Митар Мартиновић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Митар Мартиновић
Митар Мартиновић, дивизијар.jpg
Митар Мартиновић, дивизијар
Датум рођења(1870-09-08)8. септембар 1870.
Место рођењаБајице
 Књажевина Црна Гора
Датум смрти11. фебруар 1954.(1954-02-11) (83 год.)
Место смртиБеоград
 ФНР Југославија
Године службе19071921.
ЧинДивизијски генерал
Битке/ратовиПрви балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
ОдликовањаОрден књаза Данила I

Митар Мартиновић (Бајице, Цетиње, 8. септембар 1870Београд, 11. фебруар 1954) био је црногорски дивизијар, касније дивизијски генерал Југословенске војске, председник владе Краљевине Црне Горе 1912−1913, министар војни у два наврата 1907−1910. и 1912−1913. и заступник министара иностраних дјела 1912−1913. Био је војни изасланик у Русији на почетку Првог свјетског рата.

Биографија[уреди | уреди извор]

Mitar Martinovich Min of Montenegro.jpg

Кадетску школу завршава у Милану, а Артиљеријско-инжињеријску и Војну академију у Торину. Био је шеф дворске војне куће, а касније предсједник владе, министар војни, и министар спољних послова Црне Горе.

При опсади Скадра током Првог балканског рата командује Приморским одредом.

Почетком Првог свјетског рата је командант Херцеговачког и Дринског одреда. Затим је делегат код руске Врховне команде, а током одбране Ловћена командује Которским одредом.

У војску нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је примљен 1919. у чину генерала. Обавља послове помоћника команданта армијске области. Пензионисан је 1921.

Одликован је Златном медаљом Милоша Обилића и другим одликовањима.

Написао је дјело: Упутство војничком старешинству за васпитање војске у војном духу и дисциплини, Цетиње, 1900.

Његова ћерка Олга била је удата за Ђорђа Дунђерског, велепоседника. Његова унука је глумица Јелена Јовановић Жигон.

Додељен му је Орден књаза Данила I, Орден италијанске круне, Национални орден Легије части и руски Орден Светог Владимира са мачевима.[1]

Види још[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Рефернце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 567.