Палестина Салутарис
| Палестина Салутарис Palestina Salutaris | |
|---|---|
| 390.—636. | |
 Палестина Салутарис у оквиру дијецезе Исток око 400. године нове ере | |
| Главни град | Петра |
| Регија | Блиски исток |
| Земља | Римско царство, Византијско царство |
| Догађаји | |
| Статус | Бивша покрајина |
| Историја | |
• Успостављено | 390. |
• Укинуто | 636. |
Палестина Салутарис (лат. Palaestina Salutaris), или Палестина Терција (лат. Palaestina Tertia), је била византијска провинција која је захватала подручја од Негева (или Едом), Синај (осим северозападне обале) и југозападни Трансјордан, јужно од Мртвог мора. Провинција је била део дијецезе Исток, и била је одвојена од Арабије Патреје у 6. веку и проширена и постојала је све до муслиманских освајања у 7. веку.
Позадина[уреди | уреди извор]
Око 105. године територије источно од Дамаска и јужно од Црвеног мора анектирало је Набатејско краљевство и реформисало их у провинцију Арабија са престоницама у Петри и Бостри (северну и јужну). Покрајина (провинција) је проширена за време Септимија Севера у 195. године, а верује се да је подељена на две покрајине: Малу Арабију или Арабију Патрију и Велику Арабију, обе теритиријалне јединице биле су поверене царским изасланицима чије је звање било конзуларија, свака са по једном легијом.
У 3. веку, Набатејци су престали да пишу на Арамејском, и уместо њега почели да пишу на грчком, а до 4. века су делимично примили хришћанство, док је сам процес христијанизације је завршен у 5. веку.[1] Петра је брзо пропадала пред крајримске владавине, у великој мери због промена које су се односиле на поморске трговачке путеве. Око 363. године земљотрес је уништио многе грађевине, и онеспособио витални систем управљања водама.[2]
Подручје је постало организовано током касног Римског царства као део дијецезе Исток (314.), у коју је укључена заједно са покрајинама као што су Исаврија, Киликија, Кипар, Еуфратенсис, Месопотамија, Осроена, Феникија и Арабија Патрија.
Византијске власти су у 4. веку увеле хришћанство међу становништво.[3] Успостављени су градови на бази пољопривреде и број становника је порастао експоненцијално. [4] Под Византијом (од 390.), уследила је нова подела која је додатно поделила покрајину Киликију на Киликију Приму, Киликију Секунду; Сирија Палестина подељена је на Сирију Приму и Сирију Салутарис, Феникију Лебанесис, Палестину Приму, Палестину Секунду а накрају и Палестину Салутарис (у 6. веку).
Историја[уреди | уреди извор]
Палаестину Тертцију сачињавали су Негев, јужни Трансјордан, једним делом Арабија Петреа, и већина Синаја са Петром која је била стално место становања гувернера и Метрополитанског архиепископа.
Палестина Тертција је такође позната и као Палаестина Салутарис. [5][6]Према наводима историчара Х.Х. Бена Сансона.[7]
Муслимански Арапи су пронашли остатке Набатејаца у Трансјордану и Негеву трансформисаних у сељаке који су били доказ промене начина живота ка пољопривреди. Њихове земље су подељене између нових Кахтанита арапских племенских краљевства Византијских вазала, у Гасанидских Арапа и Химјарских вазала, Кинда арапске краљевине у Северној Арабији, формирајући делове покрајине Билад Ел Схам.
Преглед епископа[уреди | уреди извор]
Преглед древних епископа Палестине Салутарис или Палестине Терције (III) наведене u Annuario Pontificio као насловни, види:
- Аела (сада Акаба)
- Арад
- Ареополис (Раба)
- Ариндела
- Августополис у Палестини
- Бахата у Палестини
- Карак-Моба (Ел Карак)
- Елуса (Халуза)
- Лотапа у Палестини
- Петра у Палестини , Метрополитанска архиепископија. Сада у (Транс) (Јордану).
- Паран (Уади-Феиран)
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Rimon, Ofra. „The Nabateans in the Negev”. Hecht Museum. Архивирано из оригинала 20. 11. 2018. г. Приступљено 7. 2. 2011.
- ^ Glueck, Grace (17. 10. 2003). „ART REVIEW; Rose-Red City Carved From the Rock”. The New York Times. Приступљено 22. 5. 2010.
- ^ Shahin 2005, стр. 459
- ^ Shahin 2005, стр. 459.
- ^ Shahin 2005, стр. 8.
- ^ „Roman Arabia”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 11. 8. 2007.
- ^ H.H. Ben-Sasson, A History of the Jewish People. . Harvard University Press. 1976. pp. 351. ISBN 978-0-674-39731-6.
Литература[уреди | уреди извор]
- Shahin, Mariam (2005). Palestine: A Guide. Interlink Books. стр. 459. ISBN 978-1-56656-557-8.
