Никола Митровић — разлика између измена

Никола Митровић
Никола Митровић
Пуно име	Никола Митровић
Датум рођења	19. децембар 1933.
Место рођења	Лесковац, Србија, Краљевина Југославија
Датум смрти	30. октобар 1997. (63 год.)
Место смрти	Лесковац, Србија, СРЈ

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 29. август 2013. у 20:06

Никола Митровић — Кокан (Лесковац, 19. децембар 1933. — Лесковац, 30. октобар 1997) је био српски стрипар и графички дизајнер. Један је од обновитеља послератног српског и југословенског стрипа.

Биографија

Завршио је Средњу уметничку школу „Ђорђе Крстић“ у Нишу у њеној првој генерацији. Почео је да ради као наставник ликовног образовања, али је готово читав радни век провео као дизајнер у предузећу „Тома Костић“ у Лесковцу. Дебитовао је 1960. стрипом „Партизанске приче“ у листу Мајин стрип. Био је један од првих стрипских сарадника тек основаних Дечјих новина из Горњег Милановца са стрипом „Бук и Вук“. Од тада му је штампан огроман број табли и каишева, а вероватно је најпознатији његов рад за едицију „Никад робом“.

Био је коаутор вероватно најкомерцијалнијег и најпознатијег стрипа на овим просторима – „Мирка и Славка“. Објављивао је и у љубљанско-загребачком „Нашем стрипу“. Почетком деведесетих за „Политикин Забавник“ („Мали забавник“) радио је бајке за децу у стрипу. У другој половини деведесетих преузео је ликовно обликовање и техничко уређивање часописа „Ђачки забавник“. Са Миомиром Мијом Кулићем покренуо је, волонтерски, Лесковачку школу стрипа 29. маја 1995. године (данас Школа носи Коканово име). За живота је групно излагао на изложби „Седам величанствених“ у Лесковцу, на Другом салону стрипа у Зајечару и на изложби „60 година домаћег стрипа у Србији“ у Суботици.

На Првој балканској смотри младих стрип аутора 1998. одржана му је прва самостална, постхумна изложба. Од тада су његови радови излагани на групним изложбама у Шапцу, Крагујевцу, Зајечару, Крушевцу, Београду, Нишу, Ваљеву и Зрењанину.

На Балканским смотрама младих стрип аутора од њихових почетака 1998. установљена је награда која носи име „Никола Митровић Кокан“ и додељује се најбољем младом балканском стрип цртачу, илустратору, сценаристи, теоретичару, а његово име носи и најдуговечнија награда за допринос српском стрипу која се додељује у Србији.

Награде

„Максим“ за животно дело Салона српског стрипа у Зајечару
Октобарска награда града Лесковца 1997. године.

Извори

„Никола Митровић“ (биографија), Удружење за промоцију и продукцију стрипа, 17. април 2009.
Марко Стојановић (прир.), Лесковачки стрип 1950-2010., изд М. Стојановић и Удружење стрипа и писане речи „Никола Митровић - Кокан“, Лесковац
Здравко Зупан, Век стрипа у Србији, Културни центар — Галерија савремене уметности, Панчево, 2007.
Слободан Ивков: 60 година домаћег стрипа у Србији (1935-1995), Галерија „Ликовни сусрет“, Суботица, 1995. Е-издање: Пројекат Растко
Срећко Јовановић, Велики сан, „Архив“, Панчево, 2007.
Живојин Тамбурић, Здравко Зупан и Зоран Стефановић. Стрипови које смо волели: Избор стрипова и стваралаца са простора бивше Југославије у XX веку, „Омнибус“, Београд, 2011.

Овај чланак везан за стрипове је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

@@ Ред 22: / Ред 22: @@
 ==Биографија==
-Завршио је Средњу уметничку школу „Ђорђе Крстић“ у [[Ниш]]у у њеној првој генерацији. Почео је да ради као наставник ликовног образовања, али је готово читав радни век провео као дизајнер у предузећу „Тома Костић“ у [[Лесковац|Лесковцу]]. Дебитовао је 1960. стрипом „[[Партизанске приче]]“ у листу ''[[Мајин стрип]]''. Био је један од првих стрипских сарадника тек основаних „Дечјих новина“ из [[Горњи Милановац|Горњег Милановца]] са стрипом „Бук и Вук“. Од тада му је штампан огроман број табли и каишева, а вероватно је најпознатији његов рад за едицију „Никад робом“.
+Завршио је Средњу уметничку школу „Ђорђе Крстић“ у [[Ниш]]у у њеној првој генерацији. Почео је да ради као наставник ликовног образовања, али је готово читав радни век провео као дизајнер у предузећу „Тома Костић“ у [[Лесковац|Лесковцу]]. Дебитовао је 1960. стрипом „[[Партизанске приче]]“ у листу ''[[Мајин стрип]]''. Био је један од првих стрипских сарадника тек основаних [[Дечје новине|Дечјих новина]] из [[Горњи Милановац|Горњег Милановца]] са стрипом „Бук и Вук“. Од тада му је штампан огроман број табли и каишева, а вероватно је најпознатији његов рад за едицију „Никад робом“.
 Био је коаутор вероватно најкомерцијалнијег и најпознатијег стрипа на овим просторима – „Мирка и Славка“. Објављивао је и у љубљанско-загребачком „Нашем стрипу“. Почетком деведесетих за „Политикин Забавник“ („Мали забавник“) радио је бајке за децу у стрипу. У другој половини деведесетих преузео је ликовно обликовање и техничко уређивање часописа „Ђачки забавник“. Са Миомиром Мијом Кулићем покренуо је, волонтерски, Лесковачку школу стрипа [[29]]. [[мај]]а [[1995]]. године (данас Школа носи Коканово име). За живота је групно излагао на изложби „Седам величанствених“ у [[Лесковац|Лесковцу]], на Другом салону стрипа у [[Зајечар|Зајечару]] и на изложби „60 година домаћег стрипа у Србији“ у [[Суботица|Суботици]].