Министарски савјет Краљевине Црне Горе

Министарски савјет је био централни управни орган Књажевине Црне Горе, а касније Краљевине Црне Горе.

Основан је 1879. на Цетињу, а престао је дјеловати крајем 1921. у Риму након одлуке народа Црне Горе да се уједини са Краљевином Србијом. Од тада се Министарски савјет налазио у егзилу у Риму. До 1916, било је укупно осам предсједника Министарског савјета, а формирано је укупно 14 различитих кабинета.

Министарства

Министарски савјет се састојао од шест ресора:

• Министарство војно,
• Министарство иностраних дјела,
• Министарство правде,
• Министарство просвјете и црквених послова,
• Министарство унутрашњих дјела и
• Министарство финансија и грађевина.

Предсједници

Божо Петровић, војвода

На челу првих кабинета је био од 1879. до 1905. године у континуитету војвода Божо Петровић. Након првог Устава Кнежевине Црне Горе из 1905. године предсједник Министарског савјета је био Лазар Мијушковић. Затим су предсједници били Марко Радуловић (1906—1907), Андрија Радовић (1907), др Лазар Томановић у пет мандата (1907—1909. и 1909—1911), генерал Митар Мартиновић (1912—1913), генерал Јанко Вукотић у два мандата (1913—1914. и 1915). На челу посљедњег Министарског савјета у земљи налазио се опет Лазар Мијушковић (1915—1916).

Почетком 1916, краљ Никола I Петровић је након црногорског војног слома у Првом свјетском рату са двором напустио земљу, отишао у егзил у Француску. Са њим је пошао дио Министарског савјета Мијушковића, а у Црној Гори су остала тројица министара.

Први Министарски савјет у егзилу је формирао Андрија Радовић (1916—1917). Након његове оставке и стављања на расположење интересима Србије, краљ је нови мандат повјерио Милу Матановићу (1917) а затим Евгенију Поповићу, бившем црногорском конзулу у Риму.

У децембру 1918, Поповић је поднио оставку, а почетком 1919, за новог предсједника Министарског савјета је именован Јован Пламенац, главни организатор Божићне побуне, ранији предсједник црногорске Народне скупштине. Сједиште Министарског савјета је у међувремену из Француске премештено у Рим.

Предсједник Министарског савјета Пламенац је у наредне двије године повео снажну дипломатску акцију (током Версајске конференције) у покушају да поништи нестанак црногорске независности. Широм Европе, затим у САД-у и Аргентини, основани су комитети од страних угледних људи који су водили врло живу пропаганду за црногорску независност.

Паралелно са тим настојањима, Пламенац је организовао логистику за црногорску Краљевску војску у касарнама на италијанској територији (Каве, Гаета, Формиа) одакле су јединице у тајности упућиване ради оружаних борби против војске Краљевине Србије у Црној Гори.

Када је марта 1921. умро краљ Никола, на владарском пријестолу га је наследила краљица Милена Петровић, његова супруга. Пламенац је поднио оставку 20. јуна 1921, а краљица Милена је указом 28. јуна исте године за предсједника Министарског савјета поставила генерала Милутина Вучинића.

Током мандата генерала Вучинића, крајем 1921, повучена су и последња дипломатска посланства са црногорског Двора и пристигле су ноте из оних преосталих земаља које до тада нису још увијек признавале Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца па су то у међувремену учиниле. Тако је Министарски савјет Краљевине Црне Горе изгубио сваки међународно-правни легитимитет.

Генерал Вучинић је умро у августу 1922, а Пламенац се 16. септембра исте године прогласио за предсједника Министарског савјета одбијајући да призна краљицу Милену за легитимног намјесника - владара. Но, краљица Милена је 23. септембра 1922. за предсједника Министарског савјета поставила генерала Анта Гвозденовића.

Тако су у егзилу настале двије црногорске владе, но њих нико у свијету није признавао.

Види још

• Народна скупштина (Црна Гора)
• Списак министара Црне Горе