Пређи на садржај

Ламантини

С Википедије, слободне енциклопедије

Ламантини
Северноамерички ламантин
Научна класификација
Царство:
Animalia
Тип:
Chordata
Класа:
Mammalia
Ред:
Sirenia
Породица:
Trichechidae

Gill, 1872
Род:
Trichechus

Linnaeus, 1758
Врсте

Trichechus inunguis
Trichechus manatus
Trichechus senegalensis

Ламантини[1] или манатији[1] (лат. Trichechidae) су породица сисара из реда морских крава (Sirenia). Породица има само један род (Trichechus) са 3 врсте:

То су велики водени биљоједи, тежине до 590kg и дужине до 4m.[2] За разлику од врста из породице дугонга (друга породица реда Sirenia), које имају реп као код кита, ламантинов реп је заобљен, сличан веслу. Такође, облик лобање им је другачији. Ламантини живе у топлим водама приобаља Атлантског океана, као и у естуарима, рекама и мочварама.

Таксономија

[уреди | уреди извор]

Ламантини чине три од четири живе врсте из реда Sirenia. Четврта је дугонг са источне хемисфере. Сматра се да је морска крава еволуирала од четвороножних копнених сисара пре више од 60 милиона година, а најближи живи сродници су Proboscidea(слонови) и Hyracoidea (дамани).[3]

Етимологија имена није позната, могуће да име потиче од латинске речи "manus" (рука), или речи "manati" коју користи Таино, предколумбијски народ Кариба, што значи "груди".[4] Зову се морске краве, јер споро једу биљке, мирне су и сличне кравама на копну. Често су на паши на воденим биљкама у тропским морима.[5]

Опис

[уреди | уреди извор]
Костур ламантина и младунца, изложен у Музеју остеологије у граду Оклахоми
Лобања северноамеричког ламантина изложена у Музеј за остеологију у граду Оклахоми

Ламантини достижу тежину од 400 до 550kg и просечну дужину 2.8 до 3.0m, понекад нарасту до 4.6m и 1.775kg (женке су обично веће и теже). При рођењу, младунче тежи око 30kg. Ламантин има велику, флексибилну, прехенсилну горњу усну, која се користи за скупљање хране и јело и за друштвену интеракцију и комуникацију. Ламантини имају краће њушке од других морских крава дугонга. Капци малих, широко размакнутих очију затворају се кружно. Одрасли немају секутиће или очњаке, само скуп зуба који нису јасно диференцирани у кутњаке и прекутњаке. Ови зуби се више пута замењују током живота, при чему нови зуби расту страга, како старији зуби испадају напред у устима, помало као и слонови зуби.[6][7] У сваком тренутку, ламантини обично нема више од шест зуба у свакој вилици.[7] Реп му је у облику весла и најјаснија је видљива разлика између ламантина и дугонга, чији је реп сличног облика као код кита. Женка ламантина има две дојке, испод сваког пераја,[8] карактеристика која је коришћена за рано повезивање ламантина и слонова.

Ламантини су необични сисари јер имају само шест вратних пршљенова,[9] број који може бити последица мутација хомеотичких гена.[10] Сви остали сисари имају седам вратних пршљенова,[11] осим двопрстих и тропрстих лењиваца.

Попут коња, и ламантини имају једноставан стомак, али велики слепо црево, у коме може варити жилаве биљне материје. Црева су обично око 45 метара дуга, што је необично за животињу величине ламантина.[12]

Понашање

[уреди | уреди извор]
Северноамерички ламантин)

Осим мајки са својим младим или мужјака који прате предусретљиву женку, ламантини су углавном самотне животиње.[7] Ламантини проводе отприлике 50% дана спавајући потопљени, редовно излазећи за ваздух у интервалима краћим од 20 минута. Преостало време углавном проводе на испаши у плитким водама на дубинама од 1 до 2m. Подврста ламантина са Флориде (T. m. latirostris) живи до 60 година.

