; et al. (2001). „The SBF Survey of Galaxy Distances. IV. SBF Magnitudes, Colors, and Distances”. Astrophysical Journal. 546 (2): 681—693. Bibcode:2001ApJ...546..681T. S2CID 17628238. arXiv:astro-ph/0011223Слободан приступ. doi:10.1086/318301. 
  5. ^ а б „Distance Results for NGC 5128”. NASA/IPAC Extragalactic Database. Приступљено 26. 4. 2010. 
  6. ^ а б Ferrarese Laura; Mould Jeremy R.; Stetson Peter B.; Tonry John L.; et al. (2007). „The Discovery of Cepheids and a Distance to NGC 5128”. Astrophysical Journal. 654 (1): 186—218. Bibcode:2007ApJ...654..186F. S2CID 17895798. arXiv:astro-ph/0605707Слободан приступ. doi:10.1086/506612. 
  7. ^ а б Majaess, D. (2010). „The Cepheids of Centaurus A (NGC 5128) and Implications for H0”. Acta Astronomica. 60 (2): 121. Bibcode:2010AcA....60..121M. arXiv:1006.2458Слободан приступ. 
  8. ^ а б Harris, Gretchen L. H.; Rejkuba, Marina; Harris, William E. (2010). „The Distance to NGC 5128 (Centaurus A)”. Publications of the Astronomical Society of Australia. 27 (4): 457—462. Bibcode:2010PASA...27..457H. S2CID 16912328. arXiv:0911.3180Слободан приступ. doi:10.1071/AS09061. 
  9. ^ „NAME Centaurus A”. SIMBAD. Centre de données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 29. 11. 2009. 
  10. ^ Armando, Gil de Paz; Boissier; Madore; Seibert; Boselli; et al. (2007). „The GALEX Ultraviolet Atlas of Nearby Galaxies”. Astrophysical Journal Supplement. 173 (2): 185—255. Bibcode:2007ApJS..173..185G. S2CID 119085482. arXiv:astro-ph/0606440Слободан приступ. doi:10.1086/516636. 
  11. ^ „UHURU4 – Uhuru Fourth (4U) Catalog”. heasarc.gsfc.nasa.gov. 
  12. ^ Harris, Gretchen L. H. (2010). „NGC 5128: The Giant Beneath”. Publications of the Astronomical Society of Australia. 27 (4): 475—481. Bibcode:2010PASA...27..475H. S2CID 118604663. arXiv:1004.4907Слободан приступ. doi:10.1071/AS09063. 
  13. ^ а б F. P. Israel (1998). „Centaurus A – NGC 5128”. Astronomy and Astrophysics Review. 8 (4): 237—278. Bibcode:1998A&ARv...8..237I. S2CID 18353347. arXiv:astro-ph/9811051Слободан приступ. doi:10.1007/s001590050011. 
  14. ^ D. J. Eicher (1988). The Universe from Your BackyardНеопходна слободна регистрација. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-36299-3. 
  15. ^ „Radio Telescopes Capture Best-Ever Snapshot of Black Hole Jets”. NASA. Приступљено 2. 10. 2012. 
  16. ^ Nemiroff, R.; Bonnell, J., ур. (13. 4. 2011). „Centaurus Radio Jets Rising”. Astronomy Picture of the Day. NASA. Приступљено 16. 4. 2011. 
  17. ^ Quillen, A. C.; Brookes, M. H.; Keene, J.; Stern, D.; Lawrence, C. R.; Werner, M. W. (2006). „Spitzer Observations of the Dusty Warped Disk of Centaurus A”. Astrophysical Journal. 645 (2): 1092—1101. Bibcode:2006ApJ...645.1092Q. S2CID 18443587. arXiv:astro-ph/0601135Слободан приступ. doi:10.1086/504418. 
  18. ^ „Radio galaxy Centaurus A”. European Southern Observatory (ESO). 8. 2. 2000. 
  19. ^ Peter Robertson; Glen Cozens; Wayne Orchiston; Bruce Slee; Harry Wendt (1. 1. 2010). „Early Australian Optical and Radio Observations of Centaurus A”. Publications of the Astronomical Society of Australia. 27 (4): 402—430. Bibcode:2010PASA...27..402R. ISSN 1323-3580. S2CID 54580482. arXiv:1012.5137Слободан приступ. doi:10.1071/AS09071. 
