Теорија тоналних функција — разлика између измена
Нема описа измене |
|||
Ред 4: | Ред 4: | ||
== Историја и употреба == |
== Историја и употреба == |
||
=== Историја === |
=== Историја === |
||
<div>Жан Филип Рамо је у свом раду из прве половине 18. века први употребио појмове [[тоника]], [[субдоминанта]] и [[Доминанта (музика)|доминанта]].<ref>Rameau, J.P., (1722) Traité de l’harmonie reduite à ses principes naturels, Paris: Jean-Baptiste Christophe Ballard</ref> Ипак, они нису били сасвим идентични каснијој, Римановој перцепцији тих појмова. Наиме, Рамо је међу првима установио постојање ''хармоније'' као независне гране у односу на до тада доминирајући [[Полифонија|контрапункт]], који није проучавао [[Акорд|акорде]] и њихове међусобне везе, већ кретање независних мелодијских линија, консонанце, дисонанце и [[Интервал (музика)|интервале]]. Хармонија се стога појавила као засебна грана из потребе да се дефинише све очитије (а до тада слабо дефинисано) постојање модерног тоналитета у пракси композитора (који је заменио средњевековне [[Модус (музика)|модусе]]), те сазвучја која су проистекла из њега.</div><div><br> |
<div>Жан Филип Рамо је у свом раду из прве половине 18. века први употребио појмове [[тоника]], [[субдоминанта]] и [[Доминанта (музика)|доминанта]].<ref>Rameau, J.P., (1722) Traité de l’harmonie reduite à ses principes naturels, Paris: Jean-Baptiste Christophe Ballard</ref> Ипак, они нису били сасвим идентични каснијој, Римановој перцепцији тих појмова.<ref>Riemann, H. (1918), Allgemeine Musiklehre. Handbuch der Musik, Leipzig: Max Hesses Verlag</ref> Наиме, Рамо је међу првима установио постојање ''хармоније'' као независне гране у односу на до тада доминирајући [[Полифонија|контрапункт]], који није проучавао [[Акорд|акорде]] и њихове међусобне везе, већ кретање независних мелодијских линија, консонанце, дисонанце и [[Интервал (музика)|интервале]]. Хармонија се стога појавила као засебна грана из потребе да се дефинише све очитије (а до тада слабо дефинисано) постојање модерног тоналитета у пракси композитора (који је заменио средњевековне [[Модус (музика)|модусе]]), те сазвучја која су проистекла из њега.</div><div><br> |
||
Током друге половине 18. и прве половине 19. века, Рамоова разматрања су остала потиснута, а њихово место заузела је ''[[Теорија тоналних ступњева]],'' која је све хармонске појаве дефинисала углавном [[Емпирија|емпиријски]], тј. појавно, без много разматрања о томе како тоналитет функционише.<br> |
Током друге половине 18. и прве половине 19. века, Рамоова разматрања су остала потиснута, а њихово место заузела је ''[[Теорија тоналних ступњева]],'' која је све хармонске појаве дефинисала углавном [[Емпирија|емпиријски]], тј. појавно, без много разматрања о томе како тоналитет функционише.<br> |
||
<br> |
<br> |
||
Ипак, крајем 19. века, Хуго Риман долази у контакт са Рамоовим теоријама, те развија тзв. [[Дуалистичка теорија (музика)|дуалистичку теорију]] (познату и као ''теорија тоналитета у огледалу). |
Ипак, крајем 19. века, Хуго Риман долази у контакт са Рамоовим теоријама, те развија тзв. [[Дуалистичка теорија (музика)|дуалистичку теорију]] (познату и као ''теорија тоналитета у огледалу'').<ref>Ибид</ref> Он је вратио у употребу тоналне функције и сматрао да природни мол представља интервалски и хармонски симетрични одраз дура у огледалу, те да хармонски ток треба пролагодити сходно томе (примера ради: уколико је природни каденцирајући ток у дуру: T-S-D-T, њему кореспондирајући у молу треба да буде t-d-s-t, видети наредна поглавља за додатна објашњења око ознака).<ref>Ибид</ref> Ипак, овакво виђење убрзо наилази на [[Скепса|скепсу]] других теоретичара који, иако су сматрали да су функције пожељно објашњење појава у тоналитету, нису признавали постојање дуализма у пракси.<ref>Louis, R., Thuille, L. (1920) Harmonielehre, Stutgart: C. Grüninger Nachhilf. E. Klett</ref><br> |
||
<br> |
<br> |
||
Иако се дуалистичка теорија данас углавном сматра одбаченом, аналитичке ознаке које су из ње проистекле и данас су у раширеној употреби.</div><div>Функционална теорија налази употребу у [[Музичка анализа|музичкој анализи]], где служи за одређивање хармонског тока. Захваљујући њој, у композицијама се може одредити логични след акорада, [[Музичка секвенца|секвенце]] и [[Каденца|каденце]], али такође може бити и од велике помоћи приликом дефинисања музичког облика.</div> |
