Атанасије Стојковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Атанасије Стојковић
Stojkovic-atanasije.jpg
Атанасије Стојковић
Датум рођења (1773-09-20)20. септембар 1773.
Место рођења Рума
Хабзбуршка монархија
Датум смрти 2. јун 1832.(1832-06-02) (58 год.)
Место смрти Харков
Руска Империја

Атанасије Стојковић (Рума, 20. септембар 1773Харков, 2. јун 1832) био је српски писац и научник, руски академик, професор и ректор универзитета у Харкову, писац прве књиге из физике на српском језику, писац првог романа у новијој српској историји, као и преводилац Новог завета на славеносербски.

Биографија[уреди]

Атанасије је рођен у Руми 1773. године, од оца Јована Стојковића и мајке Ане Гроздић. У родном месту је пошао у школу и после основне, био је послат да учи кожарски трговачки занат у Пешти. Оданде 1787. године побегне и смести се код неког унијатског свештеника у Трнави (Словачкој), где је певао у цркви. После смрти доброчинитеља Словака 1789. године, вратио се кући, где га је чекала мајка удовица. Прихватио га је земљомер Рајић у Илоку за практиканта, који је радио на изради земљишњих књига.[1] Млади Стојковић се затим вратио у Руму и прихватио да буде српски народни учитељ. Али септембра 1793. године уз подршку пријатеља, кренуо је на више школе. После приватног припремања, завршио је средњу „граматикалну латинску школу” у Шопрону, а затим и логику у сегединском Лицеју. Школске 1795/1796. године слушао је физику у Пожуну, али до марта 1797. године посветио се ту и учењу права. Намеравао је да (по добијању стипендије) настави студије у Саксонији. У међувремену бавио се пола године у Бечу, учећи аустријско право и грчки језик. Затим је отишао у Гетинген на студије природних наука, где је 1799. године стекао звање доктора филозофије, и постао први Србин који је докторирао на том универзитету [2] и члан Гетингенског и Јенског ученог друштва. Током те 1799. године дружио са са многим ученим људима у Јени, Лајпцигу и Гетингу. Крајем 1799. године вратио се као доктор филозофије у завичајни Срем. Иако је у Гетингу завршио по други пут Богословију није прихватио монашки чин по савету архимандрита Рајића. Вратио се у Пешту и ту је неколико година радио истраживања и писао српске књиге. Од писања се чак као мало ко и обогатио, али му је капитал проневерио један купац у Бечу. На наговор Доситеја Обрадовића од 1801. до 1803. у Будиму је писао књигу "Фисика, простим језиком списана за род славено-сербскиј" у три тома, која је прво такво дело на српском језику, и обухвата не само физику већ и метеорологију, астрономију, минерологију па чак и ботанику и зоологију. Овим се Стојковић сврстао у ред српских просветитеља, уз Доситеја и Павла Соларића.

Захваљујући свом образовном раду, 1803. године био је позван за првог редовног професора на новоотворени универзитет у Харкову. Али све је почело тако што је своју књигу "Физику", послао на поклон руском цару Александру. Руски владар му је узвратио са два похвална писма, захваљујући којима су му у Рисији отворена сва врата. Са достојанство императорског придворног саветника дошао је у Харков 1804. године, у друштву са мајком и једним синовцем.[3] Он је био један од учених Срба које је царска Русија позвала да буду професори на том универзитету, уз Глигорија Трлајића, Саву Петровића, Ђорђа Коритара. Прво је предавао на катедри теоријске и експерименталне физике, али је убрзо постао декан одељења физичких и математичких наука. Стојковић је касније постао и ректор и оснивач харковског Ученог друштва.

Такође је стекао многе почасти и привилегије, постао члан Царске академије наука, добио од цара Александра I орден светог Владимира трећег степена, а добио је и материјалне привилегије и постао државни саветник. Након што је 1815. године постао ректор Харковског универзитета оженио се. Руски цар му је 1815. године поклонио 25.000 јутара земље у Херсонској губернији, у Јелисаветоградском језду. Напустио је потом универзитетску катедру и постао државни саветник, угледник са више ордена и медаља. Имање је касније предао синовима Аркадију и Хонорију[4], и спокојно умро 1832. године у Харкову.

