Донато Каризи
Донато Каризи | |
---|---|
![]() | |
Датум рођења | 25. март 1973. |
Место рођења | Мартина Франка |
Веб-сајт | donatocarrisi |
Донато Каризи (итал. Donato Carrisi; Мартина Франка, 25. март 1973) је италијански писац, сценариста, драматург, новинар и редитељ, добитник награде Банкарела 2009. за дело „Шаптач“ и награде Давид ди Донатело 2018. за дело „Ноћ ми те узима“.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Сарадник за Коријере дела Сера, окушао се као сценариста за телевизијске серије и за биоскоп. Након студија на Класичној гимназији Тито Ливио у Мартина Франци, дипломирао је право, са тезом о Луиђију Кјатију, „Чудовиште из Фолиња“. Затим је уследила специјализација из криминологије и бихејвиоралних наука.[2]
Професионална делатност[уреди | уреди извор]
Позориште[уреди | уреди извор]
Своју списатељску каријеру започео је у позоришту са 19 година. Прва комедија је Моли, Морти и Морган, за позоришну групу Виварте (основана заједно са Витом Ло Реом).
Уследила су друга дела: Лешеви се рађају!, Не шкоде све крофне, Артуро у ноћи... и Гузманов дим, и мјузикли Сирена невеста и Дракула, уз музику увек Вито Ло Ре. Акиле Манцоти га 1999. године открива и лансира у свет фантастике.
Издаваштво[уреди | уреди извор]
Шаптач, који је Лонганези објавио 2009. године је његов први роман, са којим је освојио бројне награде, укључујући награду Банкарела.
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/1/17/DonatoCarrisiPresentazione.jpg/220px-DonatoCarrisiPresentazione.jpg)
Године 2011. дошао је ред на Ловац на душе, поново са Лонганезијем, а 2012. године на ред је дошла Жена од папирног цвећа.[3]
Године 2013, поново са Лонганезијем, објављује Владар из сенке, књигу која се може сматрати и наставком и преднаставком Шаптача; у ствари, Каризи тврди да их сматра књигама близанцима, и зато што се у обе књиге појављује женски лик Миле Васкез.
Године 2014, поново за Лонганези, написао је Дечак од стакла, који се може сматрати наставком Ловца на душе; у ствари, у обе књиге налазимо исте ликове.
Године 2015, поново за Лонганези, написао је Ноћ ми те узима.
Године 2016. написао је дело Господар сенки (Лонганези), у којем се налазе ликови и лајтмотив Ловца на душе.
Године 2017. написао је дело Човек из лавиринта (Лонганези), који је истовремено потпуно нова прича, али и непријављени наставак Шаптача.
Године 2018. написао је дело Игра шаптача (Лонганези), наставак саге о Мили Васкез.
Дана 2. децембра 2019. објављена је Кућа гласова (Лонганези), прича о деци, духовима и менталним болестима.
Године 2020. објављена је и књига Ја сам понор (Лонганези), потом објављује и дело Кућа без успомена(Лонганези) 2021. године.
Телевизија[уреди | уреди извор]
Са Раијем сарађује у стварању серија Породична кућа (итал. Casa famiglia) и Био ми је брат (Era mio fratello,), са Таодуе-ом из Медиасет-а сарађује у стварању серија Насирија - Да се не заборави и Екипа антимафија - Палермо данас, док са Ски сарађује у стварању Моане.
Од 1. марта 2014. емитовао је Шесто чуло на Раи 3.
Биоскоп[уреди | уреди извор]
Године 2017. режирао је и написао сценарио за адаптацију на великом платну свог романа Ноћ ми те узима, за који је добио награду Давид ди Донатело 2018. У глумачкој постави су Жан Рено, Тони Сервило, Алесио Бони, Лоренцо Ришелми, Галатеа Ранци, Микела Ческон, Лукреција Гвидоне, Данијела Пјаза, Јакопо Олмо Антинори, Антонио Герарди и Грета Скаки.
