Милица Шуваковић
| милица шуваковић | |
|---|---|
 Милица Шуваковић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1912. |
| Место рођења | Пакрац, Аустроугарска |
| Датум смрти | 15. децембар 1942. (29/30 год.) |
| Место смрти | Бубањ, код Ниша, Краљевина Југославија (дејуре) Подручје Војног заповедника у Србији (дефакто) |
| Професија | студенткиња |
| Породица | |
| Супружник | Слободан Жилник |
| Деца | Желимир Жилник |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | пре рата |
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
Милица Шуваковић Маша (Пакрац, 1912 — Бубањ, код Ниша, 15. децембар 1942) била је студенткиња и учесница Народноослободилачке борбе.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођена је 1912. године у Пакрацу. Потиче из свештеничке породице, пореклом из Земуна. Била је активна у партијској организацији на Београдском универзитету и члан редакције листа „Жена данас“.[1]
Од половине 1940. године, када је избегла хапшење, живела је у дубокој илегалности, у Београду, све до марта 1941. године када се вратила кући у Земун. Ту су је на самом почетку рата ухапсиле усташе, заједно са оцем, протом Шуваковићем. Захваљујући заузимању пријатеља и протином угледу, убрзо су пуштени и прешли у Београд.[1]
Милица се вратила у свој ранији илегални стан у Драгачевској улици број 17, код Данице и Јелене Цветковић. Учествовала је у акцији уништавања камиона и помагала је Мати Видаковићу у изградњи паклених машина. Приликом експлозије једне такве машине, 4. јула 1941. године, Милица је лакше рањена и успела је да побегне, док је рањени Мате, заједно са својим станодавкама Јеленом и Даном, ухапшен и све троје су стрељани.[1]
Пошто се опоравила и добила нову лажну повластицу Милица је отпутовала из Београда. Крајем септембра 1941. године стигла је у Озренски партизански одред, из кога је затим прешла у Топлички партизански одред, у Пасјачку чету. Ту се упознала са Слободаном Жилником, касније народним херојем и са њим склопила први партизански брак у јужној Србији.[1]
Почетком 1942. године ухапшена је у Прокупљу и одведена у логор на Црвеном крсту у Нишу. У полицији и логору водила се под илегалним именом Јованка Поповић, учитељица из Сарајева. Пошто је Милица била пред порођајем, остале логорашице су се трудиле да јој помогну и да јој препусте мање напорне послове у логору. Заједно су биле куме Миличином сину и назвале га Желимир.[1]
Милица је била потпуно сигурна да ће бити пуштена, јер ни Специјална полиција ни логорске власти нису откриле њен прави идентитет. После бекства групе логораша, 2. децембра 1942. године, Гестапо и Специјала полиција предузели су енергичне мере да ухвате бегунце и јако су пооштрили режим у логору. Сутрадан после бекства, логорски лекар др. Велизар Пијаде рекао је Милици да мора да преда сина на чување ван логора.[1]
На стрељање 15. децембра 1942. године пошла је спокојна јер је сазнала да је мали Желимир предат њеној породици. Миличин син Желимир је познати српски и југословенски редитељ Желимир Жилник.[1]
Референце
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Жене Србије у НОБ. „Нолит“ Београд. 1975. година.
