Жан Жак Русо — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат

Инлајн

Верзија на датум 24. децембар 2006. у 15:19

Жан Жак Русо (франц. Jean-Jacques Rousseau) (28. јун 1712- 2. јул 1778), био је швајцарско-француски филозоф, писац, политички теоретичар и самоуки композитор из доба просветитељства. Жан Жак Русо је био најутицајнији филозоф просветитељства. Он је сматрао да је савремена култура негација природе и зато је говорио да се људи требају вратити природи - слободи и једнакости. За Русоа неједнакост је настала са приватном имовином, а држава уговором. За Жан Жака Русоа, као просветитеља, васпитање је било темељ друштва.

Русоов неизмеран утицај је у томе што је био први прави филозоф романтизма. Код њега се први пут помињу многе теме које су доминирале интелектуалним животом наредних стотину година, као што су: уздизање осећања и невиности и умањивање значаја интелекта; изгубљено јединство људског рода и природе; динамична концепција људске историје и њених различитих нивоа; вера у теологију и могућности обнављања ишчезле слободе.

Шира биографија

Jean-Jacques Rousseau, 1712 – 1778), француски писац. Био је син једне француске избегличке породице која је живела у Женеви, а, иако је одгајен као калвиниста, године 1728. постао је католик под утицајем госпође де Варeн (de Warens), његове добротворке и, касније, љубавнице, која је и сама била преобраћена из протестантског пијетизма. Имала је великог удела у формирању његове религиозности, спајајући деистичка веровања, која искључују учења каква су пакао и првородни грех, са неким видом квијетистичког сентиментализма. Током година проведених са њом (1731 – 1740), Русо је довршио своје непотпуно образовање читањем разноликог штива, укључујући дела Р. *Декарта (R. Descartes), Г. В. Лајбница (G. W. Leibniz), Џ. Лока (J. Locke), Б. Паскала (B. Pascal) и других. Године 1741. отишао је у Париз, где је упознао Терезу Левасер (Thérèse Levasseur), служавку, са којом је имао петоро деце и сместио их у болницу за напуштену децу. Преко Д. Дидроа (D. Diderot) ушао је у круг енциклопедиста, за које је написао неколико прилога, од којих су сви сем једног били на музичке теме. Године 1750. објавио је своје Discours sur les sciences et les arts, наградни есеј за Дижонску академију, у коме је бранио тезу да технички прогрес и материјална добра кваре људски морал. Године 1754. вратио се у Женеву и поново постао калвиниста, а те исте године написао је Discours sur l’origine et les fondements de l’inégalite parmi les hommes. Инспирисан Х. Гроцијем (H. Grotius), С. *Пуфендорфом (S. Pufendorf) и другима, бавио се одређеним темама не узимајући у обзир историјску реалност и, на основу неоправданих претпоставки да је примитивни човек био слободно и срећно биће које је живело у складу са својим инстинктима, без врлине или греха, тврдио да су неједнакости међу људима, наводно, настале из несклада у развоју његових друштвених и власничких инстинкта. Године 1756. Русо се настанио близу Монтморенсија (Montmorency), где је написао дела која ће га прославити. У делу Julie, ou La Nouvelle Héloïse (1764), страственој љубавној причи, осуђује душтво које ради конвенција раздваја љубав брака, и брани природну религију засновану на недогматтском личном тумачењу Јеванђеља које је, по његовом мишљењу, неопходно за моралност. У Émile, ou de l’Éducation (1762) он је развио утопијски програм образовања далеко од неморалног утицаја друштва, а у складу са природом. У чувеном одељку La Profession de foi du vicaire Savoyard он сумира своје религиозне идеје. Био је заговорник једне врсте деизма који, иако сличан деизму просветитељских философа (Philosophes) у потврди уверења о постојању Бога, душе и будућег живота, који налази крајњу потврду у осећају појединца за лични однос са Богом кроз савест, чији је Он извор и инспирација. У Du contrat social (1762) износи теорију о праведној држави, која је основана на општој вољи народа, израженој кроз законе. И ово дело садржало је поглавље о религији, De la religion civile, где прави разлику између грађанске религије и природне религије. Постулати ове грађанске религије, које намеће држава и који су непроменљиви, баве се истим питањима као и природна религија, забрањују сваку догматску нетолеранцију, и прихватају само оне религије које не тврде да поседују апсолутну истину. Émile, стављен на *Списак забрањених књига (Index) 1762, и Du contrat social осуђени су у Француској и Женеви, а Русо је првобитно побегао у Нојшател (Neuchâtel), а потом на једну аду у кантону Берна, а 1766 – 1777. године био је гост Д. Хјума (D. Hume) у Енглеској. Али, патећи од маније гоњења, вратио се у Француску где се оженио Терезом Левасер пред природом 1768. године, а 1772. завршио је своје дело Confessions (Исповести), је необичан спој таштине и само оптуживања.

После смрти Русо је био међу онима који су извршили најснажније утицаје у Европи. У Француској је његове идеје прихватила револуција, a у Немачкој покрет Storm and Stress. Његов религиозни утицај је био утолико снажнији јер је, за разлику од Волтера, понудио човеку замену за откривену религју која не само што је догматски била једноставна и непотпна у својим моралним прописима, већ се бавила и његовим емотивним и интелектуалним потребама. Понекад се тврди да је служио хришћанству тиме што је пропагирао основне истине хришћанства међу својим неверујућим савременицима. Тачнија процена могла би гласити, да је елиминишући појам о првородном греху и заменивши потребу за благодаћу веровањем у потпуну способност ума, савести и слободне воље, уклонио основе праве вере и постао претеча хуманистичког либерализма.

Дела

Види још

Спољашње везе

@@ Ред 72: / Ред 72: @@
 [[ko:장 자크 루소]]
 [[ku:Jean-Jacques Rousseau]]
+[[la:Iohannes-Iacobus Rousseau‎]]
 [[lt:Žanas Žakas Ruso]]
 [[lv:Žans Žaks Ruso]]