Таино

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Таино
Taínos.svg
Распрострањеност три таинске подгрупе у време првог контакта са Шпанцима
Estatua de Agüeybaná II, El Bravo, en el Parque Monumento a Agüeybaná II, El Bravo, en Ponce, Puerto Rico (DSC02672C).jpg
Статуа последњег таинског поглавице Порторика[1]
Региони са значајном популацијом
Куба, Доминиканска република, Хаити, Јамајка, Порторико, Бахами
Језици
Таински
Сродне етничке групе
Остали аравачки народи

Таини или Острвски Араваци су скоро потпуно истребљени староседеоци Карипских острва.[2] Уочи Колумбовог открића Америке насељавали су Велике Антиле, Бахаме, и северна острва Малих Антила, док су их са јужних острва пре доласка Шпанаца потиснули Острвски Кариби (или Калинаго). Таини су први народ које је у Новом свету сусрео Кристифор Колумбо 1492. Говорили су таинским језиком, једним од језика из аравачке породице.[3]

Име[уреди | уреди извор]

Буквални превод имена Таино је „људи добра“ или „добри (племенити) људи“.[4] Историчар Данијел Гарисон Бринтон је за Таине користио назив Острвски Араваци.[5]

Етнографија[уреди | уреди извор]

У време контакта са Шпанцима Таини су били напредни пољопривредници који су гајили кукуруз, маниоку, кикирики, ананас, дуван и памук. Риболов је био још једна врло значајна економска активност и важан извор хране, а такође су се бавили ловом и сакупљањем. Једина животиња коју су узгајали је био пас.

Велика таинска насеља су имала до 3.000 становника, али је било и насеља која су чиниле осамљене породичне куће. Свака кућа имала је испод крова простор за складиштење производа испуњен плетеним корпама. Под у кућама био је земљан, али чист. У кућама су се налазили фогон (роштиљ), велики глинени лонци, столице и висеће лежаљке.

Таини су били вешти поморци који су добро познавали карипске воде, о чему сведочи чињеница да су вести о Колумбовом кретању и догађаји у њиховим водама увек пре њега долазиле до острва на којима раније није био. Кану је израђиван из једног комада, дубљен у великим деблима. Највећи кануи су били толико велики да су могли примити преко сто одраслих, и њима је било могуће путовати на велике удаљености. Помоћу ових пловила, Таини (Острвски Араваци) су лако могли отпловити до обала северноамеричког копна и тако су стигли до обала Флориде, док се за њихове непријатеље Карибе такође претпоставља да су допловили до обале Тексаса, где су живеле Каранкаве њихови могући потомци.[6]

Памук су узгајали и користили га за прављење висећих мрежа и прегача, као и врпци које су се носиле око руку и ногу (симболизовале су положај). Накит је прављен од шкољки, перја, зуба животиња, костију, камења и од злата (што је Шпанце највише занимало). Нису имали руднике, а злато су сакупљали по рекама и од њега су израђивали минђуше и украсе.

Потомци Таина[уреди | уреди извор]

Иако су као посебан народ нестали, мали број који је преживео првих неколико година након контакта са Шпанцима, углавном жена, је оставио потомке из веза са Шпанцима и црнцима. Данас постоје особе мешаног порекла које се изјашњавају као Таини, углавном на Порторику, Куби, Доминиканској Републици и Јамајци.[7] Недавна истраживања (анализа ДНК), у Порторику и Доминиканској Републици показала су да у овим државама постоји велики удео становништва које има трорасно порекло. Према једном од ових истраживања, спроведеног фебруара 2018, у коме је вршена анализа ДНК добијеног из зуба давно умрлог Таиноа, утврђено је да већина становника Порторика има одређени постотак таинског порекла.[8] Према резултатима 16 истраживања аутозомалне генетике становништва шпанскојезичних карипских острва и њихове дијаспоре (већином порториканске), између 10% и 20% њихове ДНК потиче од староседелаца Таина. Неке особе имају већи удео, док друге имају мањи или га уопште немају.[9] Студија спроведена у источном Порторику, где већина тестираних тврди да има таинско порекло, показала је да од Таина потиче 61% митохондријског генома (наслеђује се од мајке) и 0% ДНК Y хромозома (син наслеђује од оца).[10]

