Револуционарна активност Владимира Лењина

Владимир Лењин
Пуно име	Владимир Иљич Уљанов Лењин
Место рођења	Уљановск, Руско царство
Место смрти	Горки Ленинские, Руска СФСР, Совјетски савез
Место укопа	Лењинов маузолеј, Русија
Занимање	Комунистички револуционар; политичар; друштвено-политички теоретичар

Руски комунистички револуционар и политичар Владимир Лењин започео је своју активну револуционарну делатност 1892. године и наставио је до преузимања власти за време Руске револуцие 1917. Настављајући од свог раног живота, током којег је постао одан циљу револуције против царског режима у Руском царству и прешао на марксизам, Лењин се преселио у Санкт Петербург. Тамо се придружио револуционарној ћелији и постао гласни заговорник марксизма у оквиру револуционарног социјалистичког покрета. Ступајући у везу са колегиницом марксисткињом Надеждом Крупском, обишао је западну Европу како би изградио везе са другим руским револуционарним емигрантима и научио више о међународном марксистичком покрету. По повратку у Русију, ухапшен је због побуне 1895. и прогнан у Шушенское у Минусинском округу у источном Сибиру на три године. Тамо је посветио своје време превођењу и писању револуционарних текстова, оженивши се Крупском у јулу 1898.

Његово изгнанство је завршено, 1900. године прелази у Западну Европу, где постаје члан редакције Искре, издања Марксистичке руске социјалдемократске радничке партије (РСДЛП). Искрина база је премештена из Минхена у Лондон, а затим у Женеву, сваки пут у пратњи Лењина. На другом партијском конгресу, одржаном у Лондону 1903. године, избио је велики раскол између Лењина и његових присталица (бољшевика) и Јулија Мартова и његових присталица (мењшевика); Лењин је истицао снажно централизовану партију коју је углавном контролисало руководство, док је Мартов прихватио ширу странку са више независности мишљења. Лењин се накратко вратио у Русију током Револуције 1905. године, али је поново побегао када су царске власти победиле револуционарне снаге и обрачунали са неистомишљеницима.

Живећи у Паризу, а затим у Кракову, фокусирао се на унутрашње сукобе унутар марксистичког покрета, супротстављајући се идејама мењшевика и Александра Богданова; написао је Материјализам и емпириокритицизам да би се супротставио својим критичарима. Током Првог светског рата преселио се у Швајцарску, где је тврдио да социјалисти треба да раде на претварању тог „империјалистичког рата“ у „грађански рат“ на целом континенту у коме би пролетаријат могао да збаци буржоазију. Своју мисао је сажео у књизи Империјализам, највиша фаза капитализма и такође реинтерпретирао марксизам на основу читања хегелијанске филозофије. Када је Фебруарска револуција 1917. довела до абдикације цара и развоја руске привремене владе, Лењин се вратио у Санкт Петербург, који се тада звао Петроград. Тамо је позвао бољшевике да се супротставе новој влади и подрже револуцију пролетаријата.

Санкт Петербург и иностране посете: 1893–1895

У јесен 1893. Владимир се преселио у Санкт Петербург и настанио се у стан у улици Сергијевски у округу Литеини, пре него што се преселио у уличицу Казачи број 7, у близини Хајмаркета. Запослен као адвокатски помоћник, придружио се револуционарној ћелији коју је водио С. И. Радченко, чији су чланови били првенствено студенти градског Технолошког института. Попут Владимира, они су били марксисти, а себе су називали „социјалдемократама“ по марксистичкој социјалдемократској партији Немачке. Импресионирани његовим широким знањем, дочекали су га и убрзо је постао старији члан групе. Заговарајући марксистичку мисао међу револуционарним социјалистичким покретом, у јануару 1894. је јавно расправљао са марксистичким теоретичаром Василијем Воронцовим на тајном састанку, привлачећи пажњу полицијских шпијуна. Са намером да изгради марксизам у Русији, Владимир је контактирао Петра Бернгардовича Струвеа, богатог симпатизера за кога се надао да би могао да помогне у објављивању литературе, подстакао оснивање револуционарних ћелија у руским индустријским центрима, и спријатељио се са руским јеврејским марксистом Јулијем Мартовим.

Литература

• Fischer, Louis (1964). The Life of Lenin. London: Weidenfeld and Nicolson. ISBN 978-1-84212-230-3. 
• Pipes, Richard (1990). The Russian Revolution: 1899–1919. London: Collins Harvill. ISBN 978-0-679-73660-8. 
• Read, Christopher (2005). Lenin: A Revolutionary Life. London: Routledge. ISBN 978-0-415-20649-5. 
• Rice, Christopher (1990). Lenin: Portrait of a Professional Revolutionary. London: Cassell. ISBN 978-0-304-31814-8. 
• Service, Robert (2000). Lenin: A Biography. London: Macmillan. ISBN 978-0-333-72625-9. 
• Solzhenitsyn, Alexander (1976) [1975]. Lenin in Zürich. H.T. Willetts (translator). New York: Faber, Straus & Giroux.