Иако се дуалистичка теорија данас углавном сматра одбаченом, аналитичке ознаке које су из ње проистекле и данас су у раширеној употреби.<ref>De La Motte, D. (2011), Harmonielehre, Kassel: Bärenreiter</ref> <ref>Kühn, C., (2013) Modulation Kompakt. Erkunden, erleben, erproben, erfinden, Kassel: Bärenreiter</ref> <ref>Despić, D., (1970), Harmonska analiza, Beograd: Univerzitet umetnosti.</ref></div><div> <ref>Дубовский, И., Евсеев, С., Способин, И., Соколов, В., (1964), Учбеник Гармонии, Москва: ИздателЬство Музика</ref> Функционална теорија налази употребу у [[Музичка анализа|музичкој анализи]], где служи за одређивање хармонског тока. Захваљујући њој, у композицијама се може одредити логични след акорада, [[Музичка секвенца|секвенце]] и [[Каденца|каденце]], али такође може бити и од велике помоћи приликом дефинисања музичког облика.</div> |
||
=== Употреба === |
=== Употреба === |
||
Ред 23: | Ред 23: | ||
|[[Датотека:FunktionstheorieNBn2.png|thumb|320x320px|Главне функције у облику акорада у а-молу]] |
|[[Датотека:FunktionstheorieNBn2.png|thumb|320x320px|Главне функције у облику акорада у а-молу]] |
||
|} |
|} |
||
<div>Функционална теорија истиче постојање тоналитета, који се у јединици времена потврђује процесима који воде у ''тонику'' (која је према теорији ступњева ''први ступањ''). Тоника је уједно и најважнија, те једна од три главне ''функције. |
<div>Функционална теорија истиче постојање тоналитета, који се у јединици времена потврђује процесима који воде у ''тонику'' (која је према теорији ступњева ''први ступањ'').<ref>Дубовский, И., Евсеев, С., Способин, И., Соколов, В., (1964), Учбеник Гармонии, Москва: ИздателЬство Музика</ref> Тоника је уједно и најважнија, те једна од три главне ''функције.''<ref>Ибид</ref> Преостале две функције су ''доминанта ''(пети ступањ; горња квинта) и ''субдоминанта ''(четврти ступањ; доња квинта).<ref>Riemann, H. (1918), Allgemeine Musiklehre. Handbuch der Musik, Leipzig: Max Hesses Verlag</ref> Мада сходно пракси то веома варира, у анализи која се практикује на основу функционалне теорије, ове три функције се означавају латиничним словима "T", "S" и "D" (у [[Дур|дуру]] најчешће великим, а у [[Мол|молу]] малим словима, са изузетком доминанте, која због својстава хармонског мола може бити и дурски акорд).<ref>De La Motte, D. (2011), Harmonielehre, Kassel: Bärenreiter</ref> </div><div><span class="cx-segment" data-segmentid="66"><br> |
||
</span></div><div><span class="cx-segment" data-segmentid="66"><br> |
</span></div><div><span class="cx-segment" data-segmentid="66"><br> |
||
</span></div><br> |
</span></div><br> |
||
Ред 52: | Ред 52: | ||
'''Tp- '''паралела тонике (шести ступањ) |
'''Tp- '''паралела тонике (шести ступањ) |
||
<br> |
<br> |
||
'''Dg- '''Dominante Gegenklang, |
'''Dg- '''Dominante Gegenklang, акорд на горњој терци доминанте (вођични, седми ступањ), |
||
<br> |
<br> |
||
Ред 62: | Ред 62: | ||
<br> |
<br> |
||
Додатно, алтеровани акорди изискују примену посебних симбола.<br> |
Додатно, алтеровани акорди изискују примену посебних симбола.<br> |
||
Ипак, овакво означавање није доживело консензус на светском нивоу, те поједини теоретичари ([[Игор Способин]], [[Дејан Деспић]]) развијају својеврсну комбинацију функционалне теорије са теоријом ступњева, па се главне функције означавају словима, а споредне римским бројевима, или комбинацијом римских бројева са словима главне функције које одговарајући ступањ заступа.</div><div>''' '''<br> |
Ипак, овакво означавање није доживело консензус на светском нивоу, те поједини теоретичари ([[Игор Способин]]<ref>Дубовский, И., Евсеев, С., Способин, И., Соколов, В., (1964), Учбеник Гармонии, Москва: ИздателЬство Музика</ref>, [[Дејан Деспић]]<ref>Despić, D., (1970), Harmonska analiza, Beograd: Univerzitet umetnosti</ref>) развијају својеврсну комбинацију функционалне теорије са теоријом ступњева, па се главне функције означавају словима, а споредне римским бројевима, или комбинацијом римских бројева са словима главне функције које одговарајући ступањ заступа.</div><div>''' '''<br> |
||
== Каденце и модулације == |
== Каденце и модулације == |
Верзија на датум 8. август 2015. у 17:16
Историја и употреба
Историја
Током друге половине 18. и прве половине 19. века, Рамоова разматрања су остала потиснута, а њихово место заузела је Теорија тоналних ступњева, која је све хармонске појаве дефинисала углавном емпиријски, тј. појавно, без много разматрања о томе како тоналитет функционише.