Генерално, ламантини пливају брзином од 5 до 8km/h. Међутим, познато је да пливају и до 30km/h у кратким налетима.[13]

Положаји ламантина у заточеништву

Ламантини су способни да разумеју и разликују задатке и покажу знаке сложеног асоцијативног учења. Такође имају добру дугорочну меморију.[14]Они демонстрирају дискриминацију и способности учења задатака сличое делфинима и перајарима у акустичким и визуелним студијама.[15]

Репродукција

[уреди | уреди извор]

Ламантини се обично размножавају једном у две године, углавном се рађа само једно младунче. Гестација траје око 12 месеци, а младунче мајка храни још 12 до 18 месеци,[7] иако женке могу имати више од једног еструса годишње.[16]

Комуникација

[уреди | уреди извор]

Ламантини издају широк спектар звукова које користе у комуникацији, нарочито између мајке и младунчета. Уши су им велике унутра, али спољашњи отвори су мали и налазе се четири центиметра иза сваког ока.[17] Одрасли комуницирају како би одржали контакт и током сексуалног и играчког понашања. Укус и мирис, поред вида, звука и додира, такође могу бити облици комуникације.[18]

Исхрана

[уреди | уреди извор]

Ламантини су биљоједи и једу преко 60 различитих слатководних и морских биљака (нпр. плутајући зумбул, коров бучњак, коров алигатора, водена зелена салата, водена варјача, водени целер, мошусна трава, лишће мангрове, морска трава, морска детелина и морске алге). Користећи подељену горњу усну, одрасли ламантин обично једе до 10% -15% своје телесне тежине дневно, око 50kg. Конзумирање такве количине захтева од ламантина да једу до седам сати дневно.[19] Да би се могли носити са високим нивоом целулозе у својој биљној исхрани, ламантини користе ферментацију задњег црева како би помогли процесу варења.[20]Познато је да ламантини поједу мали број риба из мрежа.[21]

Ламантини користе своја пераја да "шетају" по дну док копају за биљке и корење. Кад се открију биљке, пераја се користе за приношење вегетације према уснама. Ламантин има прехенсилну усну, јастучић горње усне подељен је на леву и десну страну која се може кретати независно. Усне користе седам мишића за манипулацију и кидаање биљака. Користе усне и предње пераје да би пребацили биљке у уста. Ламантин нема предње зубе, међутим, иза усана, на крову уста, налазе се густи гребенасти јастучићи. Ти рожнат гребени и доња чељуст ламантина кидају биљни материјал.[19]

Дентација

[уреди | уреди извор]

Ламантини имају четири реда зуба. Уздуж горње и доње вилице налази се 6 до 8 кутњака, што је укупно 24 до 32 равна зуба грубе текстуре. Једење крупне вегетације нагриза зубе, нарочито глеђ. Међутим, истраживање показује да је структура глеђи у кутњацима слаба. Да би се ово надокнадило, зуби ламантини се непрестано замењују. Кад се предњи кутњаци истроше, они испадају. Посљедњи кутњаци избијају на задњем реду и полако се крећу према напред да би заменили ове као на покретној траци, слично као код слонова. Овај процес се наставља током целог живота ламантина. Брзина којом зуби мигрирају према напред зависи од тога колико брзо се предњи зуби абразирају. Нека истраживања показују да је стопа око 1cm месечно, мада друга истраживања показују 0,1cm месечно.[19]

