Нормативна етика у медицини

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Normativna etika)
Иди на навигацију Иди на претрагу

Нормативна етика у медицини или медицинска етика у пракси, или практична етика, једна је од области етике која настоји да образложи све норме исправног, доброг, правилног поступања медицинског особља у свакодневном животу и раду. Заправо ова област етике (практичне етике) покушава да у пракси дефинише и пропише, „добро поступање“ у одређеним професијама или у појединим областима живота, или у посебним друштвеним групама. Тако су се формирале и посебне област етике, етика новинара, етика правника, војна етика, етика здравствених радника, и многе друге.[1]

Предуслови[уреди | уреди извор]

Предуслови нормативног етичког понашања[2] су:

Осећања

Поред свести, осећања су битан предуслов и за етичко понашање медицинског радника. Осећања садрже и појмове симпатија и саосећања. Ови квалитет морају да постоји код здравствених радника као услов за правилан исход лечења или мотива или грегарног нагона, који указује да исконски човек тежи да буде здрав и што дуже живи.

Нада

Фундаментални основ будуће моралности, односно њеног развоја и пожељног етичког понашања сваког здравственог радника је нада. Наду у оздрављење као појам и осећање лекар мора да уграђује код свог пацијента, већ у најранијем контакту са њим. Нада се у зрелим годинама све више трансформише и у веровање у успешан исход третмана.

Љубав

Појам љубав, схваћен као врло широка емоција, има улогу у развоју морала, али и у моралном поступању здравственог радника према пацијенту. Појам љубав не подразумева само одређену емоционалну везу у односу на другу особу или објекат него и могућност за практичну заједничку сарадњу са онима који се лече. Спиноза љубав дефинише као представу о одређеној особи праћену емоцијама и радошћу.

Воља

Воља подразумева акцију човекове свести. Постојање морала и остварење етичког понашања без воље није могуће замислити. Воља подразумева усмерено, мотивисано, намерно понашање и намерно човеково деловање. Вољни поступци су циљеви које здравствени радник поставља себи водећи рачуна о начину и средствима употребљеним у медицинској пракси за њихово остварење.

Вољни акт је остварење свесно постављеног циља а да би се он остварио, увек стоји на располагању више метода нпр. дијагностичких, терапијских итд, те се у сваком појединачном вољном акту лекар врши избор.

Воља подразумева и енергију свесног „Ја“. Лекар јаке воље брзо приступа реализацији постављеног циља заснованог на мотивима и тако се лишава дилеме и могућег настанка интрапсихичког конфликта у свом интрапсихичком, у ситуацији постојања више истовремених, а супротстављених мотива. Медицински радник који се дуго колеба и у недоумици је избора начина и метода лечења за реализацију свесно постављеног циља није ефикасан у свакодневној пракси.[3]

Основне поставке[уреди | уреди извор]

Етика у медицинској пракси настоји да квалификује поступке медицинског особља као морално добре или морално рђаве, по критеријумима и упоређивањем.[4]

Критеријуми на којима се она заснива су норме и правила медицинске струке које прихвата заједница и представљају моделе и правила којих појединац треба да се придржава.

Практична етика по општетеоретским принципима етике

По овим принципима етике сматра се да добро оно што производи највећу срећу и здравствено благостање за највећи могући број људи у датој заједници.[5]

Друга полазишта медицинских етичара су да је морално добар онај појединац који настоји да својим поступцима чини позитиван допринос за одржавање и унапређивање заједничких а пре свега здравствених услова егзистенције. Такав појединац своје знање и сву умешност користи у смислу заштите и унапређења здравља и здравствене заштите у целини као једног од заједничких добара у друштву.

Нормативна етика

Се може дефинисати и као етика највишег добра. А највише добро дефинише се као онај циљ који се жели остварити ради самог циља. Остварењем тог циља не постиже се ништа друго, значи сви други циљеви су само средство у односу на тај остварени циљ.

