Димитрије Теодосије — разлика између измена

Димитрије Теодосије
Димитрије Теодосије
	Δημήτριος Θεοδοσίου
Место рођења	Јањина, Османско царство
Датум смрти	11. март 1782.
Место смрти	Венеција, Млетачка република

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 16. август 2019. у 14:45

Димитрије Теодосије (Δημήτριος Θεοδοσίου) венецијански штампар грчког порекла је у штампарији „Нова типографија греко-православна", или, како се понекад назива, „Славенско-Греческа типографија" почео да издаје црквене књиге на српском језику. У августу 1754. поднео је молбу Универзитету у Падови да се упише у књигу књижара и штампара илирског језика.^[1] Штампарија је основана 1755. уз помоћ Пана Маруција, Теодосијевог станодавца, од стране млетачких власти. Да „би отклонио неповерење српског свештенства према књигама које долазе из католичке средине", Теодосије је у импресуму наводио да су „књиге штампане у Москви, Кијеву или Санкт Петерсбургу", што и није било сасвим нетачно, јер су то често биле прештампане црквене књиге на грађанској ћирилици за потребе српске цркве". Публиковање српских књига добило је јачи замах од 1761. и за неких петнаест година (од 1761. до 1776.) из његове штампарије „изашло је преко педесет књига намењених Србима". После смрти Димитрија Теодосија његов наследник рођак Пане Теодосије је наставио да издаје српске књиге све негде до 1824. године.

Издавачи Димитрије и Пане Теодосије штампали су поред светих литургијских књига и световна дела првих српских просветитеља: Захарија Стефановића Орфелина, Атанасија Стојковића, Доситеја Обрадовића и Павла Соларића, као и први српски часопис „Славено-сербскиј магазин” 1768. године. Покретач и уредник часописа био је Захарије Орфелин. Нажалост, издат је само један број. Издавачка кућа Теодосијевих имала је запосленог ревизора, неку врсту уредника српских издања. Једно време уредник је биo Захарије Орфелин, а после његовог одласка у Беч у септембру 1770. године функцију ревизора куће Теодосије преузео је прво Грк Спиридон Pyђepи, а после и најобразованији књижевник свог доба Павле Соларић.

Аустријске власти су схватиле да је забрана оснивања српске штампарије контрапродуктивна јер отвара врата неконтролисаном руском утицају, а такође и пословној добити иностране (венецијанске) фирме, уместо да те приходе убере нека аустријска. Године 1770. бечком штампару Јозефу Курцбеку одобрено је монополско право на штампање српских књига. Дајући такву привилегију бечком предузетнику, који уз то није био Србин, аустријска власт је осигурала чврсту контролу над српском књижевном продукцијом. У конкурентској утакмици Курцбек је био у повољнијем положају него Теодосије, који је ипак успео да објави још неколико књига намењених Србима, и уз то монументално дело Србина Захарија Орфелина Историја Петра Перваго, намењено руским читаоцима и писано руским језиком. После смрти Димитрија Теодосија његов наследник Пане Теодосије наставио је да издаје поред осталих и српске књиге.

Референце

^ МОНИКА ФИН; ВЕНЕЦИЈА И СРПСКА КЊИГА, 89-90

Види још

Српске штампарије у Венецији

[1] МОНИКА ФИН; ВЕНЕЦИЈА И СРПСКА КЊИГА, 89-90

[1]

@@ Ред 17: / Ред 17: @@
 | држава_смрти        = {{застава|Млетачка република}}
 }}
-[[Датотека:Књига штампана код Димитрија Теодосија.jpg|лево|мини|220п|"Азбука славенска" кљига штампана у штампарији Теодосија, ([[Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“]] у Београду).]]
+[[Датотека:Књига штампана код Димитрија Теодосија.jpg|лево|мини|220п|<center>"Азбука славенска" књига штампана у штампарији Теодосија, ([[Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“]] у Београду).]]
-[[Датотека:Orfelin The first Serbian Magazine 1764.jpg|десно|мини|220п|Славено-сербскиј магазин штампан у штампарији Теодосија, ([[Музеј Вука и Доситеја]] у Београду).]]
+[[Датотека:Orfelin The first Serbian Magazine 1764.jpg|десно|мини|220п|<center>Славено-сербскиј магазин штампан у штампарији Теодосија, ([[Музеј Вука и Доситеја]] у Београду).]]
 '''Димитрије Теодосије''' (Δημήτριος Θεοδοσίου) [[венеција]]нски штампар [[Грчка|грчког]] порекла је у штампарији „Нова типографија греко-православна", или, како се понекад назива, „Славенско-Греческа типографија" почео да издаје црквене књиге на [[Српски језик|српском језик]]у. У августу 1754. поднео је молбу [[Универзитет у Падови|Универзитету у Падови]] да се упише у књигу књижара и штампара [[Илирски језик (jужнословенски)|илирског језика]].<ref>[http://www.cacak-dis.rs/elektronska_izdanja/gb19/79-100-Monika-Fin.pdf; МОНИКА ФИН; ВЕНЕЦИЈА И СРПСКА КЊИГА, 89-90]</ref> Штампарија је основана 1755. уз помоћ Пана Маруција, Теодосијевог станодавца, од стране млетачких власти. Да „би отклонио неповерење српског [[Свештеник|свештенства]] према књигама које долазе из [[Католицизам|католичке]] средине", Теодосије је у импресуму наводио да су „књиге штампане у [[Москва|Москви]], [[Кијев]]у или [[Санкт Петерсбург]]у", што и није било сасвим нетачно, јер су то често биле прештампане црквене књиге на грађанској ћирилици за потребе српске цркве". Публиковање српских књига добило је јачи замах од 1761. и за неких петнаест година (од 1761. до 1776.) из његове штампарије „изашло је преко педесет књига намењених [[Срби]]ма". После смрти Димитрија Теодосија његов наследник рођак Пане Теодосије је наставио да издаје српске књиге све негде до 1824. године.