Литература

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива - Прилог I Строго заштићене врсте које се налазе на Додацима CITES конвенције”. pravno-informacioni-sistem.rs. 
  2. ^ West Indian Manatee Facts and Pictures – National Geographic Kids Архивирано на сајту Wayback Machine (26. јун 2011). Kids.nationalgeographic.com. Retrieved on 2011-12-03.
  3. ^ Domning, D.P., 1994, "Paleontology and evolution of sirenians: Status of knowledge and research needs", in Proceedings of the 1st International Manatee and Dugong Research Conference, Gainesville, Florida, 1–5
  4. ^ Winger, Jennifer (2000). „What's in a name? Manatees and Dugongs”. National Zoological Park (United States). Friends of the National Zoo. Архивирано из оригинала 30. 12. 2005. г. Приступљено 19. 6. 2015. 
  5. ^ Walters, Martin; Johnson, Jinny (2003). Encyclopedia of Animals. Marks and Spencer p.l.c. стр. 229. ISBN 1-84273-964-6. 
  6. ^ Shoshani, J., ур. (2000). Elephants: Majestic Creatures of the Wild. Checkmark Books. ISBN 0-87596-143-6. 
  7. ^ а б в г Best, Robin (1984). Macdonald, D., ур. The Encyclopedia of MammalsНеопходна слободна регистрација. New York: Facts on File. стр. 292–298. ISBN 0-87196-871-1. 
  8. ^ „The Florida Manatee (Trichechus manatus latirostrus)”. The Amy H Remley Foundation. Архивирано из оригинала 22. 2. 2014. г. Приступљено 15. 8. 2013. 
  9. ^ Hautier, Lionel; Weisbecker, V; Sánchez-Villagra, M. R.; Goswami, A; Asher, R. J. (2010). „Skeletal development in sloths and the evolution of mammalian vertebral patterning”. PNAS. 107 (44): 18903—18908. Bibcode:2010PNAS..10718903H. PMC 2973901 Слободан приступ. PMID 20956304. doi:10.1073/pnas.1010335107. Приступљено 25. 7. 2013. 
  10. ^ „Sticking Their Necks out for Evolution: Why Sloths and Manatees Have Unusually Long (or Short) Necks”. May 6th 2011. Science Daily. Приступљено 25. 7. 2013. 
  11. ^ Frietson Galis (1999). „Why do almost all mammals have seven cervical vertebrae? Developmental constraints, Hox genes and Cancer” (PDF). Journal of Experimental Zoology. 285 (1): 19—26. PMID 10327647. doi:10.1002/(SICI)1097-010X(19990415)285:1<19::AID-JEZ3>3.0.CO;2-Z. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 11. 2004. г. 
  12. ^ Ningthoujam Sandhyarani. „Interesting Facts about Manatees (Sea Cows)”. Buzzle.com. Архивирано из оригинала 26. 6. 2011. г. Приступљено 28. 6. 2011. 
  13. ^ „Manatee FAQ: Behavior”. www.savethemanatee.org. Архивирано из оригинала 19. 09. 2016. г. Приступљено 15. 9. 2016. 
  14. ^ Gerstein, E. R. (1994). „The manatee mind: Discrimination training for sensory perception testing of West Indian manatees (Trichechus manatus)”. Marine Mammals. 1: 10—21. 
  15. ^ (Marine Mammal Medicine, 2001, Leslie Dierauf & Frances Gulland, CRC Press)
  16. ^ Jeff Ripple (1999). Manatees and Dugongs of the WorldНеопходна слободна регистрација. Voyageur Press. ISBN 978-1-61060-443-7. „estrous.” 
  17. ^ „Manatee Ears Cause for Alarm? | Bird's Underwater”. Birds Underwater (на језику: енглески). 1. 8. 2017. Архивирано из оригинала 07. 10. 2017. г. Приступљено 6. 10. 2017. 
  18. ^ „Animal Info Book: Manatee”. Seaworld Parks & Entertainment. Архивирано из оригинала 07. 10. 2017. г. Приступљено 14. 05. 2020. 
  19. ^ а б в „Manatee”. Journey North. 2003. Архивирано из оригинала 29. 4. 2014. г. Приступљено 29. 4. 2014. 
  20. ^ Castellini and Mellish, Michael and Jo-Ann (2016). Marine Mammal Physiology. Boca Raton, Florida: CRC Press. стр. 101. ISBN 978-1-4822-4267-6. 
  21. ^ Powell, James (1978). „Evidence for carnivory in manatee (Trichechus manatus)”. Journal of Mammalogy. 59 (2): 442. JSTOR 1379938. doi:10.2307/1379938. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Ламантини на Викимедијиној остави.


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ламантини&oldid=27741743”