Његов просветитељски рад обухвата и превод Новог завета у славеносербској редакцији што прилично отежава Вуку Караџићу да нађе разумевање и подршку међу ученим Србима за његов превод на народни српски језик. Међутим, његов роман „Аристид и Наталија“ из 1801. године представља први роман у новијој српској књижевности. По узору на Волтеров „Кандид“ написао је дело необичног назива - „Кандор или откривање египетских таин“, роман филозофско поучних намера са доста мистичних елемената.

Библиографија[уреди]

Ово су наслови осталих дела насталих за време док је Стојковић био професор физике у Харкову:

  • „Фисика” (1801-1803) – тротомно дело, прва овакве врсте код Срба
  • О јавленијах городов и прочего в воздух, називајемих фата моргана (О појавама градова и осталог у ваздуху названог фатаморгана) 1808.
  • Началнија основанија умозрителној и опитној физики по новејшим откритијам (Почетне основе апстрактне и експ. физике до најновијих проналазака)1809.
  • О преохраненији себија от ударов молниј во всех случајах жизни (О личном чувању од удара грома у свим животним приликама) 1810.
  • О причинах ђелајушчих воздух неспособним дља диханија и о средствах предохрањајушчих от совершеној порчи (О узроцима који чине ваздух неупотребљивим за дисање и о средствима која заштићују од потпуних оштећења) 1811.
  • Система физики (Систем физике ) 1813.
  • Началнија основанија физическој географији (Почетне основе физичке географије) 1813.
  • Началнија основанија физическој астрономији (Почетне основе физичке астрономије) 1813.

Ово су наслови дела Атанасија Стојковића насталих у последњој деценији његовог живота:

  • О саранче и способах истребљенија јеја (О скакавцима и начину њиховог истребљења) 1825.
  • О отводах молниј и града (О одвођењу – деривацији муње и града) 1826.
  • Зашчишченије градових отводов (Заштита противградних средстава) 1826.
  • Систематическоје изложеније обезводњенија мокрој почви (Систематско излагање о одводњавању подводног земљишта) 1827.
  • Теоретическо-практическоје настављеније о виноделији (Теоретско – практичне поуке о винарству) превод са француског ,1830.

И многа друга значајна дела, као што су нпр:

“О воздушних камњах и јих происхожденији” – прва књига о метеорима на свету; “Кандор или откровеније Египетских таин” (1800); „Аристид и Наталија” (1801) – први роман српске књижевности; ”Сербски секретар” (1802); “Стихи каковим образом љубов у браку сохранити можно”(1802); “На смерт бесмртнаго Јована Рајича”(1802).

Преводи:

„Нови завет“

Занимљивости[уреди]

  • Када је једном приликом дошао до неких занимљивих метеорита, написао је књигу "О ваздушном камењу и њиховом пореклу" (прво издање 1807, на руском језику). Данас знамо да је то прва књига о метеоритима на свету. На руском је Стојковић публиковао и „Основе теоријске и експерименталне физике“ (из 1809).
  • У Тунгуској области (где је 30. јуна 1908. године експлодирао метеорит и изазвао огромна разарања) постоји брдо висине 150 метара које се зове Стојковићево брдо управо по овом научнику.
  • На сцени Народног позоришта у Београду се игра представа "Вожд Карађорђе и кнез Милош" у којој лик Атанасија Стојковића глуми Борис Комненић.
  • Слабо је познато да „Физика“ (односно, „Фисика“) А. Стојковића не представља уџбеник из физике у данашњем смислу те речи. Наиме, у складу са владајућим мишљењем свога времена, Стојковић је под овим називом подразумевао општу науку о природи, животу и свету (према Аристотеловом појму „фисис“, тј. „природа“), која је у то време била позната и као „јестаственица“. Дело А. Стојковића није, према томе, посвећено проучавању физике, већ проучавању и разумевању животних појава у целини.
  • По њему се зове Градска библиотека „Атанасије Стојковић” Рума.

Референце[уреди]

  1. ^ "Сербскиј народниј лист", Будим 1838. године
  2. ^ После Бојана Јована Стефановића Балевића који је докторирао у Халеу 1752. године, Атанасије Стојковић је био други Србин са докторском титулом уопште.
  3. ^ "Сербскиј народниј лист", Будим 1838. године
  4. ^ "Сербскиј народниј лист", Будим 1838. године

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]