Пређи на садржај

Жичани инструменти

С Википедије, слободне енциклопедије
Различите врсте жичаних инструмената у Кини

Жичани инструменти су музички инструменти код којих се звук производи треперењем његових жица.[1] Музичар може производити звук помоћу прстију, трзалице или гудалом (гудачки инструменти), а други ударањем по струнама лаким дрвеним чекићем. Код неких клавијатурних инструмената, као што је чембало, музичар притисне типку чиме се окида жица. Други музички инструменти генеришу звук ударањем у жицу.

Према Заксу,[2]

Хордофони су инструменти са жицама. Жице се могу ударати штаповима, трзати голим прстима или плектрумом, гудати или (на Еолској харфи, на пример) озвучавати ветром. Збуњујуће мноштво жичаних инструмената може се свести на четири основна типа: цитре, лауте, лире и харфе.

Класификација

[уреди | уреди извор]

У музикологији, гудачки инструменти су познати као хордофони. То је једна од пет главних дивизија инструмената у Хорнбостел-Заксовој шеми класификације музичких инструмената.

Хорнбостел-Закс дели хордофоне у две главне групе: инструменти без резонатора као саставног дела инструмента (који имају класификациони број 31, познати и као једноставни); и инструменти са таквим резонатором (који имају класификациони број 32, познати и као композитни). Већина западних инструмената спада у другу групу, али клавир и чембало спадају у прву. Хорнбостелов и Заксов критеријум за одређивање у коју подгрупу инструмент спада је да ако се резонатор може уклонити без онеспособљења инструмента, онда је класификован као 31. Идеја да кућиште клавира, које делује као резонатор, може бити уклоњено без онеспособљавањаљ инструмента, може изгледати чудно, али ако би се механизам и жице клавира извадиле из кутије, и даље би се могло свирати. Ово није тачно за виолину, јер жица пролази преко моста који се налази на кутији резонатора, тако да би уклањање резонатора значило да жице не би биле затегнуте.

Курт Закс је такође поделио кордофоне у четири основне поткатегорије, „цитре, лауте, лире и харфе“.[3]

Најранији гудачки инструменти

[уреди | уреди извор]
Harp lute, from West Africa
Гудачка харфа или харфа лутња, Западна Африка
Musical bow
Музичка гудала су преживјела у неким деловима Африке.

Датирана на око 13.000. п. н. е, пећинска слика у пећини Тва Фреас у Француској приказује оно што неки верују да је музички лук, ловачки лук који се користи као музички инструмент са једном жицом.[5][6] Од музичког гудала развиле су се породице жичаних инструмената; пошто је свака жица свирала једну ноту, додавањем жица су се додавале нове ноте, стварајући гудачке харфе, харфе и лире.[7] Заузврат, то је довело до могућности да се свирају дијаде и акорди. Још једна иновација се десила када је гудачка харфа исправљена и када је коришћен мост за подизање жица са штапастог грла, стварајући лауту.[8]

Ова слика музичког гудала за харфу је теорија, и оспоравана је. Године 1965, Франц Јахнел је написао своју критику наводећи да рани преци окидачких инструмената тренутно нису познати.[9] Он је сматрао да је гудало за харфу био далеко од софистицираности цивилизација западне Азије 4000. године п. н. е, које су преузеле примитивну технологију и створиле „технички и уметнички добро направљене харфе, лире, цитаре и лауте.“[9]

Археолошка ископавања су идентификовала неке од најранијих жичаних инструмената на локалитетима у древној Месопотамији, попут лира у Уру, које укључују артефакте старе преко три хиљаде година. Развој инструмената са лиром захтевао је технологију за стварање механизма за подешавање за затезање и попуштање напетости жице. Лире са дрвеним телима и жицама које се користе за окидање или свирање гудалом представљају кључне инструменте који упућују на касније харфе и инструменте типа виолине; штавише, откривени су индијски инструменти из 500. године пре нове ере са од 7 до 21 жице.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Aguilar, Jorge (2003). „String Instruments”. University of Florida. Архивирано из оригинала 30. 1. 2019. г. Приступљено 1. 2. 2020. 
  2. ^ Sachs, Curt (1940). The History of Musical Instruments, W. W. Nortan & Company, Inc. ISBN 0-393-02068-1. стр. 463.
  3. ^ а б в г Sachs, Curt (1940). The History of Musical InstrumentsНеопходна слободна регистрација. New York: W. W. Norton & Company. стр. 463–467. ISBN 9780393020687. 
  4. ^ а б Sachs, Curt (1940). The History of Musical InstrumentsНеопходна слободна регистрација. New York: W. W. Norton & Company. стр. 464. ISBN 9780393020687. 
  5. ^ Campen, Ank van. „The music-bow from prehistory till today”. HarpHistory.info. Архивирано из оригинала 2. 4. 2015. г. Приступљено 26. 3. 2015. „A cave-painting in the "Trois Frères" cave in France dating from about 15,000 years ago. The magician-hunter plays the musical bow. 
  6. ^ „Trois Freres Cave”. Архивирано из оригинала 18. 3. 2015. г. Приступљено 27. 3. 2015. 
  7. ^ Dumbrill 1998, стр. 179, 231, 235–236, 308–310
  8. ^ Dumbrill 1998, стр. 308–310
  9. ^ а б Jahnel, Franz (1965). Manual of Guitar Technology: The History and Technology of Plucked String Instruments (Fachbuchreihe Das Musikinstrument, Bd. 37). стр. 15. ISBN 0-933224-99-0. „There have been some uncertain presumptions concerning the "invention" of the bowed harp...The "musical bow" conjectured by many music scholars is not definitely recognizable in any cave paintings. The fact that some African negroes held the end of their bow-shaped harp in their mouths in order to improve the tone...should not be taken as proof that the first European bowmen were also conversant with the musical bow. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]