Пређи на садржај

Прави јежеви

С Википедије, слободне енциклопедије

Прави јежеви
Обични или европски јеж
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Потпородица:
Erinaceinae

G. Fischer, 1814
Родови

Јежеви или прави јежеви (лат. Erinaceinae) су потпородица истоимене породице (лат. Erinaceidae), чија је основна карактеристика присуство бодљи. За разлику од њих гимнури или чекињави јежеви имају чекиње уместо бодљи. Према традиционалној класификацији сврставани су у ред бубоједа. Постоји 16 врста јежева подељених у пет родова. Живе широм Европе, Азије, Африке и на Новом Зеланду. У Аустралији и Северној Америци нема родних јежева, док су они на Новом Зеланду уведени. Јежеви су се мало изменили у последњих 15 милиона година,[1] а као и други првоеволуирани сисари, прилагодили су се ноћном животу и бубоједном начину исхране.[2]

Физички изглед

[уреди | уреди извор]

Јежеви се лако могу распознати по својим бодљама које су у ствари тврде, шупље длаке начињене од кератина[3] и дугачке су до 3 cm. Рађају се са малим и веома меканим бодљама. Након шест недеља прве бодље отпадају да би израсле нове, праве бодље. Одрасли јежеви имају на себи и до 5.000 бодљи које им служе првенствено као заштита. Бодље нису отровне и за разлику од бодљикавих прасади, не могу се лако одстранити од тела. Међутим, ако је изложена јаком притиску и стресу, или је болесна, животиња може да одбаци бодље.

Изглед и величина

[уреди | уреди извор]

Јежеви су мали сисари. Дужина тела европског јежа износи од 15 до 30 центиметара, а тежина од 1.5 до 2 килограма. Осим бодљама, тело је прекривено браон крзном и имају кратак реп. Јежеви поседују пет прстију на предњим шапама са кратким ноктима. Задње ноге завршавају са по четири прста са дугачким ноктима који непрекидно расту. Јежеви поседују ове особине с обзиром на то да су копачи. Најразвијеније је чуло мириса и имају одличан слух. Врло су обазриви и реагују и на најмањи шум.

Све врсте јежева се користе одбрамбеном способношћу да се умотају у тесну лоптицу, како би бодље биле уперене према спољашњости. Неки пустињски јежеви су еволуцијом смањили тежину, па је њима ефективнији други начин одбране - вероватно ће само отрчати, а понекад чак и сами напасти уљеза, покушавајући да га убоду својим бодљама.

Јежеви су ноћне животиње, иако неке врсте могу с времена на време да излазе и дању у потрагу за храном. Већину дана проведу спавајући или у рупи у земљи или су сакривени испод траве и камења. Опет, различите врсте имају мало другачије особине, али генерално јежеви ископавају јаме као склоништа. Сви дивљи јежеви су у стању да хибернирају, мада не раде сви то; хибернација зависи од температуре и распрострањености хране и саме врсте.

Попут опосума, мишева, и кртица, јежеви имају извесну природну имуност против неких змијских отрова путем протеина еринацина у животињском мишићном систему, мада је он присутан само у малим количинама и ујед отровнице може да буде фаталан.[4] Осим тога, јежеви су једна од четири познате групе сисара са мутацијама које штите против још једног змијског отрова, α-неуротоксина. Свиње, медоједни јазавци, мунгоси, и јежеви сви имају мутације на никотинском ацетилхолинском рецептору које спречавају везивање змијског отрова α-неуротоксина, мада су те мутације развијене засебно и независно.[5]

Tokom hibernacije, telesna temperatura ježa može da se smanji na oko 2 °C (36 °F). Kada se životinja probudi iz hibernacije, telesna temperatura raste sa 2—5 °C (36—41 °F) nazad na normalnu telesnu temperaturu od 30—35 °C (86—95 °F).[6]

Afrički mali jež u šaci

Ježevi kao kućni ljubimci su najčešće hibridi belotrbušnog ježa ili četvoroprstog ježa (Atelerix albiventris) i severnoafričkog ježa (A. algirus).[7] Manji je od evropskog ježa, te se ponekad naziva i afrički mali jež. Druge vrste koje se drže kao kućni ljubimci su dugouvi jež (Hemiechinus auritus) i indijski dugouvi jež (H. collaris).

Размножавање

[уреди | уреди извор]
Белогруди јеж.

Трудноћа зависи од врсте до врсте и траје од 35 до 58 дана. Женке крупнијих врста рађају, у просеку, 3-4 младих, док женке мањих врста просечно доносе на свет 5-6 младих јежева. Гнездо се састоји од хрпе лишћа које саме направе. Није необично да, као код многих других сисара, мужјак убије новорођене јежеве. Женке рађају два пута годишње. Један окот је у мају, а други у септембру.

Постоји опасност по мужјака да се приликом парења набоде на женкине бодље. Међутим, он не мора да се у потпуности попне на женку због тога што она има способност да повије реп нагоре како би јој се вулва нашла иза остатка тела. Мужјаков пенис се налази врло близу трбуха (па многи мисле да је пупак) што представља још једну олакшицу приликом самог чина парења.

Класификација

[уреди | уреди извор]
Афрички пигмејски јеж (Atelerix albiventris) је најчешћа врста јежа која се гаји као кућни љубимац.
Дугоухи јеж живи око средње Азије и мањи је од европског јежа.

Породица јежева (Erinaceidae), потпородица правих јежева (Erinaceinae):[8]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Reiter C, Gould GC (1998). „Thirteen Ways of Looking at a Hedgehog”. Natural History. 107 (6): 52. 
  2. ^ „WildlifeTrust.org.uk”. WildlifeTrust.org.uk. Архивирано из оригинала 12. 2. 2013. г. Приступљено 28. 2. 2013. 
  3. ^ Attenborough, David (2014). Attenborough's Natural Curiosities 2. Armoured Animals. UKTV. 
  4. ^ Omori-Satoha, Tamotsu; Yamakawab, Yoshio; Mebs, Dietrich (новембар 2000). „The antihemorrhagic factor, erinacin, from the European hedgehog (Erinaceus europaeus), a metalloprotease inhibitor of large molecular size possessing ficolin/opsonin P35 lectin domains”. Toxicon. 38 (11): 1561—80. PMID 10775756. doi:10.1016/S0041-0101(00)00090-8. 
  5. ^ Drabeck, D.H.; Dean, A.M.; Jansa, S.A. (1. 6. 2015). „Why the honey badger don't care: Convergent evolution of venom-targeted nicotinic acetylcholine receptors in mammals that survive venomous snake bites”. Toxicon. 99: 68—72. PMID 25796346. doi:10.1016/j.toxicon.2015.03.007. 
  6. ^ Suomalainen, Paavo; Sarajas, Samuli (1951-08-01). „Heart-beat of the Hibernating Hedgehog”. Nature. 168 (4266): 211. Bibcode:1951Natur.168..211S. ISSN 0028-0836. PMID 14875055. S2CID 4158610. doi:10.1038/168211b0Слободан приступ. 
  7. ^ „The Complete Guide to Hedgehogs”. www.petmd.com. Архивирано из оригинала 16. 2. 2020. г. Приступљено 2020-02-16. 
  8. ^ Hutterer, R. (2005). „Order Erinaceomorpha”. Ур.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd изд.). Johns Hopkins University Press. стр. 212—217. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]