Јанко Вукотић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јанко Вукотић
Brigadir Janko Vukotic.jpg
Јанко Вукотић
Датум рођења (1866-02-18)18. фебруар 1866.
Место рођења Чево
Књажевина Црна Гора
Датум смрти 4. фебруар 1927.(1927-02-04) (60 год.)
Место смрти Београд
Краљевина СХС
Године службе 18861918.
19191927.
Чин Армијски генерал
Битке/ратови Први балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
Одликовања Сердар
Почасни Војвода СКВ, ЈКВ
Орден Карађорђеве звезде са мачевима
Орден књаза Данила I
Орден белог орла

Јанко Вукотић (Чево, 18. фебруар 1866Београд, 4. фебруар 1927) је био 8. озрнићки сердар (1907), дивизијар (1914) Црногорске војске, председник владе, војни министар (1905, 1913) и начелник штаба Врховне команде (1913) Краљевине Црне Горе, генерал-ађутант краља Николе и армијски генерал југословенске војске (1926), члан Војног савета и ађутант краља Александра Карађорђевића у војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

У Првом балканском рату је заповједао Источним одредом, а у Другом балканском рату је био на челу дивизије. На почетку Првог свјетског рата био је начелник црногорске Врховне команде, затим командант Херцеговачког одреда и Санџачке војске. За начелника Врховне команде је поново постављен 17. јануара 1916. После капитулације црногорске војске одведен је у заробљеништво. Од 1919. године је примљен у Југословенску војску, а 1926. је унапређен у чин армијског генерала.

Биографија[уреди]

Био је из познате породице Вукотића са Чева, која је у сродству са краљевским домом Династија Петровић-Његош. Његов отац сердар Станко Машанов Вукотић, син је Машана Вукотића и унук Перка Вукотића. Перко Вукотић имао је и сина Стевана, Машановог брата, чији син војвода Петар Вукотић је отац краљице Милене Петровић Његош, жене краља Николе Петровића Његоша. Сердар Јанко Вукотић био је братанац краљице Милене.

Након завршене Војне академије у Модени у Италији, постепено се пео хијерархијским лествицама, што је битно допринело његовом свестраном и систематском усавршавању и стицању драгоцених искустава на командним и руководећим дужностима.

Бригадир је постао 1902. године, а 1910. је командовао Првом црногорском дивизијом. Од 1905. је члан Државног ратног савета, а пуну афирмацију достигао је у балканским ратовима. У Првом балканском рату Јанко Вукотић командовао је Источним одредом, посебно се истакавши у операцијама у Санџаку и Метохији, па је убрзо постао начелник штаба Врховне црногорске команде. У Другом балканском рату предводио је Црногорску дивизију у оквиру Прве српске армије против бугарских снага. Црногорска дивизија освојила је положаје на линији Пасаџиково-Калиманци и успешно садејствовала јединицама Српске војске у Брегалничкој бици, прихватајући одлучујућу борбу против Бугара.

Први свјетски рат[уреди]

На почетку Првог свјетског рата био је начелник штаба Врховне команде Црногорске војске и командант Херцеговачког одреда, најјаче формације црногорске војске са око 15.000 војника. Херцеговачки одред је запосео линију Трубјела-Грахово-Крстац са циљем одбране Никшића. Одред је 8. августа прешао у офанзиву и угрозио аустроугарске положаје у Гацком, Автовцу, Билећи и Требињу. Међутим, аустроугарски противнапад 14/15. августа је вратио Херцеговачки одред на почетне положаје.[1]

Због бољег координисања акција србијанске и црногорске војске у црногорску Врховну команду као делегати послати генерал Божидар Јанковић и пуковник Петар Пешић.[1] Јанковић је постављен за новог начелника Врховне команде, док је по реорганизацији црногорске војске Вукотић постављен за заповједника Санџачке војске. Заједничка офанзива Санџачке војске и јединица србијанске Ужичке војске је почела 26. августа. Санџачка војска је заузела Пљевља и Чајниче, а 11. септембра прешла Дрину. Крајем септембра црногорска војска је избила на Јахорину, Романију и Пале[2] и угрозиле бок и позадину Аустроугара на Дрини.

Велики успех Јанко Вукотић постигао је у току повлачења српске војске преко Црне Горе и Албаније. Тада је Санџачка војска у садејству са снагама Прве српске армије успела да одржи 500 km дугачак фронт и у борби код Мојковца заустави и одбаци непријатељску офанзиву. На тај начин је омогућено несметано повлачење српске војске према лукама на Јадранском мору. Једно вријеме послије Мојковачке битке, провео је у затвору Болдогасон као заробљеник.

Једна од улица у Чајничу носи његово име.

Служба у војсци Краљевине СХС[уреди]

Преведен је у војску краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 23/4. 1919. као генерал.

Од 1/8 1920. био је на служби у штабу 2. армијске области, затим командант шумадијске и босанске дивизијске области, од 1926. командант армијске области (III.).[3]

Породица[уреди]

С обзиром на то да није имао мушког потомка стасалог за бој, Вукотић је у све окршаје увек, као најближег сарадника, водио своју кћерку јединицу Василију, која је пре тога завршила Институт руске царске породице на Цетињу. Од кћерке дванаест година био је млађи син је капетан Вукашин Вукотић, ађутант краља Александра Карађорђевића, који је после Другог светског рата, живео у иностранству, где му је рођен син Јанко Вукотић, који данас живи у Подгорици.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Поповић (2000). стр. 26.
  2. Поповић (2000). стр. 27.
  3. Народна енциклопедија, 1925 г. - књига 4. - страница 1182.

Литература[уреди]

  • Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа. 

Спољашње везе[уреди]