Мајклова стена
| Мајклова стена Sceilig Mhichíl | |
|---|---|
 | |
| Светска баштина Унеска | |
| Званично име | Мајклова стена |
| Место | Skellig Islands, Кери, Република Ирска |
| Координате | 51° 46′ 16″ С; 10° 32′ 26″ З / 51.771111111111° С; 10.540555555556° З |
| Површина | 0.219 km2 (2,36×109 sq ft) |
| Критеријум | Културно добро: iii, iv |
| Упис | 1996. (20. седница) |
| Веб-сајт | http://whc.unesco.org/en/list/757 |
.jpg)
Мајклова стена (ирски језик: Sceilig Mhichíl), позната и као Велика стена, је већа од два стрма камена острва у Атлантику, око 12 км од обале покрајине Кери у југозапаној Ирској. На њој је у 7. веку основан гелски манастир и острво је било средиште ирских монаха пуних 600 година. Манастир који се налази на врху острвске стене, висине 230 метара, уписан је 1996. године на УНЕСКО-в списак места Светске баштине у Европи као један од најпознатијих, али и најнеприступачнији манастир у Европи.
Заједно са суседним острвом, Малом стеном, Мајклова стена је важан резерват природе где се гнезде многе морске птице као што су: Блуна, Бурњак, тропрсти галебови, Мала њорка, Атлантски тупик, Бурница и Мали зовој.
Историја[уреди | уреди извор]
Манастир је основан у 7. веку, а након што су га 823. године опљачкали Викинзи значајно је проширен и утврђен. Почетком 10. века изграђена је нова капела, али на острву никада није било много монаха, највјеројатније највише 12 монаха и опат. У 12. веку монаси су напустили његов самостан и преселили се у августински самостан у Балинскелигсу на копну.
У 16. веку Мајклова стена је постала популарно ходочасничко место, али никада није више имала трајне становнике. Два светионика су изграђена у 19. веку, али светионичари су се на њима само мењали, никада становали. Већи светионик и данас ради, а обновљен је 1960-их, а аутоматизован 1980-их.
Год. 1986. основан је туристички биро, али је ограничен број посетиоца на острву због опасности од уништавања камених степеница које воде до манастира.[1] Год. 2008. УНЕСКО је замерио ирском министарству за јавне радове, које је спроводило анастилистичку обнову самостана, да су недовољно истражили и документовали локалитет пре обнове, и да у обнови није искоришћено довољно изворне грађе[2]
На острву су снимане кључне сцене из филмова Ратови звезда: Буђење силе и Ратови звезда: Последњи џедаји.
Одлике[уреди | уреди извор]
До терасастог манастира се може доћи само преко три стрма степеништа уклесана у стене, која полазе од три различита пристаништа, али се завршавају на истом месту, код тзв. "Христове долине", удолини изеђу три врха. Монаси су живели у скромним каменим боравиштима у облику кошница (клочан) које су изграђене на готово неприступачним острвским литицама. Оне су имале и до 2 м дебеле зидове, квадратан темељ и куполасте кровове. Многе су имале малене процепе између камења, али не прозоре. Самостан се састоји од шест клочана, два ораторијума, 31 ранохришћанске надгробне плоче, монолитског крста и Цркве св. Михаила из 13. века. Унутрашње и спољашне манастирске зидине немају велике отворе и на северном делу обликују елипсасти облик манастирске баште. На масивном јужном зиду налази се средњовековни клозет, изграђен изнад високе острвске литице.
Сиромашни услови живота у самостану илуструју аскетски начин живота који су практиковали ирски ранохришћани. Управо због његове забачености манастир је остао лишен посетиоца и тако подобро очуван.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Poricanje povijesti kao državna politika sa .indymedia.ie 6. новембар 2006. Посећено 3. фебруара 2010.
- ^ An Irish riddle wrapped in a mystery, чланак часописа The Economist из 10. септембра 2009. године. Посећено 3. марта 2011.
- A. Weir, Early Ireland. A Field Guide, Belfast: Black staff Press. 1980. pp. 164.
- Walter Horn, Jenny White Marshall i Grellan D. Rourke, The Forgotten Hermitage of Skellig Michael, , Berkeley: University of California Press. 1990. pp. 29–72.
Спољашне везе[уреди | уреди извор]
- Важне информације
- Галерија фотографија Архивирано на сајту Wayback Machine (29. март 2021)
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Географске | |