Највише добро

Највише добро (лат. summum bonum) је једно од мерила уз помоћ којега човек одређује шта треба, као разумско биће, да чини, шта је адекватно за његово деловање и шта му приличи.

Кодификација циљева практичне етике у медицини[уреди | уреди извор]

Етика у пракси или практична етика, прокламује и јавно формулише - кодификује одређене професионалне обавезе и дужности медицинских радника, кроз писана документа која се називају кодекси.

Из историје су нам познати бројни кодекси етике здравствених радника. Оваквим кодификовање друштвене организације, професионална удружења здравствених радника и друштво у целини стављају се у позицију да сами себе регулишу. Морална правила и норме унете у кодексе, нису трајне и непроменљиве, временом се кроз праксу оне мењају и дограђују. Кодификовани принципи имају ограничену вредност, важе за оно време за које су донети и за то друштвено уређење.

Свако кршење кодификованих начела подразумева тј за собом повлачи одговорност унутар професионалне организације, рецимо преко суда части. Санкције подразумевају опомену, јавно жигосање или искључивање из здравстених удружења-организација. Утврђене су и санкције, забране обављања професије или забрана рада са пацијентима за лекаре.

Коначно, морална правила и норме унете у кодексе, нису трајне и непроменљиве, временом се мењају и дограђују. Кодификовани принципи имају ограничену вредност, важе за оно време за које су донети и за то друштвено уређени. Зато је чак најгенијалнији кодекс од свих, Хипократова заклетва, данас ревидиран у деловима. Због промене услова живота и друштвене организованости настаје потреба да се мењају раније донети и кодификовани етички принципи, што подразумева и оправдава ревизије етичких кодекса.[7]

Нека од основних начела, етичким кодексом, кодификованих принципа медицинске струке:
1. Лекару је часна обавеза да своје животно усмерење и струку посветити здрављу човека.
2. У том смислу он ће поштовати људски живот од његовог почетка до смрти, промовисати здравље, спречавати и лечити болест и поштовати људско тело и његову личност и након смрти.
3. Лекар ће помоћ пружати једнако свима без обзира на старост, пол, расу, народност, веру, политичко уверење, друштвени положај или било које друге околности, поштујући при томе људска права и достојанство особе.
4. Свим својим способностима чуваће племениту традицију лекарског позива одржавајући високе стандарде стручног рада и етичког понашања према пацијенту, његовим ближњима и здравим особама.
5. У свом раду чуваће углед и достојанство лекарског сталежа и часно се односити према колегама.
6. Своје знање и умеће увек ће одговорно примењивати у складу са принципима овог Кодекса.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Beauchamp, T.L., Childress, F.J.: Principles of Biomedical Ethics, Oxford, Oxford University Press, 1989
  2. ^ Aranđelović, J.: Priroda moralnog rasuđivanja, "Savremene filozofske teme", br.1 za 1966.
  3. ^ Bogdanoff, M., at all.: The Doctor – Patient Relationship, JAMA, 192:1, 45-48, 1965.
  4. ^ Campbell, A.V.: Moral dilemmas in medicins, Churchill Livingstone, London, 1972
  5. ^ Đurić, D.: Opšta etika, Beograd, 1937
  6. ^ Milanović, V.: Kriza vrednosti u medicini i njeni uzroci, Zdravstvena zaštita, I. 1988.
  7. ^ Milovanović, D.: Etika u medicini kroz vekove, Beograd, 2000.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Stojanović, S.: Šta su to morali i etika, Rad, Beograd, 1962.
  • Supek, R.: Nekonformizam etičnosti, "Praxis", br. 4-6, za 1966
  • Stojanović, V.: Etika zdravstvenih radnika Narodnooslobodilačkog rata, Zdravstvena zaštita, Beograd, 1977.
  • Tkalčić, M.: Etika – od Platona do Ničea, Omladina, Beograd, 1957.
  • Stojanović, V.: O opšte ljudskoj i lekarskoj etici u narodnooslobodilačkom ratu, Zdravstvena zaštita, Beograd, god.VI, 12, 39-48, 1977.