Набатејско царство

Из Википедије, слободне енциклопедије
Набатејско царство
(недостаје слика заставе) (недостаје слика грба)
Застава Грб
Географија
Континент Азија
Главни град Петра
Друштво
Званични језици набатејски, арапски[1]
Религија арапска митологија
Владавина
Облик владавине Монархија
Историјско доба антика
Оснивање 168. п. н. е.
Престанак 106. н. е.
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
No image.svg Набатејци Римско царство Vexilloid of the Roman Empire.svg
Портал:Историја

Набатејско царство, познато такође и као Набатеја, била је арапска држава Набатејаца која је постојала у антици и коју је анектирало Римско царство 106. п. н. е.[2]

Географија[уреди]

Налази се између Синајског и Арапског полуострва, на сјеверу се граничила са Јудејом, а на југозападу Птолемејско краљевство. Пријестолница је био град Петра.

Петра је био богат трговачки град, налази се на мјесту спајања неколико трговачких путева. Један од њих је Пут тамјана који се заснивао производњи смирне и тамјана у југу Арабије.[3][4] Одатле су ароматици кретали на пут kа Средоземљу.

Историја[уреди]

Набатејци воде поријекло од номада из Негева и Синајског полуострва из времена Ахеменидског царства, око 4. вијека п. н. е.[5]

Набатејци и Хасмонејци[уреди]

Набатејци су били први савезници Хасмонејаца у борби против Селеукиских владара. Они су постали противници Јудејске династије и главни реметилачки фактор у Помпејовој интервенцији у Јудеји. Многи Набатејци су присилно конвертовани у јудаизам за вријеме хасмонејског краља Александра Јанеја.[6] Био је то краљ, који је након гушења побуне, освојио и окупирао набатејске градове Моав и Галад и наметнуо им данак неодређеног износа. Одаба I је знао да ће Александар напасти, па је засјео Александрове снаге код Голана уништивши јудејску армију 90. п. н. е.[7] За вријеме владавине Арета III царство је достигло територијлни врхунац, али поражено од стране римске војске којом је командовао Марко Емилије Скавр. Маркова војска је опсједала Петру, али је сукоб ријешен преговорима. Арета III приставши да плаћа данак, је формално признао римску власт.[8]

Набатејско царство је увидјело да се постепоно налазило окружено римском територијом која се ширила, поразивши Египат и анектирајући Хасмонејску Јудеју. Док је Набатеја успјевала да сачува формалну незавиност, постала је клијентска држава под утицајем Рима.[8]

Римска анексија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Арабија (провинција).

За вријеме владавине римског цара Трајана, 106. године, умро је посљедњи набатејски владар Рабел II Сотер. Овај догађај је могао значити званичну анексију Набатеје од стране Римског царста, иако формални разлози и тачан начин анексије није познат.[8]

Неки епиграфски докази говоре о војној кампањи коју је споровео Корнелије Палма гувернер Сирије. Римске снаге су могле доћи из Сирије и такође из Египта. Јасно је да су римске легије биле смјештене у околини Петре и Босра, 107. године, што доказују папируси пронађени у Египту. Набатеја коју је анектирало Римско царство, постала је провинција Арабија. Трговина је изгледа наставила расти захваљујући неумањеном набатејском таленту за трговину.[8]

За вријеме владавине цара Хадријана, лимес Арабикус је занемаривао већину територије Набатеје и ишао је ка сјеверисточно од Аиле (савремена Акаба). Вијек касније, за вријеме владавине Александра Севера, локалном новцу дошао је крај. Више није било раскошних гробица, због очигледне политичке промјене, као што је инвазија неоперсијских снага под Сасанидским царством.

Град Палмира, једно вријеме пријестоница Палмирског царства, порасла је у важна и привукла је арапске трговце из Петре.[3]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. „'Al Kanfei Yonah”. Google Books Приступљено 27. 8. 2014.. 
  2. Ministry of Tourism & Antiquities - Petra from the official website for The Hashemite Kingdom of Jortdan
  3. 3,0 3,1 Teller, Matthew; Jordan; pp. 265; Rough Guides; Sept. 2009. ISBN 978-1-84836-066-2.
  4. Gibson (2011), стр. 132.
  5. See Diodorus Siculus 19.94; Rosen (2007); Graf (1990) and Gibson (2011), pp. 133,
  6. Johnson, Paul (1987). A History of the Jews. London: Weidenfeld and Nicolson. ISBN 978-0-297-79091-4. 
  7. Josephus, Flavius (1981). The Jewish War. 1:87. Trans. G. A. Williamson 1959. Harmondsworth, Middlesex, England: Penguin. pp. 40. ISBN 978-0-14-044420-9. 
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 Taylor, Jane; Petra; pp. 25–31; Aurum Press Ltd; London. 2005. ISBN 978-9957-451-04-2.

Спољашње везе[уреди]