Године 2019. продуцирао је, режирао и написао сценарио за Човек из лавиринта, адаптацију за велико платно његовог истоименог романа. У глумачкој екипи Тони Сервило, Валентина Беле, Виничио Маркиони и Дастин Хофман.
Учење[уреди | уреди извор]
Године 2018. постао је предавач на ИУЛМ универзитету, где је држао курс „Писање жанра: трилер, ноар, мистерија, мистерија“ на мастеру Уметности приповедања.
Дела[уреди | уреди извор]
Романи[уреди | уреди извор]
Циклус Мила Васкез[уреди | уреди извор]
- Шаптач (итал. Il suggeritore), Лонганези, 2009.
- Владар из сенке (итал. L'ipotesi del male), Лонганези, 2013.
- Човек из лавиринта (итал. L'uomo del labirinto), Лонганези, 2017.
- Игра шаптача (итал. Il gioco del suggeritore), Лонганези, 2018.
Циклус Маркуса и Сандре[уреди | уреди извор]
- Ловац на душе (итал. Il tribunale delle anime), Лонганези, 2011.
- Дечак од стакла (итал. Il cacciatore del buio), Лонганези, 2014.
- Господар сенки (итал. Il maestro delle ombre), Лонганези, 2016.
Циклус Пјетра Гербера[уреди | уреди извор]
- Кућа гласова (итал. La casa delle voci), Лонганези, 2019.
- Кућа без сећања (итал. La casa senza ricordi), Лонганези, 2021.
Остале књиге[уреди | уреди извор]
- Жена са цветом од папира (итал. La donna con fiore di carta), Лонганези, 2012.
- Ноћ ми те узима (итал. La ragazza nella nebbia), Лонганези, 2015.
- Ја сам понор (итал. Io sono l'abisso), Лонганези, 2020.
Драме[уреди | уреди извор]
- Моли, Марти и Морган
- Лешеви се рађају!
- Не шкоде све крофне
- Артуро у ноћи...
- Гузманов дим
- Сирена невеста, мјузикл
- Дракула, мјузикл
Сценарио[уреди | уреди извор]
Телевизија[уреди | уреди извор]
- Породична кућа, ТВ серија (2001-2003)
- Био је мој брат, ТВ филм (2007)
- Насирија - Да се не заборави, ТВ филм (2007)
- Екипа антимафија - Палермо данас, ТВ серија (2009)
- Моана, мини-серија (2009)
- Шесто чуло - Оно што не очекујеш од ума, ТВ емисија(2014)
Филм[уреди | уреди извор]
- Ноћ ми те узима (2017)
- Човек из лавиринта (2019)
- Ја сам амбис (2021)
Режија[уреди | уреди извор]
- Ноћ ми те узима (2017)
- Човек из лавиринта (2019)
Награде и признања[уреди | уреди извор]
- Давид ди Донатело 2018, најбољи нови редитељ за филм Ноћ ми те узима
- Награда Prix Livre de Poche 2011 (додељују француски читаоци)
- Награда Prix SNCF du polar 2011, европска категорија
- Књижевна награда Масароза XXIV
- Шесто издање награде Камајоре за детективску фикцију
- 57. издање награде Банкарела
- Друго издање награде Белђојозо Ђало
- Победник трећег Медитерански фестивал криминалистике и noar-a
- Награда Солинас 2004 за Црни крупије, одељак Приче за филм
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ zope. „Donato Carrisi - L'autore”. donatocarrisi.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-12-25.
- ^ Cannizzaro, S. (децембар 1858). „Spiegazione intorno la nota del sig.H. Kopp, accennata nel fascicolo di Maggio”. Il Nuovo Cimento. 8 (1): 71—72. ISSN 0029-6341. doi:10.1007/bf02735636.
- ^ Connor, Daily (15 gennaio 2019). „Daily Connor: La Donna Dei Fiori Di Carta - Recensione”. Daily Connor. Приступљено 2021-12-24. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|date=
(помоћ)