Ипак, крајем 19. века, Хуго Риман долази у контакт са Рамоовим теоријама, те развија тзв. дуалистичку теорију (познату и као теорија тоналитета у огледалу).[3] Он је вратио у употребу тоналне функције и сматрао да природни мол представља интервалски и хармонски симетрични одраз дура у огледалу, те да хармонски ток треба пролагодити сходно томе (примера ради: уколико је природни каденцирајући ток у дуру: T-S-D-T, њему кореспондирајући у молу треба да буде t-d-s-t, видети наредна поглавља за додатна објашњења око ознака).[4] Ипак, овакво виђење убрзо наилази на скепсу других теоретичара који, иако су сматрали да су функције пожељно објашњење појава у тоналитету, нису признавали постојање дуализма у пракси.[5]
Употреба
С обзиром на њену ограниченост на тоналну музику, у пуној мери је применљива само на дела барокне, класичарске и романтичарске ере, али такође и на поједине популарне смерове (у џезу, рокенролу, итд.), иако се у потоњима чешће користи теорија ступњева.
Функције
Главне функције
Споредне функције
Главним функцијама придодају се и споредне, које су заступници тонике, субдоминанте и доминанте, односно представљају све преостале акорде који се могу јавити у тоналитету. Њихово аналитичко означавање веома варира, сходно локалним конвенцијама аутора.
На немачком говорном подручју, најчешћу конвенцију представљају Риманове оригиналне ознаке, те би акорди лествичним редом у дуру били означени на следећи начин:
T- тоника (први ступањ)
Sp- паралела субдоминнте (други ступањ)
Dp- паралела доминанте (трећи ступањ)
S- субдоминанта (четврти ступањ)
D- доминанта (пети ступањ)
Tp- паралела тонике (шести ступањ)
Dg- Dominante Gegenklang, акорд на горњој терци доминанте (вођични, седми ступањ),
а у молу:
t- тоника (први ступањ)
s- субдоминанта (четврти ступањ)
dP- паралела доминанте (седми ступањ)
Додатно, алтеровани акорди изискују примену посебних симбола.
Каденце и модулације
Нови тоналитет се утврђује кроз каденцирајући процес. Најједноставније каденце су D-T (аутентична каденца) и S-T (плагална каденца). Ипак, у пракси се најчешће среће такозвана потпуна (савршена) аутентична каденца (T-S-D-T).
Референце
- ^ Rameau, J.P., (1722) Traité de l’harmonie reduite à ses principes naturels, Paris: Jean-Baptiste Christophe Ballard
- ^ Riemann, H. (1918), Allgemeine Musiklehre. Handbuch der Musik, Leipzig: Max Hesses Verlag
- ^ Ибид
- ^ Ибид
- ^ Louis, R., Thuille, L. (1920) Harmonielehre, Stutgart: C. Grüninger Nachhilf. E. Klett
- ^ De La Motte, D. (2011), Harmonielehre, Kassel: Bärenreiter
- ^ Kühn, C., (2013) Modulation Kompakt. Erkunden, erleben, erproben, erfinden, Kassel: Bärenreiter
- ^ Despić, D., (1970), Harmonska analiza, Beograd: Univerzitet umetnosti.
- ^ Дубовский, И., Евсеев, С., Способин, И., Соколов, В., (1964), Учбеник Гармонии, Москва: ИздателЬство Музика
- ^ Дубовский, И., Евсеев, С., Способин, И., Соколов, В., (1964), Учбеник Гармонии, Москва: ИздателЬство Музика
- ^ Ибид
- ^ Riemann, H. (1918), Allgemeine Musiklehre. Handbuch der Musik, Leipzig: Max Hesses Verlag
- ^ De La Motte, D. (2011), Harmonielehre, Kassel: Bärenreiter
- ^ Дубовский, И., Евсеев, С., Способин, И., Соколов, В., (1964), Учбеник Гармонии, Москва: ИздателЬство Музика
- ^ Despić, D., (1970), Harmonska analiza, Beograd: Univerzitet umetnosti
Коришћена литература
• De La Motte, D. (2011), Harmonielehre, Kassel: Bärenreiter
• Despić, D., (1970), Harmonska analiza, Beograd: Univerzitet umetnosti.
• Дубовский, И., Евсеев, С., Способин, И., Соколов, В., (1964), Учбеник Гармонии, Москва: ИздателЬство Музика
• Kühn, C., (2013) Modulation Kompakt. Erkunden, erleben, erproben, erfinden, Kassel: Bärenreiter
• Louis, R., Thuille, L. (1920) Harmonielehre, Stutgart: C. Grüninger Nachhilf. E. Klett
• Rameau, J.P., (1722) Traité de l’harmonie reduite à ses principes naturels, Paris: Jean-Baptiste Christophe Ballard
• Riemann, H. (1918), Allgemeine Musiklehre. Handbuch der Musik, Leipzig: Max Hesses Verlag
• Živković, M., (1990), Harmonija, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva