Пређи на садржај

Zoniranje

С Википедије, слободне енциклопедије
Zoniska shema opšteg prostornog plana grada Skoplje, Severna Makedonija. Različite oblasti urbanog zoniranja su predstavljene različitim bojama.

Zoniranje je metoda urbanističkog planiranja u kojoj opština ili drugi nivo vlasti deli zemljište na područja koja se nazivaju zonama, unutar kojih je određeno korišćenje zemljišta dozvoljeno ili zabranjeno.[1] Zone se mogu definisati za namensku upotrebu (npr. stambene, industrijske) ili mogu kombinovati nekoliko kompatibilnih upotreba.

Pravila planiranja mogu se različito definisati za svaku zonu, određujući da li se može dati planska dozvola za izgradnju određenog objekta. Zoniranje može odrediti razne direktne i uslovne namene zemljišta. Ono može ukazivati na veličinu i dimenzije parcela na koje zemljište može biti podeljeno, ili na oblik i razmere zgrada. Ove smernice su uspostavljene radi regulisanja gradskog rasta i razvoja.[2][3]

Zoniranje je najčešći regulatorni metod urbanog planiranja koji koriste lokalne ouprave u razvijenim zemljama.[4][5][6] Izuzeci uključuju Ujedinjeno Kraljevstvo i grad Hjuston.[7] Zakoni o zoniranju koji ograničavaju izgradnju novih stanova (kao što je jednoporodično zoniranje) povezani su sa smanjenom dostupnošću i glavni su faktor u stambenoj segregaciji u Sjedinjenim Državama prema prihodima i rasi.[8][9][10]

Opseg

[уреди | уреди извор]

Primarna svrha zoniranja je razdvajanje upotreba za koje se smatra da su nekompatibilne. U praksi se zoniranje takođe koristi da bi se sprečilo da novi razvoj ometa postojeće namene i/ili da bi se sačuvao „karakter” zajednice.

Zoniranje može obuhvatati regulisanje vrsta aktivnosti koje će biti prihvatljive na određenim parcelama (kao što su otvoreni prostor, stambene, poljoprivredne, komercijalne ili industrijske), gustine pri kojima se te aktivnosti mogu obavljati (od kuća male gustine kao što su samostalni porodični domovi, do velike gustine kao što su stanovi u visokim zgradama), visina zgrada, količina prostora koji strukture mogu da zauzimaju, lokacije zgrade na parceli (udaljenosti), proporcije tipova prostora na parceli, kao što su veličina uređenog prostora, nepropusnih površina, saobraćajnih traka i da li je parkiranje omogućeno ili ne.

Poreklo i istorija zoniranja

[уреди | уреди извор]

Poreklo zonskih okruga može se pratiti još od antike.[11] Drevni grad ograđen zidinama bio je prethodnik za klasifikaciju i regulisanje zemljišta, na osnovu upotrebe. Izvan gradskih zidina bile su nepoželjne funkcije, koje su se obično zasnivale na buci i mirisu; tu su živeli i najsiromašniji ljudi. Prostor između zidova je mesto gde su se dešavale nehigijenske i opasne aktivnosti kao što su kasapljenje, odlaganje otpada i pečenje cigle. Unutar zidina su se nalazila građanska i verska mesta, gde je živela većina ljudi.[12]

Pored razlikovanja između urbanog i neurbanog zemljišta, većina drevnih gradova dalje je klasifikovala tipove zemljišta i namene unutar svojih zidina. Ovo se praktikovalo u mnogim regionima sveta – na primer, u Kini za vreme dinastije Džou (1046 – 256 pne), u Indiji tokom vedske ere (1500 – 500 pne), i u vojnim logorima koji su se širili po celom Rimskom carstvu (31 pne – 476). Pošto su stambeni okruzi činili većinu gradova, rani oblici distrikta su obično bili duž etničkih i profesionalnih podela; generalno, klasa ili status su smanjivani od centra grada ka spolja. Jedan pravni oblik sprovođenja ovoga bio je kastinski sistem.[12]

Dok je prostor bio urezan za važne javne institucije, bogomolje, maloprodajne sektore, pijace i trgove, postoji jedna velika razlika između gradova antike i današnjice. Tokom antike, sve do početka industrijske revolucije (1760–1840), većina posla se odvijala u kući. Stoga su stambena naselja funkcionisala i kao mesta rada, proizvodnje i trgovine. Definicija doma bila je vezana za definiciju ekonomije, što je izazvalo mnogo veće mešanje namena unutar stambenih četvrti gradova.[13]

Tokom prosvetiteljske i industrijske revolucije, kulturne i društveno-ekonomske promene dovele su do brzog povećanja primene i pronalaženja urbanističkih propisa.[12] Promene su bile podstaknute novom naučnom racionalnošću, pojavom masovne produkcije i složene proizvodnje, i potonjim početkom urbanizacije. Industrija koja je napustila dom i preoblikovala je moderne gradove.

Prenaseljenost, zagađenje i urbana sirotinja povezana sa fabrikama bili su glavni problemi koji su naveli gradske zvaničnike i planere da razmotre potrebu za funkcionalnim razdvajanjem korišćenja. Francuska, Nemačka i Britanija su mesta gde je izmišljeno pseudozoniranje kako bi se sprečilo da se zagađujuće industrije grade u stambenim područjima. Rane upotrebe modernog zoniranja viđene su u Nemačkoj krajem 19. veka.[14]

Tipovi

[уреди | уреди извор]

Zoniranje po obrascu

[уреди | уреди извор]

Zoniranje po obrascu je tehnika zoniranja u kojoj opština obezbeđuje licencirane unapred odobrene projekte zgrada, obično uz ubrzani proces izdavanja dozvola.[15][16][17] Ovaj vid zoniranja se koristi da bi se smanjile prepreke stambenom razvoju, stvorile povoljnije stambene jedinice, smanjilo opterećenje osoblja koje pregleda dozvole i stvorio kvalitetan stambeni dizajn unutar određenog naselja ili jurisdikcije.[15][18] Zoniranja po obrascu se takođe može koristiti za promovisanje određenih tipova zgrada kao što su nedostajuće središnje stanovanje i pristupačne male komercijalne nekretnine.[19][20][21] U nekim slučajevima, opština kupuje modele dizajna i sama gradi imovinu, dok u drugim slučajevima opština nudi obrasce za privatni razvoj.[22][23][24][25][26]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Lamar, Anika (1. 12. 2015). „Zoning as Taxidermy: Neighborhood Conservation Districts and the Regulation of Aesthetics”. Indiana Law Journal. 
  2. ^ Urban Stormwater Management in the United States. National Academy of Sciences. 2009. 
  3. ^ Hodge, Gerald (2014). Planning Canadian Communities. Toronto: Thomson. стр. 388—390. ISBN 978-0-17-650982-8. 
  4. ^ Caves, R. W. (2004). Encyclopedia of the City. Routledge. стр. 784. ISBN 978-0415862875. 
  5. ^ E.g., Lefcoe, George, "The Regulation of Superstores: The Legality of Zoning Ordinances Emerging from the Skirmishes between Wal-Mart and the United Food and Commercial Workers Union" (April 2005). USC Law, Legal Studies Research Paper No. 05-12; and USC Law and Economics Research Paper No. 05-12. Available at SSRN 712801
  6. ^ BMVBS - Startseite. Bmvbs.de. Retrieved on 2013-07-19.
  7. ^ „Houston Doesn't have zoning, but there are workarounds”. Rice Kinder Institute for Urban Research. 2020. 
  8. ^ Monkkonen, Paavo (2019). „The Elephant in the Zoning Code: Single Family Zoning in the Housing Supply Discussion”. Housing Policy Debate. 29 (1): 41—43. S2CID 158380453. doi:10.1080/10511482.2018.1506392. 
  9. ^ Knaap, Gerrit‐Jan; Meck, Stuart; Moore, Terry; Parker, Robert (2007). „Do we know regulatory barriers when we see them? An exploration using zoning and development indicators”. Housing Policy Debate. 18 (4): 711—749. S2CID 154878958. doi:10.1080/10511482.2007.9521619. 
  10. ^ Garde, Ajay; Song, Qi (2022). „Housing Affordability Crisis and Inequities of Land Use Change: Insights From Cities in the Southern California Region”. Journal of the American Planning Association. 88 (1): 67—82. doi:10.1080/01944363.2021.1911673. „Researchers, national and state leaders, and professional and community interest groups argue that regulatory barriers contribute to housing shortages, emphasize that the strictness of land use regulation is correlated with high housing prices, and recommend zoning reform to address the problem” 
  11. ^ Cornelius Steckner: Baurecht und Bauordnung. Architektur, Staatsmedizin und Umwelt bei Vitruv, in: Heiner Knell, Burkhardt Wesenberg (Hrsg.), Vitruv – Kolloquium 1982, Technische Hochschule Darmstadt 1984, S. 259–277.
  12. ^ а б в Hirt, Sonia A. (2014). Zoned in the USA: The Origins and Implications of American Land-Use Regulation. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-5305-2. 
  13. ^ Arendt, Hannah (1958). The Human ConditionНеопходна слободна регистрација. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-02598-8. 
  14. ^ Talen, Emily (2012). City Rules: How Urban Regulations Affect Urban Form. Island Press. ISBN 978-1-59726-692-5. 
  15. ^ а б Steuteville, Robert (2020-05-12). „'Pattern zone' enables quality infill development”. CNU (на језику: енглески). Приступљено 2021-04-18. 
  16. ^ Progress, Cydney Baron/Special to the. „City forges ahead with zoning overhaul”. Claremore Daily Progress (на језику: енглески). Приступљено 2021-04-18. 
  17. ^ „The Third Place » Montgomery County Needs 'Cookie Cutter' Urban Design to 'bake' a Better Future | MontgomeryPlanning.org”. montgomeryplanning.org. Приступљено 2021-04-18. 
  18. ^ „MRSC - What's Not to Like? – Pre-Approved Plans Offer Faster Permitting, Cheaper Housing, Quality Design”. mrsc.org. Приступљено 2021-04-18. 
  19. ^ Petty, Matthew (2018-07-30). „Save the Suburbs with Pattern Zones”. Build a Better Burb. Приступљено 2021-04-18. 
  20. ^ Grabar, Henry (2021-04-12). „"Good Design" Is Making Bad Cities”. Slate Magazine (на језику: енглески). Приступљено 2021-04-18. 
  21. ^ „Metrotrends Demographic Review and Outlook”. Metroplan. јул 2018. 
  22. ^ „Pattern Zoning in Midtown”. City of Bryan, Texas (на језику: енглески). Приступљено 2021-04-18. 
  23. ^ „Milwaukee's New Home Catalogue”. city.milwaukee.gov. Приступљено 2021-04-18. 
  24. ^ Tribune, George Myers Kokomo. „Urban infill project targets Kokomo neighborhoods”. Kokomo Tribune (на језику: енглески). Приступљено 2021-04-18. 
  25. ^ „Residential Plans Library | Roanoke, VA”. www.roanokeva.gov. Приступљено 2021-09-26. 
  26. ^ „South Bend's Infill Plans Include Pre-Approved Multi-Family Designs”. www.planetizen.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-09-03. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Zoniranje на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Zoniranje&oldid=28526507”