Кирил Александријски

Свети Кирил Александријски

Кирил Александријски (око 376 — 444.) је био архиепископ Александрије од 412. до 444.

Пореклом је био племић и близак сродник Теофила Александријског, патријарха александријског, после чије смрти је изабран за патријарха. Водио је три борбе за време живота: са јеретицима Новацијанима, са јеретиком Несторијем и са Јеврејима у Александрији.

Христологија

На власт је дошао када је град био на врхунцу снаге и утицаја у Римском царству. Био је водећи протагониста Христологичких контроверза касног 4. и 5. века.

Његову христолошку формулу: „Јединствена природа Оваплоћеног Логоса“, којом је желео да објасни јединство ипостаси Христове, прихватили су монофизити, али на Халкидонском Сабору (451) није прихваћена као потпуно Православна. То не значи да Христологија Светог Кирила скреће од Православне Традиције начелно, јер у његовој концепцији појам природа (φυσις) сасвим одговара појму ипостаси (persona), лица, а тај појам је доцније нашао своје место у Христологији. Кирилова формула не подразумева Евтихијево Монофизитство. А Пети Васељенски Сабор 553. године осуђује списе Теодорита Кирског у којима напада Кирилове Анатематизме. Исто тако, цар Зенон, у Енотикону (482), проглашава Анатематизме као правило Православног учења.

Трећи васељенски сабор

Био је централна фигура Трећег васељенског сабора одржаног у Ефесу 431. године која је довела до уклањања Несторија као васељенског патријарха.

Несторије је одбио да придода девици Марији име „Богородица“. Године 430. у име Сабора Цркве у Египту, прави резиме православног учења против Несторија, на који додаје Анатематизме, то јест дванаест теолошких несторијевских мишљења која побија. У 3. догматском писму написаном Несторију он проповеда да у Христу Логос и тело нису здружени или помешани (сливени), него су сједињени уједну ипостас. Ипостасно сједињење јесте аутентично и истинито сједињење. Он види јединство не само између жртве на крсту и Евхаристије, кроз коју постајемо причасници Тела и крви Христове, него и између христологије и сотириологије, будући да смрт на крсту има спасоносни смисао једино ако је она смрт Оваплоћеног Сина Божијег.

Кирил се убројава међу Црквене оце и Црквене учитеље, али Теодосије II, римски цар, га је осуђвао да се понаша као „поносан фараон“, а несторијански епископи на Сабору у Ефесу прогласио га је за јеретика етикетирајући га као „чудовиште, рођен и школован за рушење цркве“.

Борбе

Новацијани су постали у Риму и тако прозвани по презвитеру Новацијану, њиховом вођи. У хришћанској традицији помиње се да су се они гордили својом врлином, ишли обучени у бело одело, забрањивали су други брак и сматрали су да се не треба молити за оне који учине смртни грех, нити примати натраг у цркву оне који једанпут отпадну од цркве, ма колико се они кајали. Кирил их је победио и истерао из Александрије заједно са њиховим епископом.

Другу борбу са јеврејима је имао јер су они убијали хришћане. После дуге и тешке борбе Кирил је успео да наговори цара Теодосија Млађег, да се Јевреји протерају из Александрије. Његову борбу пак против Несторија, патријарха цариградског, решио је Трећи васељенски сабор у Ефесу. Том Сабору председавао је сам Кирил, заступајући у исто време и папу римског Целестина, по молби овога, који због старости није могао доћи на Сабор. Несторије је осуђен, анатемисан, и од цара прогнан на источну границу царства, где је и умро. После завршетка размирица Кирил је живео мирно управљајућу Црквом. Свети Кирил је преминуо 444. године. Претпоставља се да је саставио молитву „Богородице Дјево радујсја“.

Слава

Кирил је контроверзан због свог учешћа у прогоњењу Новацијанаца и јевреја из Александрије и због убиства хеленског филозофа Хипатија. Историчари се не слажу око његовог учешћа у овим догађајима. Римокатоличка црква не прославља светог Кирила у Тридентском календару. Додат је међу прославе 1882. да се слави 9. фебруара, али ревизијом 1969. померен је на 27. јун, када се сматра да је умро као што е слави у Коптској цркви. Исти дан је изабран и у Лутеранском календару.

Православне цркве слави га 9. јуна по црквеном, а 22. јуна по грегоријанском календару.

Литература

• Охридски пролог, Владика Николај Велимировић

Спољашње везе

• Охридски пролог за 9. јун (22. јун) (језик: српски)