Др Франциско „Френк” Моја Понс, доминикански историчар је изнео доказе који потврђују постојање бракова или ванбрачних веза шпанских колониста и таинских жена. Временом неки од њихових потомака су се венчавали са Африканцима, што је довело до појаве трорасне креолске културе. Према резултатима пописа становништва 1514. 40% Шпанаца је било у браку са Таинкама.[11] Према Лин Гитар, иако су Таини у шпанским документима из 16. века проглашени изумрлим; појединачни Таини су и даље помињани у тестаментима и другим правним документима неколико деценија након доласка Шпанаца.[12]

Постоје докази да је један број Таиноа био у браку са Африканкама и живео у релативно изолованим марунским насељима у унутрашњости карипских острва, где је настало сеоско становништво мешаног порекла, које уопште није имало или је имало веома мало контакта са шпанским властима.[13] Научници су такође утврдили да је данашње доминиканско сеоско становништво задржало неке елементе таинске културе, ови трагови су видљиви у језику, коришћеном систему за култивацију усева, традиционалним јелима, народној медицини, рибарству, архитектури, народним предањима, и верским погледима на свет. Део становништва градова ове елементе сеоске културе доживљава као назадне.[12]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Eli D. Oquendo-Rodríguez. Pablo L. Crespo-Vargas, editor. A Orillas del Mar Caribe: Boceto histórico de la Playa de Ponce - Desde sus primeros habitantes hasta principios del siglo XX. First edition. June, 2017. Editorial Akelarre. Centro de Estudios e Investigaciones del Sur Oeste de Puerto Rico (CEISCO). Lajas, Puerto Rico. Page 15. ISBN 978-1547284931
  2. ^ Rouse 1992, стр. 161.
  3. ^ „Taino”. Encyclopædia Britannica. 2018. 
  4. ^ Barreiro, José (1998). Rethinking Columbus – The Taínos: "Men of the Good". Milwaukee, Wisconsin: Rethinking Schools, Ltd. стр. 106. ISBN 978-0-942961-20-1. 
  5. ^ Daniel Garrison Brinton (1871). The Arawack language of Guiana in its linguistic and ethnological relations. Philadelphia, McCalla & Stavely. 
  6. ^ Rickliss, Robert. The Karankawa Indians of Texas: An Ecological Study of Cultural Tradition and Change, University of Texas Press. Austin: 1996. p. vii
  7. ^ Poole, Robert M. (октобар 2011). „What Became of the Taíno”. Smithsonian Magazine. Архивирано из оригинала на датум 5. 11. 2018. Приступљено 3. 11. 2018. 
  8. ^ „The Taíno were written off as extinct. Until now.”. Newsweek.com. 20. фебруар 2018. Архивирано из оригинала на датум 8. 5. 2018. Приступљено 19. мај 2018. 
  9. ^ Haslip-Viera, Gabriel (2014). Race, Identity and Indigenous Politics: Puerto Rican Neo-Taínos in the Diaspora and the Island. Latino Studies Press. стр. 111—117. 
  10. ^ Vilar, Miguel G.; et al. (јул 2014). „Genetic diversity in Puerto Rico and its implications for the peopling of the island and the Caribbean”. American Journal of Physical Anthropology. 155 (3): 352—68. PMID 25043798. doi:10.1002/ajpa.22569. 
  11. ^ „What Became of the Taíno?”. 
  12. 12,0 12,1 Guitar 2000.
  13. ^ Baracutei Estevez, Jorge (14. 10. 2019). „Meet the survivors of a 'paper genocide'. National Geographic. Архивирано из оригинала на датум 17. 10. 2019. Приступљено 8. 11. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]