Илирски језик (jужнословенски)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Илиријски језик је уобичајено име јужнославенских језика прије настанка славистике и ћирилометодијевистике, а посебно у вријеме османског периода. Она је наметнута као заједнички језик као резултат католичке пропаганде у бугарским земљама у 17. веку. У 18. веку замењује га славеносрпски језик.[1]

Његова база је дубровачка књижевност и бококоторска књижевност са бугарштице, а његов први представник је Динко Златарић. Бартол Кашић се може сматрати оцем овог језика. 1595. године, током дугог рата, постао је језуит. Од 1609. до 1633. године живи у Дубровнику. Године 1613-1614 и 1618-1619 био је на мисији у Босни, Србији и источној Славонији.

Године 1604. у Риму је објављен Institutionum linguae illyricae libri duo (Структура илирског језика у двије књиге; 200 пагес). Граматику користе као уџбеници исусовци који су послани на мисију на Балкану. Бартол Кашић усваја у граматику јужнословенско штокавско наречје, указујући као такве дубровачки дијалект који је свакодневни за њега. [2]

Референце[уреди]

Види још[уреди]