  20. ^ Dunlop, James (1828). „A catalogue of nebulæ and clusters of stars in the southern hemisphere, observed at Paramatta in New South Wales, …”. Philosophical Transactions of the Royal Society of London. 118: 113—151. doi:10.1098/rstl.1828.0010Слободан приступ.  Centaurus A is listed on p. 138 as entry number 482. A sketch of Centaurus A appears as Fig. 20 on the plate between pages 114 and 115.
  21. ^ John Herschel (1849). „Outlines of Astronomy”: 602. 
  22. ^ J. G. Bolton; G. J. Stanley; O. B. Slee (1949). „Positions of Three Discrete Sources of Galactic Radio-Frequency Radiation”. Nature. 164 (4159): 101—102. Bibcode:1949Natur.164..101B. S2CID 4073162. doi:10.1038/164101b0. 
  23. ^ Baade, W.; Minkowski, R. (1. 1. 1954). „On the Identification of Radio Sources.”. Astrophysical Journal. 119: 215. Bibcode:1954ApJ...119..215B. doi:10.1086/145813 — преко NASA ADS. 
  24. ^ C. S. Bowyer; M. Lampton; J. Mack; F. de Mendonca (1970). „Detection of X-Ray Emission from 3C 273 and NGC 5128”. Astrophysical Journal. 161: L1. Bibcode:1970ApJ...161L...1B. doi:10.1086/180559. 
  25. ^ Grindlay, J. E.; Helmken, H. F.; Brown, R. H.; Davis, J.; Allen, L. R. (1. 4. 1975). „Evidence for the detection of gamma rays from Centaurus A at gamma-ray energies above 300 GeV”. Astrophysical Journal Letters. 197: L9—L12NASA ADS. Bibcode:1975ApJ...197L...9G. doi:10.1086/181764. 
  26. ^ E. J. Schreier; E. Feigelson; J. Delvaille; R. Giacconi; D. A. Schwartz (1979). „EINSTEIN Observations of The X-Ray Structure of Centaurus A: Evidence For The Radio-Lobe Energy Source”. Astrophysical Journal, Part 2. 234: 39—43. Bibcode:1979ApJ...234L..39S. doi:10.1086/183105. 
  27. ^ „HubbleSite – NewsCenter – Hubble Provides Multiple Views of How to Feed a Black Hole (05/14/1998) – Background Info”. Архивирано из оригинала на датум 2007-10-30. Приступљено 14. 10. 2015. 
  28. ^ R. P. Kraft; J. M. Kregenow; W. R. Forman; C. Jones; S. S. Murray (20. 10. 2001). „Chandra Observations of the X‐Ray Point Source Population in Centaurus A”. Astrophysical Journal. 560 (2): 675—688. Bibcode:2001ApJ...560..675K. doi:10.1086/323056Слободан приступ. 
  29. ^ Alice C. Quillen; Mairi H. Brookes; Jocelyn Keene; Daniel Stern; Charles R. Lawrence (10. 7. 2006). „Spitzer Observations of the Dusty Warped Disk of Centaurus A”. Astrophysical Journal. 645 Nummer = 2 (2): 1092—1101. Bibcode:2006ApJ...645.1092Q. S2CID 18443587. arXiv:astro-ph/0601135Слободан приступ. doi:10.1086/504418. 
  30. ^ F. Aharonian; A. G. Akhperjanian; G. Anton; U. Barres de Almeida; A. R. Bazer-Bachi (10. 4. 2009). „DISCOVERY OF VERY HIGH ENERGY γ-RAY EMISSION FROM CENTAURUS A WITH H.E.S.S.”. Astrophysical Journal. 695 (1): L40—L44. Bibcode:2009ApJ...695L..40A. S2CID 18160745. arXiv:0903.1582Слободан приступ. doi:10.1088/0004-637x/695/1/l40. 
  31. ^ J. Abraham; P. Abreu; M. Aglietta; C. Aguirre; D. Allard (1. 4. 2008). „Correlation of the highest-energy cosmic rays with the positions of nearby active galactic nuclei”. Astroparticle Physics. 29 (3): 188—204. Bibcode:2008APh....29..188P. arXiv:0712.2843Слободан приступ. doi:10.1016/j.astropartphys.2008.01.002. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]